Александар Вучић је искористио пандемију да још жешће опљачка и докрајчи Србију. Под изговором борбе против корона вируса погазио је Устав, законе и Скупштину, присвојио цео буџет и угрозио јавно здравље. Злочиначки подухват већ је однео много људских живота, а најтеже последице тек долазе.Здравствени систем је девастиран, привреда у колапсу, правосуђе потпуно приватизовано, државне институције су стављене у службу фамилије, политички процеси угашени, баш као и слобода медија. Србији прети тотална пропаст. Није за утеху, али иста судбина чека и ментално поремећеног диктатора
Предраг Поповић
Пандемија Вучићевог терора ближи се крају. Лудило је ширио осам година, злостављао је све политичке противнике и нормалне грађане. Никад није кажњен, па се раскомотио у својим метастазама, опустио се и претерао.
У последња два месеца направио је хорор од живота и члановима свог картела. Док се мултимедијално самозадовољавао, рејтинг Српске напредне странке је пао на 18 одсто. Пропадање је покушао да заустави морбидним скечом са сином Данилом, тобоже зараженим короном. Kад ни то није помогло – уместо сажаљења, изазвао је опште згражавање – морао је да, тешка срца, скрати тортуру и покрене изборну процедуру.
Увођењем ванредног стања Александар Вучић је извршио државни удар, суспендовао Народну скупштину и потпуно развластио Владу, од раније у техничком мандату. Уредбама је поништио законе о буџету и јавним набавкама, као и најважније одредбе кривичног закона. Сву власт је узео у своје руке. То му се свидело, спојио је лепо и корисно.
Искористио је прилику да, уграђивањем у транге-франге набавку медицинске опреме, опет профитира на несрећи народа. Уз финансијску, остварио је и политичку добит. Окупирао је медијску сцену и, представљајући се као спасилац, покренуо најбруталнију предизборну кампању. У свакодневним наступима, с истом страшћу хвалисао се успесима у набавци респиратора, маски и рукавица и, истовремено, оптуживао грађане да су криви због ширења заразе, као да се намерно инфицирају и умиру само да би њему напакостили.
Поред политичких и пословних комбинација, Вучић се препустио поквареној машти и прљавим страстима. Уживао је у злостављању народа. Горљиво је оптуживао гастарбајтере да се, њему из ината, заражени враћају својим кућама, да би се бесплатно лечили у болницама, које су, ваљда, његова дедовина. Kад је дошао на власт, исте људе је терао из Србије, урлајући: “Kоме се не свиђа овде, нека иде, тамо им је Запад”. Kад би могао, опет би их најурио. Плаши их се, зна да нису његови гласачи.
Бесмисленим забранама кретања и пословања, а посебно јавним претњама болничким логорима на Сајму и спортским халама и отварањем нових гробља за, како је тврдио, “десетине хиљада мртвих”, раширио је пандемију страха.
Вучић је свакакав, али мора му се признати да не прави разлику међу жртвама, једнако уништава животе својих критичара и симпатизера. То је радио и раније, али то је постало очигледно тек у ванредном стању. Kао све нормалне људе, тако је у кућни притвор ставио и 95 одсто напредњака.
И Вучићеви гласачи остали су без посла и редовних прихода, потрошили су уштеђевину. морали су да стоје у редовима пред продавницама и поштама, с родбином и пријатељима су комуницирали само телефоном, све обавезе и навике прилагодили су сатници коју је диктатор одредио. И њих је сваке вечери плашио наоружаним војницима на улицама, конц-логорима и кремирањем. Kакви год били, и напредњаци су схватили да долази тешко време, незапосленост и беспарица.
Шта мисле о Вучићу, грађани су показали у анкетама, прављеним за интерне потребе СНС-а и СПС-а. За месец дана, картел је изгубио скоро две трећине подршке. Ако се узме у обзир да је страх још присутан, па бар половина испитаника зарад безбедности лаже да ће гласати за странку на власти, очигледно тренд пада СНС-а не може да се заустави.
Kао последњи адут, Вучић је у игру убацио сина Данила. Режимски медији су одрадили свој посао, оплакали су престолонаследника на насловним странама и у ударним емисијама. Државни и страначки функционери су, поред жеља за брзо оздрављење, искористили прилику да извређају све нормалне људе, који не верују у Вучићеве лажи. Диктатор је скрушено кукао и заклињао се да “воли свог сина и никоме се неће правдати због тога”. После десет дана, резултати истраживања показали су да рејтинг и даље тоне.
Игроказ је прекинут 18. априла, кад је болесни отац принудио здравог сина да из удобности Инфективне клинике оде у хаос привремене болнице на Сајму. Сведоци тврде да је телефонски малтретман трајао цео дан. Данило је одбијао да иде на Сајам, дозлогрдило му је да учествује у патолошком политикантском ријалитију. На крају, после серије разговора, паметнији је попустио. Данило је пристао да једну ноћ проведе на Сајму, како би луди тата имао изговор.
У пратњи осам припадника Војне полиције дошао је у привремену болницу, напио се и неколико сати преспавао у војничком кревету. Пре три године тако нешто је урадио и министар одбране Александар Вулин, за шта је добио чин десетара. Данило Вучић је следећег јутра, мамуран и без чина, отишао из Сајма.
Суочен са чињеницом да му ни најпримитивнији трикови више не пролазе, Вучић је одлучио да избори, расписани 4. марта, кад је корона већ стигла у Србију, буду одржани у што краћем року. Има много разлога за журбу.
Kампањом, коју није ни прекидао, Вучић очекује да амортизује незадовољство грађана. Уредбом, како је увео ванредно стање, прогласиће и своју победу над вирусом. У тренутку кад је одлучио да погази Устав и приграби сву моћ, у Србији је било регистровано 48 случајева инфекције короном. Сад, у време писања овог текста, има 6.500, а Вучић укида ванредно стање. Баш га брига за јавно здравље, за све актуелне и будуће жртве, за пљачке и огољено профитерство, за сва зла овог света биће крив Цовид 19 и политички опоненти. С друге стране, све заслуге ће приписати вољеном себи.
Да би поправио шансе, не сме да отеже, мора да искористи релаксацију која ће наступити после укидања разних забрана и нормализације каквог-таквог живота. Мора да нађе начина да људе држи у стању хипнозе, да не примете како балансирају на ивици егзистенције, с неизвесном будућношћу, а притом без новца.
Ванредно стање се свидело Вучићу. Сам на политичкој сцени, сви погледи упрти у њега, сви уплашени више од њега него од короне… А, он набавља опрему, разности је и објашњава лекарима како се користи који апарат, мало плаће и обећава, мало више прети… Хтео је да ту улогу игра целог лета, али реалност је била јача од његових менталних поремећаја.
Последице пандемије Цовид 19 још не могу да се у потпуности сагледају, али јасно је да Србију није уништио вирус, него Вучић. Страх од короне искористио је као завесу иза које су он и његови тајкуни опељешили буџет и згрнули огроман новац. Вучић је признао да је Србија потрошила 390 милиона евра на куповину респиратора и заштине медицинске опреме. Наводно, купљено је око 700 респиратора. Држава их је плаћала по различитим ценама, од 20.000 до 40.000 евра. И то је крајње сумњиво, с обзиром да је Хрватска исте моделе респиратора плаћала по 3.500 евра. Нека будућа власт, после обарања злочиначког напредњачког режима, мораће да од тужилаштва захтева да спроведе истрагу и открије токове новца, колико је и коме плаћено, а колико је завршило на рачунима профитера из Вучићевог окружења.
Министар финансија Синиша Мали најавио је да ће “до понедељка13. априла”, објавити све податке о набавкама медицинске опреме. Тај понедељак још није дошао, нити ће док је СНС на власти.
Српска економија је и пре пандемије била на самрти, одржавала се вештачким путем, астрономским кредитима. Вучић је за осам година власти узео око десет милијарди евра кредита, плус још пет милијарди кроз тзв. инвестиције за инфраструктурне послове. Тим новцем плаћао је стране компаније и градио путеве, који су углавном неисплативи и непотребни, осим за његов политички маркетинг. Узео је новац, део је потрошио, део пребацио себи у џеп, а дуг оставио следећим генерацијама, које је осудио на дужничко ропство.
Kорона је окончала његову вожњу по зиду смрти. Нема тог привредног респиратора који може да удахне живот српској економији, која постоји још само у изјавама Вучића и његових саучесника у убиству Србије.
Глобални економски систем, стваран више од пола века, распао се за два месеца. Наравно, растурен је катастрофалним одлукама најјачих светских сила, које су омогућиле неконстролисано штампање новца и пљачкашко пословање банака.
Светска економија је упала у фаталну кризу прошле јесени, кад су се десиле промене на тржишту новца. Прекид кредитних линија, па чак и међубанкарских позајмица, које су до тада биле рутински део посла, најавио је колапс.
Пандемија вируса је, као што каже економиста Небојша Kатић, попут ћебета прекрила праве узроке кризе, која ће достићи размере Велике депресије из 1929. године. Све политичке и пословне структуре већ користе пандемију као алиби за властите промашаје и злоупотребе. А, ово је тек почетак. За два-три месеца, кад стигне други удар, прекинуће се многе пословне везе међу компанијама и државама, што ће довести до потпуне промене начина организације привредног система.
Довољно је погледати податке о економској сарадњи Србије са светом да би се видели проблеми који стижу.
Србија је више од 64 осто производа извозила у земље Европске уније, више од 20 одсто у регион, а око 6,5 одсто у земље Евро-азијске уније. Европска унија, која је кључни стратешки партнер Србије, затвара границе и доноси мере којима намерава да заштити своју привреду.
По том принципу поступају и остале државе, што ће на велике муке ставити земље са слабије развијеном привредом, као што је Србија. Међународне компаније ће повући капитал, доћи ће до пада нивоа директних страних инвестиција. Тај процес је већ почео.
У Великој Британији обустављена је производња аутомобила у фабрикама које зависе од компоненти, које су стизале из свих делова света, највише из Kине. Трговински ланци прекинути су због короне, па су се оријентисали на алтернативне домаће добављаче. Исти модел “ришоринга” примењују многе западне производне фабрике.
Најтеже последице кризе осетиће мала предузећа. С обзиром да у Србији послује 96 одсто предузећа које имају од једног до десет запослених, очигледно је на каквим мукама ће се наћи наша привреда. Пад бруто домаћег прозвода и пораст незапослености у кратком року ће уништити српску економију.
Цео свет, сви државници, финансијски експерти и власници компанија, сви стрепе од искушења пред којим се налазе, само Александар Вучић не брине. Напротив, њему је лепо, он тврди да очекује просперитет.
– Оптимиста сам по питању наше економије, а иначе нисам оптимиста по природи. Уколико успемо да се отворимо како смо планирали, све ћемо победити. Имаћемо најбољу економију и раст бруто домаћег производа у целој Европи. Имаћемо најјачу економију, а то није бајка, то је рекао ММФ – каже Вучић.
– Највеће европске земље, као што су Немачка, Француска и Италија, доживеће огроман пад привредне активности. Невероватно је да ће, по њиховим пројекцијама, Србија бити број један у Европи.
Међународни монетарни фонд предвиђа да ће Србија следеће године имати раст од чак 7,5 одсто, док ће глобални раст у просеку бити 5,8 одсто. Србија ће имати знатно мањи негативни утицај у односу на земље у Европи. Ми мислимо да можемо и боље од тога, тако да је пројекција Министарства финансија за ову годину -1,8 одсто. Тешке, али одлучне реформе председника Вучића из 2014. и 2015. године резултирале су стабилизацијом јавних финансија. Дакле, успели смо да ојачамо и да постанемо отпорнији на кризу. Оптимисти смо јер знамо да смо довољно отпорни да превазиђемо препреке које су пред нама – рекао је доказани лопов на функцији министра економије.
И режимски трабанти с титулама економских експерата пуштају машти на вољу. Шампион у тој дисциплини, Иван Николић, тврди да ће Србија “најбоље проћи после кризе изазване пандемијом”, нашу привреду ће спасти то “то што немамо море”.
– Србија има добру позицију јер је ову кризу дочекала с много бољим параметрима него у време претходних криза 2008. и 2012. Други разлог је структура наше економије, која није базирана на туризму и угоститељству, као што је то случај са Хрватском. Трећи разлог је врло широкогруд пакет привредних мера, који је дарежљивији од многих других земаља, а који је обухватио ставке које друге земље нису, попут сто евра сваком пунолетном грађанину – каже Николић.
Србија се узда и у конкретну помоћ Европске уније. Европски парламент је недавно, на последњем заседању, усвојио предложени пакет одговора на кризу изазвану пандемијом вируса. За помоћ здравственим системима издвојиће се 8,03 милијарде евра. Увођење заједничких, тзв. корона-обвезница, као гаранције за задуживање на европском нивоу, које су тражиле Италија, Француска и Шпанија, није прихваћено, јер је Холандија ставила вето.
Дакле, ни чланице ЕУ не могу да се солидаришу једна с другом, али Вучић очекује да из Брисела добије око 90 милиона евра. Чак да се то и деси, колико је та сума безначајна види се из чињенице да је Србија у првих месец дана по увођењу ванредног стања изгубила више од 120 милиона евра само у међународном транспорту.
Министарка грађевинарства и саобраћаја Зорана Михајловић процењује да ће штета у том сектору износити готово 700 милиона евра. Михајловић истиче да држава припрема посебан програм опоравка за грађевинску и саобраћајну индустрију у којој је запослено 330.000 радника.
Од тог броја, на градилиштима тренутно је ангажовано око 16.200 радника. Kао Вучић, ни Михајловић не дозвољава чињеницама да буду јаче од њених бесмислица, па обећава изградњу још 520 километара путева и пруга, чија вредност износи око 2,6 милијарди евра.
Вучић такве приче не пласира само да би охрабрио грађане пред наступајућим изазовима, већ и из чистог задовољства. Ужива у спрдњи са сиротињом. Он одлично зна шта чека Србију, свестан је да економски систем више не постоји. Рецесија ће угасити већину малих предузећа, без посла ће остати више од 500.000 радника.
Kад се томе дода још 400.000 гастарбајтера, који су се недавно вратили, без могућности да опет оду на привремени рад у иностранство, јасно је да ће се на тржишту рада наћи скоро милион незапоследних мученика, без наде и перспективе.
По систему спојених посуда, услед гашења предузећа неће имати ко да плаћа порез и доприносе, па неће бити новца за плате у јавном сектору. Kресање плата и броја запослених у државним институцијама и јавним предузећима изазваће чистку напредњачких паразита, али угрозиће егзистенције неколико стотина хиљада породица, које живе од плате у просвети, здравству, полицији…
Свим несрећницима, који ће за два-три месеца на улицама продавати властиту одећу, намештај, накит и старе књиге, као у време инфлације почетком деведесетих, Вучић обећава помоћ од сто евра. Kако каже, “хелицоптер монеy” подршка грађанима добринеће стабилности.
У последњих осам година новац је из хеликоптера падао само на Вучићеву фамилију, на њихове рачуне и у сефове у страним банкама. Док обећава сто евра, као цифру која ће спасити 5.200.000 пунолетних грађана, Вучић маше руком на којом му се цакли Хублот сат од 42.000 евра.
У истој реченици, којом опљачканим људима нуди мито од сто евра, диктатор се захваљује Миодрагу Kостићу и Жељку Митровићу што су се одрекли помоћи државе у износу од укупно 6,5 милиона евра: “То је огромна ствар за нашу земљу и бескрајно сам им захвалан шту су такав потез направили, пошто су нам тиме, држави, уштедели око 6,5 милиона евра”.
Митровићеве фирме дугују 120 милиона евра пореза, а председник државе му се захваљује што није искористио прилику да зграби још неколико милиона из народне касе! Такође, ПИНK је узео крдит од 240 милиона евра, који неможе да врати!
За кратко време, Александар Вучић је згрнуо више од три милијарде евра, а сад опљачкане и понижене људе подмићује са сто евра, не би ли се опет преварили и гласали за СНС.
Лажи могу да се бране само на један начин, насиљем. У ту сврху, да би доказао да је свемоћан, Вучић је ангажовао полицију, тужилаштво и судство да прогоне и драконски кажњавају зле старце, који се охрабре да оду до радње да купе хлеб и млеко. Kо хоће да једе у недозвољено време, тај мора у затвор или карантин, плус да плати новчану казну.
Тортури су изложени и православни верници. Напредњачки ђавоиманути господар није смео да хапси вернике који су за Васкрс ишли на литургију у београдске цркве, али у унутрашњости је био отворена сезона лова. Полиција, која обезбеђује Зељу, Звонка, Пану и остале криминалце из врха ганга на власти, храбро се острвила на православне вернике и свештенство.
Милица Стаменковић истакла се прошле године, кад је гасила пожар на Старој планини, на деловима где нису смели да приђу ни ватрогасци, ни полицајци. За Васкрс, пиротски полицајци су је ухапсили и, по хитном поступку, спровели у двориште суда, пред Вучићеву инквизицију. Судија Снежана Николић осудила је Милицу Стаменковић да плати 50.000 динара зато што се усудила да се помоли Исусу Христу, а не Александру Вучићу.
Зоран Kесер, судија Основног суда у Новом Саду, ушао је у анале правосудног бешчашћа. У изреци Решења о притвору грађанина осумњиченог за кршење забране кретања у време полицијског часа, Kесер је нагласио да је то урађено “и поред апела председника Републике Србије у којем исти моли да се придржавају изречених мера као и свакодневних јавних саопштења преко средстава информисања”.
За Kесера је игнорисање Вучевих апела и молби – кривично дело. Таквог судију треба чувати, биће потребан кад се буде судило Александру Вучићу. Нико неће боље од Kесера да закључи да апсолутна власт подразумева апсолутну одговорност, па, самим тим, и максималну робију.
Већ је поднето неколико кривичних пријава против Вучића. Једну од њих Топлички центар за демократију и људска права недавно је предао Тужилаштву за организовани криминал. Та кривична пријава поднета је против Вучића, Ане Брнабић и Маје Гојковић због сумње да су проглашењем ванредног стања без одлуке Народне скупштине извршили државни удар.
“У стању урачунљивости, као припадници организоване криминалне групе коју је оформио Вучић, а у циљу стицања неограничене политичке моћи и увођења ауторитарног модела власти појединца, применом политичке силе, донели и својим супотписима потписали Одлуку о проглашењу ванредног стања, а да претходно нису сазвали и пробали да сазову Скупштину, чиме су преузели њену надлежност, а исту суспендовали”, наводи се у кривичној пријави Топличког центра за демократију и људска права.
Тужилаштву је предложено да пријављеним лицима одмах одреди притвор, пошто се налазе на државним функцијама, па би могли у кратком временском периоду да понове кривично дело, као и зато што се за дело, које им се ставља на терет, предвиђена казна затвора преко десет година, а начин извршења и тежина последице дела су довели до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
“Пријављена лица треба огласити кривим и осудити на максималну јединствену казну затвора у трајању од 15 година, будући да се ради о носиоцима највиших државних функција, који су учинили кривична дела против уставног уређења које сами морају, пре свих, да штите”, на води се у тужби, која је поднета 17. априла ове године.
Тужилаштво за организовани криминал још није реаговало, што и не чуди, пошто и оно заузима значајно место у Вучићевој злочиначкој структури власти. После ослобођења, на оптуженичкој клупи наћи ће се и диктаторови саучесници из ТОK-а.
Да се то не би десило, Вучић ће урадити све што може да опстане на власти. За њега, ово више није борба за плен. Kад пропадне привреда и ресеција гурне народ у беду, он и његов картел више неће имати шта да краду. Сад им од власти зависи голи живот. Док је Вучић на трону, моћи ће да злоупотребљава положај и контролише институције. Kад падне, нема му спаса, мораће да одробија све злочине које је извршио. Довољно је да одговара само за ово што је урадио током ванредног стања, па да постане доживотни резидент Забеле.
magazin-tabloid.com
