Kриза на тржишту рада неће подједнако погодити јавни и приватни сектор, а радна места код приватног послодавца ће и у будућности, када прође ванредно стање у Србији и ситуација с ширењем ковида 19 буде стабилизована, бити угроженија од оних у јавним службама. Ипак, како истиче Марио Рељановић, научни сарадник с Института за упоредно право, држава ће и тада морати да смањи трошкове и даља задуживања, да се последице кризе драстичније не би осетиле и у јавном сектору.
– Будући да се тренутно и даље задужујемо, онда је веома могуће да ће се последице осетити и у јавним службама, првенствено у смислу смањења зарада. Ипак, не бих рекао да ће тако бити када је реч о смањењу броја запослених. Државни службеници и они који раде у јавним установама, у здравству, просвети, војсци и полицији, могли би тек незнатно да осете кризу изазвану ковидом 19, али не у економском смислу, јер њихове плате неће бити смањене – сматра Рељановић.
Када је реч о осталим професијама, одређене већ јесу „профитирале” од вируса корона, почев од оних које се односе на производњу хране и медицинске опреме, као и оне које су део фармацеутске индустрије.
– Фирме које се баве таквим пословима и у време кризе опстају на тржишту, што се може видети. Оне свакако неће осетити даље последице, па је претпоставка да ни њихови радници неће имати разлога да буду забринути за своја радна места – додаје Рељановић, и подсећа да најбоље послују управо они за којима је потражња константна и чији послови не познају затварање граница. Ту долазимо до ИТ сектора, којем чак ни пандемија малтене не може ништа, показало је недавно истраживање „Инфостуда”, јер су у овој области рада такви кадрови и даље неопходни.
– Ипак, и ова грана привреде може да претрпи последице изазване ковидом 19, јер и ти радници раде за некога послодавца. Ако цела привреда земље одакле је послодавац, на пример, упадне у рецесију, у проблему ће онда бити и ИТ индустрија. Самим тим биће смањена потражња за ИТ стручњацима и из наше земље и њиховим производима, па ће и њихова радна места бити угрожена – додаје Рељановић, закључујући да ниједна област рада заправо неће проћи нетакнуто у доба пандемије и после ње.
Упитан да ли је мисли да је могуће очекивати скорији повратак радних места која су у време кризе избрисана са мапе и шта да очекују радници који су остали без посла, научни сарадник с Института за упоредно право одговара да је тај проблем веома сложен.
– Чак и они који су највећи оптимисти међу економистима кажу да ће бити потребно око две године само да би се ниво нашег БДП-а вратио на донедавни. То је заиста дуг период за неког ко нема посао, па ће самим тим и системска дугорочна незапосленост још више доћи до изражаја. Она је у једном тренутку у Србији уистину била сведена на релативно мали проценат, наравно због одлива радне снаге, али и због нових запошљавања – подсећа Рељановић, уз очекивање да ће многе индустрије одсад опрезније инвестирати у даљи развој, што ће такође утицати на тржиште рада.
– Када улазите у трку да привлачите стране или домаће инвеститоре, очекујете да се тај циклус непрестано обнавља, и на тај начин одржавате одређени број радних места. Међутим, када неко у овим околности оде, ви ћете онда врло тешко привући новог улагача, јер ће потенцијалне компаније бити више окренуте томе да задрже оно што имају, него да инвестирају даље у ширењу неке производње. У том смислу сматрам да ће нам за повратак на старе стазе и релативно нормалан циклус функционисања привреде бити потребно дуже времена, бар пет година – прецизира Марио Рељановић.
Аутор: Марија Бракочевић, Политика.рс
