ЛЕKАРИ: Отерали су нас, а сада траже да дамо отказ у Немачкој и лечимо Kорону у Србији!

Позив државе да се врате у своју земљу и помогну јој у борби са коронавирусом, српски лекари из дијаспоре оцењују као провокацију. Они су у разговору истакли да је Србија имала шансу да их запосли док су били у земљи, те да сад не постоји могућност да се врате у своју домовину.

Лекар опште праксе, Данијела Луковић, каже да је у Немачку дошла месец дана пре избијања пандемије коронавируса и да се налази у Улму, граду који половином припада Баварској, а половином Баден-Виртенберг покрајини.

“Обе покрајине су теже погођене епидемијом, тако да је примена рестрикривних кретања прво и почела овде. Полако су почеле да се затварају институције, а након тога и границе. Остала сам са полузавршеним папирима, међутим потреба за медицинарима је овде огромна, посебно у овим моментима”, рекла је она за наш портал.

Kоментаришући позив државе медицинским радницима да се врате, како би помогли својој земљи у борби против коронавируса, Данијела је рекла да су она и бројне њене колеге тај апел схватили као провокацију.

“Ја се налазим на бироу у Србији и нико ме није звао да помогнем. Сада очекују од људи који су овде у радном односу и који су основали породице, организовали цео живот да дођу земљу у којој су били вишак, како би, ни мање ни више, него волонтирали. Хајде да се не шалимо”, казала је она, истичући да се не би вратила у Србију.

“Већина не жели да се врати. Већ пет година у својој земљи не могу да дођем до посла и кад сам се коначно снашла, они би хтели нешто од мене. Лекар у овој ситуацији је на првој линиј фронта, а ја не желим да будем ‘топовско месо’ за џабе. По заклетви смо дужни да помогнемо, то је тачно, али људи су и овде и тамо”, подвлачи Данијела Луковић.

Пулмолог интерниста Срђан Лукић, који ради на клиници Голник у Словенији, каже да га је зачудио позив Србије да се лекари врате док траје епидемија.

“Ми сви ту где смо такође имамо пандемију и имамо одговорност према пацијентима које лечимо. Било би веома неодговорно да их оставимо у овом тренутку и не треба да напомињем да су за лекаре сви пацијенти исти – нема ‘наших’ и ‘њихових’”, истиче он.

Лукић додаје да би прелазак из једне у другу државу, без карантина у моменту пандемије, био веома неодговоран потез.

“Лекар то себи не би могао да дозволи јер би потенцијално угрозио пацијенте, ако би евентуално био инфективан. На крају крајева, ако заиста недостаје медицинског особља, питам се зашто држава не позове све оне лекаре и сестре са бироа и запосли их? Треба ли рећи да неће имати боље почетно искуство од учешћа у зауздавању једне пандемије”, упитао је он.

Исто питање поставља и српски лекар на специјализацији ортопедије и трауматологије из немачког града Олденбурга, Никола Вукелић.

“Ово је права прилика за људе који су на бироу да се уведу у здравствени систем. Чини се да и поред њих, држава жели оне који имају више искуства, па зато позива људе из иностранства”, препоставља Вукелић због чега су упућени апели лекарима у иностранству.

“Не бих да звучим безосећајно, имам породицу и пријатеље у Србији, не желим да изгледа као да њих остављам на цедилу, али мислим да је тај позив лицимеран. Ја сам се грохотом насмејао кад сам га прочитао”, рекао је он, додајући да разуме потребу државе за медицинским радницима, али да је, како оцењује, тај позив стигао касно.

“Не бих се одазвао, остајем у држави која ми је пружила све оно што моја домовина није. Учинили су све да отерају људе ван земље последњих тридесет година, а о оваквим стварима је требало да размишљају много раније”, истиче Вукелић.

Боривој Спасић, живи у немачког раду Варен и ради на клиници за психијатрију.Он каже да није добио никакав конкретан позив и да, уколико би се он и стварно догодио, то би за њега био сигнал да се овдашње здравство налази пред великим изазовом и проблемом.

“Мислим да је ово права прилика за државу да све младе лекаре које годинама запошљава на привремени уговор коначно запосли за стално и омогући им да крену на специјализације. Ово посматрам и као могућност да и наше колеге које годинама волонтирају и од родитељског новца у тридесетим годинама живе, коначно добију посао”, објашњава Спасић.

Он је рекао да су сви који су напустили Србији прошли веома тежак пут како би уопште отишли из земље, те да је још захтевније било интегрисати се у иностранству и радити посао на страном језику.

“Ми који смо овде смо везани својим уговорним обавезама, теку нам специјализације, имамо породице, некима супружници такође овде раде, деца иду у школе и обданишта кад је стање редовно. Што се враћања у овом тренутку тиче, све границе су затворене, те је апсурдно и размисљати о томе. Да је стање редовно, размислио бих о враћању искључиво ако ми неко понуди доста бољу понуду од онога што ми је овде где сам дато. Што се тиче добровољног рада, ја сам своје волонтирање веома посвећено одрадио у неуспелом покушају да се запослим у Србији”, казао је српски лекар из Немачке.

Подсетимо, из Србије је претходних дана упућен апел свим здравственим радницима који се налазе у иностранству, да се, уколико су у могућности, врате у земљу и помогну национално здравство и грађане Србије.

Медији су данас објавили да се на позив, од готово 10 хиљада лекара колико се процењује да их има у иностранству, одазвало око 250 медицинских радника, махом из Немачке, Француске и Америке. У питању су здравствени радници који су стално запослени у иностранству, а који су услед затварања граница остали у Србији.

вести.дневнагазета.рс