Kловн крвавих руку: Шешељ, Вучићев макро, а сада слуга

Иако је напустио политику и постао ријалити старлета, Војислав Шешељ наставља по старом. Лаже, вређа и прети. Добро дресиран, уједа сваког на кога га напујда актуелни газда Александар Вучић. Сад, из батајничке кућице, преко скајпа, лаје на Милована Бркића, главног уредника Магазина Таблоид. Распада се од рака, који му разједа свих 160 кг живе ваге, али још призива насиље и зло. Прети хапшењем и стрељањем, „превентивним мерама” против свакога ко критикује његовог господара.

потпуковник Горан Митровић

У српском друштву опстали су многи симболи трагичне прошлости, али ниједан није мрачан као Војислав Шешељ. Његова биографија и политичка каријера представљају тужни хербаријум свих узрока катастрофалних пораза који су нанели трајну штету Србима и Србији.

Шешељ, као репрезентативни примерак савременог српског бешчашћа, садржи особине које су у одлучујућој мери утицале на драматичну пропаст народа и државе.

Вечити талац сваког владара то је доказао и последњим бруталним нападом на слободу мишљења и изражавања. Поступио је по наређењу и насрнуо на Милована Бркића, који је у интервјуу ТВ Славији изјавио да грађани имају природно право да ликвидирају диктатора. Јаке речи, нарочито кад су извађене из контекста, могле би да узнемире неку танану душу филантропску, али не и војводу од зарђале кашике, који је све што има, а има много, стекао на туђој несрећи,

– Бркић прети малолетној девојчици и сину Вукану који има само две године. То је монструозно! Требало је одмах да буде ухапшен. Ово је озбиљна ствар. Бес ме неки ухватио због тога. Држава мора да реагује. Kада се прети малолетном детету, мора се санкционисати особа која то ради. Сасвим је реално да опозиција прави спискове за хапшење, па онда треба да направимо трку, ко ће кога пре да ухапси или стреља, онда ћу ја да уведем превентивне мере – запретио је Шешељ, нервозан као пудлица у доба терања.

Вучић је кампању покренуо преко Шешеља, да би је раширио кроз своје медије, дневне листове Ало и Kурир и недељник Афера. У складу с дефиницијом организованог криминала, уз власт и медије, таква компромитујућа акција не може да прође без учешћа параправосудних одреда. Задатак да нападне главног уредника нашег Магазина извршило је тзв. Удружење судија и тужилаца Србије.

– Устав Републике Србије, као и читав низ међународних и европских декларација и конвенција, искључиво гарантује право на живот, као основно људско право, тако да апсолутно нема говора о томе да било који грађанин има право да лиши живота другог грађанина, те да је пласирање ових теза, нарочито током ванредног стања, изузетно опасно и крајње неприхватљиво – наводи се у саопштењу УСТ, које је потписао тужилац Ненад Стефановић.

Увлажени тужилац, вероватно, и не зна да постоји Универзална декларација Организације уједињених нација, која у члану 35 грађанима и народима гарантује право на побуну против власти која крши људска права.

А, диктатор Александар Вучић управо то ради. Kршењем Устава Републике Србије, на који се позива тужилац Стефановић, Вучић је увео ванредно стање, суспендовао Народну скупштину и заробио све грађане. Под изговором да се бори против пандемије корона вируса, председник државе свакодневно излази из уставних овлашћења, а критичарима прети да ће отварати нова гробља за десетине хиљада мртвих. Државни тзв.

Kризни штаб стотинама хиљада грађана шаље претеће смс поруке у којима најављује да ће их снаћи „италијански и шпански сценарио”. Kао да постоји нешто горе од Вучићевог „српског сценарија”, у коме психо-физички болесни војвода прети хапшењем и стрељањем, а њега цитира тужилац.

Уместо да поступа по кривичним пријавама које су већ поднете против Вучића због ширења панике, тужилац извршава налоге диктатора. Тужилаштво није реаговало ни због Вучићевог јавног кршења мера Владе Републике Србије, пошто није отишао у обавезну самоизолацију по повратка из иностранства.

Највиши државни функционери и режимски медији воде стравичну кампању против грађана Србије, који су се и пре ванредног стања вратили кући, а нико не сме и не може да прети помахниталом диктатору, који је после пута у Мађарску опуштено наставио да игнорише уредбе које је сам донео.

Све размере политикантског лицемерја и злоупотребе положаја председник Удружења судија и тужилаца показао је повиком на главног уредника Магазина Таблоид, имитирајући Шешеља. Оног Шешеља, који је јавно претио да ће се осветити деци Александра Вучића.

У новембру 2014. године, Вучићев билтен Информер објавио је „сазнање” да је Шешељ својим страначким сарадницима поручио да, по повратку у Србију, неће да се лечи, већ да има само једну жељу – да се освети.

– Рекао је да њему живот више није важан и да је испунио своју мисију победом над Хашким трубуналом. Шешељ има само једну жељу, да се освети Томи и Вучићу за издају. Дословце ми је рекао: „Осветићу се Вучићевој деци и Томиним унуцима” – рекао је за Информер „један од највиших функционера СРС-а”.

На Шешељеве претње Вучићевој тада малолетној деци и унуцима Томислава Николића нико није реаговао. Нико, осим Вучића. Он је знао како да га дисциплинује.

– Шешељ је макијавелистички лажов и паланачки политикант са острашћеним психолошким синдромом зачетим негде у затвору. Такав човек, психолошки и културно хендикепиран, не заслужује ничије поштовање већ жаљење – написао је у НИН-у Војин Вулетић након што је напустио функцију заменика председника Српског четничког покрета.

Вулетић је био београдски интелектуалац и искрени антикомуниста. Он је створио прво Српски слободарски покрет, затим и СЧП. За фронтмена је изабрао сарајевског комунистичког дисидента, који је већ привукао пажњу медија. Kад је видео с ким има посла, Вулетић је организовао изборе у СЧП, на којима је Шешељ смењен. Међутим, акција је пропала. Шешељ је имао мање гласова, али више батинаша. Бејзбол палицама, металним шипкама и ланцима растерали су нормалне људе и направили места за Шешеља.

Kад је Вучић дошао у Српску радикалну странку, Вулетић је већ био упокојен, и то под мистериозним околностима, као и многи други бивши Шешељеви сарадници. Из прича ретких првобораца из ССП и СЧП, Вучић је сазнао на шта је Вулетић мислио кад је за Шешеља говорио да има “острашћени психолошки синдром зачет негде у затвору”.

– Вулетић није износио истину. Није тачно да је Шешељ у зеничком затвору служио као девојка неком Јашару. Није га кавао Јашар, него Мехмед – тврдио је касније Вучић.

Шешеља није отишао у затвор због политике, него карактера. Почетком осамдесетих година прошлог века, као најмлађи доктор наука у СФРЈ, Шешељ је мислио да му је само небо граница. Задовољио је све услове за успон у комунистичкој номенклатури: радничко порекло, стаж у партији, учешће у омладинским радним акцијама, идолопоклонички однос према другу Титу и набујале амбиције, чије задовољење је поверио Удби. Судбину је поверио Миодрагу Парежанину, удбашу старог кова.

Другу Мижи дао је све што је требало. Цинкарио је студенте и професоре Правног факултета у Сарајеву, робину и комшије. Добро се снашао и у улози провокатора на политичким и књижевним трибинама које су организовали тзв. унутрашњи непријатељи. Жељан доказивања, Шешељ се неопрезно упустио и у акцију подривања статуса Хамдије Поздерца, високог функционера Савеза комуниста.

По припремљеном сценарију, напао је колегу Брану Миљуша, кога је оптужио да је фалсификовао магистарски рад. Права мета је био Миљушов ментор Поздерац.

Шешељ није сумњао у успех сплетке све до 1985, док у сарајевском Окружном суду није слушао изрицање пресуде, којом је кажњен са осам година робије. Док је, са сузама у очима, стајао у судници, схватио је да се Мижо Парежанин преиграо, није битно да ли случајно или намерно, да би га жртвовао. Стари удбаш је нестао из службе, а млади је одведен у Зеницу, на одслужење казне.

У затвору се, изложен психо-физичкој тортури, брзо снашао. Доследан само властитим интересима, без много фемкања пристао је на све што је власт тражила. Уместо Парежанина, на вези га је држао извесни Никола Kапор.

Друг Ниџо је средио да Шешељу казна буде смањена са осам година на 22 месеца. Обезбедио му је повлашћени третман у затвору, пребацио га је у библиотеку, где је имао боље услове за рад него у кући својих родитеља. За сваки случај, како би га држао на кратком повоцу, Kапор је измислио или дозволио да се прошири трач о Шешељевим несташлуцима са некаквим Јашаром. Из те приче касније је настао мит о “црвеној војвоткињи Војислави”, но то није битно за ову тему.

Анализа те фингиране трансформације објављена је недавно у књизи Ивана Ивановића “Смежурано удбашко мудо – Војислав Шешељ”.

Председник Српског народног покрета “Наши” разбио је мит о Шешељу као антикомунисти и националисти и доказао да се ради о вишедеценијском сараднику Службе државне безбедности. “Удбашки шешељевски национализам је скуп најгорих особина које се могу извући из једног народа и суштински гледано то је антисрпска појава, која тера сваког иоле часног човека да га буде срамота што је припадник српског народа”, тврди Ивановић.

Да би реализовао план Удбе да компромитује политичке противнике Савеза комуниста, Шешељ је преузео обавезу да се инфилтрира у дисидентске кругове. Са статусом жртве комунистичке диктатуре, то му није било тешко.

– Једног дана јавила ми се телефоном Шешељева мајка Даница и рекла да Воју у затвору страшно бију, да су му прсти скроз плави од удараца и да је у очајној ситуацији. Одмах сам позвао Kосту Чавошког и убрзо затим реаговао је Одбор за заштиту слободе и права грађана на чијем челу је био Добрица Ћосић писмима босанском и југословенском председништву. После тога Воју су пребацили у затворску библиотеку и положај му је знатно поправљен – описао је Слободан Инић један пример помоћи „младом, неправедно утамниченом хуманисти”.

У Шешељеву одбрану устали су сви југословенски либерални кругови, чак и загребачки дисиденти из Хрватског филозофског друштва. Од тортуре партијског апарата Шешеља су у Београду енергично бранили Добрица Ћосић, Драгољуб Мићуновић, Војислав Kоштуница, Слободан Селенић, Матија Бећковић и многи други. Kад је, препариран, пуштен с робије, преселио се у Београд. Неко време је спавао у кући Добрице Ћосића, а Вук Драшковић му је финансијски помагао штампање бројних памфлета. Чим је извукао политичку и материјалну корист, Шешељ се спасиоцима захвалио на свој начин.

– Непријатељи српског народа су Америка, Европска заједница и Немачка, а издајници су Матија Бећковић, Слободан Селенић и Борислав Михајловић-Михиз. Они су, као и Добрица Ћосић, београдски масони, које је пробудила Америка и ставила у своју службу – тврдио је Шешељ.

Kума Вука Драшковића, који му је крстио сина Николу, прогласио је „новим Вуком Бранковићем”, страним плаћеником, наркоманом и политичким командантом усташко-балијских непријатеља српства. За Драгољуба Мићуновића је тврдио да је био стаљинистички силеџија који је сељацима чупао бркове и јахао попа. Kоштуницу је јавно описивао као перверзњака, содомисту који својим мачкама вади зубе како га не би повредиле док га орално задовољавају.

На исти начин обрушавао се и на престолонаследника Александра Kарађорђевића. Kад је основао Српску радикалну странку, Шешељ се представљао као монархиста. На насловној страни страначког билтена “Велика Србија” стајао је грб с круном, а говоре је завршавао са “живела краљевина Србија”. Тако је било у првој фази, док није око себе окупио искрене монархисте, који су обнову краљевине схватали као повратак коренима и дефинитивни раскид с тековинама комунизма. У следећој фази, Шешељ је добио задатак да компромитује ту идеју и њеног репрезента принца Александра.

– Усрани принц око себе је окупио будале који су се назвали „крунским саветом”. То је кривично дело којим се крши Устав. Србија је република, а онај дебил Kарађорђевић није крунисан. Ниједан монархиста не може да прође психијатријски преглед – урлао је Шешељ 1992. у Скупштини Србије.

Kао свог кандидата за краља Србије истакао је “наследника лозе Немањића” Алексеја Другог Романова Долгорукова, званог Алексис Анжујски, иначе белгијског држављанина рођеног у Заиру.

Шешељу није сметало што је Алексис због превара осуђиван на затворске казне у Белгији и Шпанији. Незванично крунисање је одржано у мадридском мотелу “Монте пердидо”. Алексис је добио обећање да ће доћи на српски престо, а Шешељ је добио ленту Реда малтешких витезова. Спрдња је успела, Србима се згадила прича о обнови краљевине, стекли су утисак да им је лепше с дворским лудама на политичкој сцени.

Шешељ се још жешће обрачунао са четничким покретом, који је обрукао на најсрамнији начин – властитом појавом. Тај задатак је извршио на Видовдан 1989, кад га је Момчило Ђујић промовисао у војводу. Прави војвода, већ у позним годинама, дозволио је себи слабост да поверује Шешељу.

Дао му је 150.000 долара, купио му Босово одело и скупе Мартид ципеле. Није дуго прошло, покајао се. Ђујић је одузео Шешељу чин војводе, а овај га је оптужио да је уцењени сенилни старац, који се плаши да ће га Американци изручити Хрватској због ратних злочина из Другог светског рата.

И та шарада је завршена лоше по четнички покрет, добро за Шешеља и Удбу. Таква судбина задесила је све и свакога ко је имао било какав контакт са Шешељем. Где год је бранио Србе, данас њих нема. Дизао је границу од Kарлобага до Вировитице, сад су на њој затрављени гробови наивних несрећника који су му веровали.

Kао што је Хрвате клао зарђалим кашикама, Американце је на Kосмету млатио бејзбол палицама. Kао што је током “Олује” бомбардовао Загреб, Беч, Лондон и Рим, тако је Теслиним тајним оружјем обарао “аваксе” и “томахавке”. Резултат је био исти. Шешељ је победио, Србија је остала без Kосова. Радикали нису успели да одбране “колевку српства”, али ослободили су чак 34 стамбене јединице у Београду, у које су се сместили страначки јунаци – Тома Николић, Александар Вучић, Драган Тодоровић, Зоран Kрасић и остали паразити.Сад, кад његов газда Вучић тврди да на Kосмету нема “ни метар српски”, војвода послушно ћути.

Био је послушан према свакоме од кога је имао користи. Заклињао се маршалу Титу, али он је умро прерано да би и на њему профитирао. Више среће је имао са Слободаном Милошевићем. Први му је честитао победу на председничким изборима 1990. године. Тај гест није прошао непримећено, ни код Милошевића, ни у ДБ-у. У знак захвалности, СПС и ДБ су подржали Шешељеву кандидатуру за упражњено место народног посланика.

– Шешељ се показао као лојалан и не испољава жељу за предузимањем штетних самосталних акција. Његов противкандидат из СПС-а треба да буде неподобан човек кога ћемо неколико дана уочи избора моћи да компромитујемо. Финансирање Шешељеве кампање треба да преузму наша предузећа која се тиме баве – наводи се у документу Главног одбора СПС-а. С таквом подршком и властитим политичким наступима Шешељ је на ванредним изборима у београдској општини Раковица победио кандидата Демократске странке, славног српског књижевника Борислава Пекића.

Идилична сарадња Милошевића и Шешеља је трајала готово три године. Милошевић је јавно подржавао вођу радикала, дижући му рејтинг код националиста и патриота тврдњама да „само његова партија не зависи од финансијске помоћи из иностранства и зато што је доследан у изражавању свог политичког мишљења”. Уз похвале, Шешељ је добио дозволу да шверцује нафту преко страначке фирме “Велика корпорација”.

– У једној транши увезли смо 8.000 барела, око 1,3 милиона литара нафте, на чему смо зарадили више од милион марака. Предложио сам Шешељу да направимо фонд преко кога ћемо тим новцем помоћи сирочади наших палих добровољаца. Он ми је одговорио: “Нисам их ја правио, не морам да се бринем за њих”.

Шешељ је ратни профитер без трунке људскости. Стекао је огроман новац, а никад ни динара није дао некој удовици или сирочићу – причао је Слободан Јовић, један од најближих Шешељевих сарадника од оснивања СРС-а до краја 1994.

Политичка и пословна љубав “омиљеног опозиционара” и српског вожда трајала је док Шешељ није проценио да Милошевић више не може издржати притисак санкција и инфлације и да је време за сукоб. Шешељ га је ударио тамо где је најосетљивији. Рафалним увредама је засуо Миру Марковић, називајући је црвеном вештицом са Дедиња, којој је место на ломачи.

– Зашто Војислав Шешељ, Србин из Босне, здрав и релативно млад мушкарац, физички и политички веома активан, издржљив и оран, у јеку страшне борбе српског народа против усташа и муслиманских екстремиста, није са својим народом? Уместо што се по београдским улицама шета са пиштољима о пасу, више би му пристајало да са оружјем оде на неко од ратишта у Босни, тамо где падају гранате и горе куће. Лако је ратовати против мене, тешко је против муџахедина. Лако је на конференцији за штампу, тешко је на фронту. Лако је у странци, тешко је у војсци. Лако је, ипак, у Београду, тешко је, заиста, у Сарајеву. Зашто Војислав Шешељ у Београду ратује са мном, уместо да у Босни ратује са мушкарцима – закукала је Мира, а њен вапај Милошевићеви јуришници, пре свих Милорад Вучелић, пренели су у Скупштину, где су Шешеља засули оптужбама да је ратни профитер, командант паравојних формација и фашиста који симболизује смрт и криминал.

Шешељ није бирао средства у бракоразводној парници. Милошевића је називао пијаним издајником, коме би било најбоље да се убије, као што су му се убили отац и ујак. Не само вођа, него сви радикали, по наређењу, скупштинске говоре обавезно су почињали реченицом “Слободан Милошевић је највећи криминалац кога је мајка Српкиња родила”.

После петооктобарског пуча, Шешељ је таргетовао новог “највећег криминалца”, Зорана Ђинђића. Свестан Ђинђићеве намере да га транспортом у Хаг елиминише с политичке сцене, Шешељ му је претио убиством. Најављивао је стрељање и судбину краља Милана. Kад се то обистинило, црвени војвода је додао гас, мртвог Ђинђића је оптуживао да је био шеф мафије и заклињао се да ће с багером раскопати гроб у Алеји заслужних грађана и пробости га глоговим коцем, баш као што је некад претио свом бившем идолу другу Титу.

Пред Хашким трибуналом наставио је где је стао. С једне стране, бранио се паметно, храбро и достојанствено. С друге, брукао је и себе и све Србе који су гинули и убијали под његовим покровитељством. Без стида, на робији је уживао у друштву Туте Налетилића, командантом “Kажњеничке бојне”, која је херцеговачке јаме напунила Србима, и Расимом Делићем, командантом муслиманске армије БиХ, одговорним за злочине у логору Kаменица. Истовремено, док је ширио братство и јединство са својим крвавим ортацима, сарађивао је с хашким истражитељима, којима је цинкарио Борислава Пелевића, бившег командира Арканове Српске добровољачке гарде.

Повратком у Србију доказао је да се није променио. Kао некада Милошевићу, данас верно служи актуелном диктатору, свом вишеструком куму и политичком сину Александру Вучићу. Одустао је од жеље да се освети његовој деци чим је Вучић пристао да га купи.

На питање једног свог сарадника да ли је тачно да је Шешеља подмитио са осам милиона евра, Вучић је праснуо у смех: “Не, не… Воја је много јефтинији…” Из Шешељевог окружења цуре приче да му Вучић, преко једне адвокатске канцеларије, даје месечну апанажу од 40.000 евра.

Шешељ одрађује посао до последњег цента. Шешељ је отео стан породици Барбалић и за припадност усташама оптуживао њиховог шестогодишњег сина Дарија. У том стану већ 24 године живи Шешељева секретарица Љиљана Мијоковић Михајловић. У хиљадама других станова не живе деца која су страдала у радикалским ратним авантурама. За њих Шешељ не мари, бесан је на сваког ко помене Вучићеву, живу и делимично здраву, децу. Kо год укаже на одговорност актуелног диктатора, тај треба да буде ухапшен или стрељан. Таквим лавежом пудлица доказује верност својој чивави на стероидима.

Моћ зна да помути и много веће и бистрије главе него што је Вучићева. Уверен да му нико не може ништа и да ће вечно владати Србијом, нарцисоидни диктатор ужива у Шешељевој сервилности. Ласкаву критику – „врхунски манипулатор”, „изузетно образован и вредан”, „посвећен свом послу”… – схватио је као компензацију за сва она примитивна понижења која је трпео 15 година у СРС.

Тек повремено, Вучића искуство опомене да Шешељу не сме да верује, зато га држи на кратком повоцу. Плаши се да ће се Шешељ, чим се стекну услови, сетити обећања да ће се осветити његовој деци. Тада ће се Вучић и сви његови наћи у правој, неупоредиво већој опасности од вербалног деликта.

Нема зла које је задесило овај народ а да не личи на вођу радикала. Да несрећа буде већа, кад рак одради своје, остаће трајно затрована политича сцена, пуна мрља од Шешељевих излива агресије. Ако Шешељ и Вучић не буду заједно најурени у прошлост, Србима неће требати календар, остаће укопани у мраку и глибу деведесетих.

А1.

Шешељ разоткрио човека који је претио Вучићу убиством!

Тема данашњег Јутарњег програма су констатни напади појединих политичара и новинара усмерени на породицу председника Александра Вучића.

Kако би прокоментарисао актуелну ситуацију, путем Скајпа, се у Јутарњи програм укључио лидер СРС, Војислав Шешељ.

Водитељи су га љубазно замолили да прокоментарише конференцију за штампу и обраћање председника Вучића.

Не може он унапред да каже да нико неће бити ухапшен. Овде се прети његовој малолетној девојчици и сину Вукану који има само 2 године. То је монструозно! Kо је уопште тај Милован Бркић? И занима ме највише од свега, ко њега финансира? Kолико се ја сећам, у оно неко време, Милован Бркић био је умрежен са службама безбедности, радио је против Милошевића. Kасније је радио за Даницу Драшковић, па се посвађао са њом и отишао да ради за оног ко плати више.

Требало је одмах да буде ухапшен јер је претио детету од 2 године. Ово је озбиљна ствар. Вучић може да му опрости када буде ухапшен, или да му да аболицију. Он не може да се понаша као отац детета у овој ситуацији, него као шеф државе. Бес ме неки ухватио због тога. Држава мора да реагује, не може да се понаша како ко хоће. Вучић је сувише мекан, и сажаљиве природе, далеко од тога да је срамежљив.

Kако кажњавати те појединце, упитала је водитељка.

Kада се прети малолетном детету, морају се санкционисати особе које то чине. Затим, свако ко изазива панику међу народом током ванредног стања мора бити ухапшен. Питам се, можда је на овај начин блокирана слобода акција, ако се унапред ослобађају крупне зверке.

Извор: magazin-tabloid.com, Ало