Где је нестао Уставни суд?

Ванредно стање, по својој природи, нарушава поделу власти, јер егзекутива неизбежно задире у домен легислативе.

Суштина борбе против природног или друштвеног непријатеља у ванредном стању често се састоји у ограничењу Уставом зајемчених права.

У редовним приликама то чини парламент под уставом одређеним условима, а у ванредном стању влада и/или шеф државе јер парламент често није у могућности да се састане.

Штавише, у ванредном стању највишим државним органима је допуштено да одступе од уставом зајемчених права, дакле да оду и изнад оних ограничења које устав поставља. Тиме, оне, установљене власти (законодавна и извршна) постају установљавајућа (уставотворна) власт.

Наравно, то је тако док траје ванредно стање. Међутим, бојазан да би законодавна и поготово извршна власт могла да злоупотреби ванредно стање – а свако ко има власт склон је да је злоупотреби и у томе иде док не наиђе на ограничења, упозоравао је Монтескје пре готово три века – навела је европске уставотворце, након Другог светског рата, да пропишу ограничења у погледу дужине трајања ванредног стања и мера које се у њему могу предузимати.

Толико је био велики страх да се не понови 23. март 1933. године, када су нацисти завели ванредно стање, које не само да никада нису укинули, већ су га искористили да Немачку претворе у тоталитарну државу и поведу светски рат.

Зато Устав Србије прописује да одлука о ванредном стању важи најдуже 90 дана, уз могућност продужења за још 90 дана; те да су у ванредном стању дозвољена одступања од Уставом зајемчених права, само у обиму у којем је то неопходно, док се од одређених права не може одступити ни у ванредном стању.

Из ових неколико уставних одредаба јасно је да ванредно стање, иако увећава власт егзекутиве и легислативе, није ванправно, а још мање је вануставно стање.

И у ванредном стању постоје грађани и Устав који их штити. Отуда се намеће питање где је нестао Уставни суд Србије када је најпотребнији. На страницама овог дневника било је речи о неуставности забране кретања и суђења преко Скајпа.

Поднето је и неколико утемељених иницијатива за оцену уставности тих и других аката донетих у ванредном стању.

Уставне судије Словеније и Босне и Херцеговине су заседале, такође у ванредном стању, и већ су се изјасниле о неуставности одговарајућих прописа у својим земљама. Њихове српске колеге своју последњу седницу одржале су 5. марта 2020. године и више се нису састајале.

Можда уставне судије Србије по својој старој, лошој пракси неће никада ући у поступак поводом утемељених иницијатива. Можда се неће наћи ни 25 народних посланика од интегритета да поднесу званични предлог за оцену уставности спорних прописа, поводом којег би Суд био дужан да уђе у поступак.

Међутим, када осуђивани по неуставним прописима буду почели да изјављују уставне жалбе, Уставни суд ће коначно морати да призна да су се њима кршила људска права.

У супротном, он зна да ће се поступак наставити поред Европским судом који се неће устручавати да каже да је цар го. Али тада, и без уплитања Стразбура, штета ће бити превелика.

Пре свега по неосновано осуђиване, али и по остале грађане Србије из чијих новчаника ће се исплаћивати накнаде штета проузрокованих тим срамним пресудама. И горе, још једном ћемо се суочити са поражавајућим сазнањем да у нашој земљи има владавине права само у мери у којој домаћим политичким властима то годи, односно неко одозго, из Европе то нареди.

Танасије Маринковић, Данас.рс

Аутор је редовни професор Уставног права Правног факултета Универзитета у Београду