Непосредан повод за ове редове јесте понуда главног уредника једног немачког месечника да напишем прилог о томе како се грађани моје земље боре против ове грипе
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
На телевизији свакодневно нас, ево већ неколико недеља, информишу најбољи познаваоци ове грипе која је, чини се, зауставила живот на нашој планети. Општепризната имена из света медицине, а пре свега епидемиолози, саветују владе својих земаља, како да се боре против тог вируса.
Непосредан повод да напишем неколико речи о овом феномену јесте понуда коју сам пре неколико дана добио од главног уредника једног немачког месечника. (За тај лист писао сам до пре неколико година редовно.) Замолио ме да му пошаљем прилог о томе како се грађани моје земље боре против ове грипе. Ово подразумева да не кажем нешто само о мерама српске владе, већ пре свега како само становништво подноси ове веома оштре рестриктивне мере.
Тако сам био приморан да неколико дана пратим не само коментаре на друштвеним мрежама, него и службене, државне медије и њихове представнике. Редовно сам, на пример, пратио конференцију за штампу, која се већ неколико недеља одржавала у три после подне.
На мене је најбољи утисак оставио Бранимир Несторовић. Пажљиво посматрам лица, начин како неко говори, мимику, језик. И тај лекар ми је деловао просто као најинтересантнији из државног „стручног тима“. Језик му није био бирократски, сив, сув и досадан, већ непредвидљив, жив, неочекиван, полемичан и човек просто може да га слуша па и један час, а да и даље буде интересантан. Лице му је отворено, не сакрива се иза неких папира и увек говори из главе, наизуст. И на тим редовним конференцијама, а и у бројним беседама са новинарима, он се није бојао да изнесе мишљења, а за која је сигурно знао да нису популарна, да не одговарају мишљењу „тренда“. Укратко, увек је некако свој, а то показује да је личност. А таквих људи ретко се виђа не само у медицинској струци, већ и уопште у животу. О његовом знању из медицине, разуме се, ја не могу да говорим. Нисам лекар.
Бранимир Несторовић (Фото: Милан Обрадовић/Бета фото)
Од њега сам могао да чујем и најдрагоценије информације. Рецимо, да многи најбољи и најефикаснији лекови често су и најјефтинији. Но, због моћних фармацеутских компанија, углавном из Сједињених Држава и Западне Европе, пацијенти не могу да дођу до њих, већ су присиљени да узимају њихове скупе таблете, које често нису ни тако добре, па ни здраве. Истина, о овоме сам читао и у многим другим америчким, руским, немачким и енглеским популарним и медицинским часописима.
Надаље, Светска здравствена организација (СЗО/WHO) јесте то само по имену, а да је један од највећих „добротвора“ СЗО јесте милијардер Бил Гејтс. А када једно приватно лице води главну реч у институцији која носи име Светска здравствена организација, онда се човек са правом пита колико је тај филантроп заиста то и на делу и у којој мери он води рачуна о општим потребама људи, а колико су у свему томе заступљени његови приватни интереси. Овоме бих могао да додам и имена још неколико утицајних милијардера: Безос, Цукерберг, Блумберг, Пејџ, Сорос (Jeff Bezos, Mark Zuckerberg, Michael Bloomberg, Larry Page, George Soros). Богатство ових особа често је веће него што износи годишњи буџет многих држава света. Утицаји споменутих људи на политику често су далеко већи него што их имају владе многих европских држава.
На конференцијама појављивала се неколико пута и једна увек лепо дотерана жена, стара око четрдесет година, а име јој је Кисић Тепавчевић. О њој немам баш никакво мишљење, јер се њен задатак састојао у томе да прочита последње податке у вези са бројем заражених и умрлих. Вероватно је „кризни штаб“ сматрао да је добро да се у њиховом друштву појави и једна дама, увек беспрекорно дотерана и пристојног, па и привлачног, изгледа. Могуће да и то помало враћа грађанима наду да ће и ова зараза ускоро бити побеђена.
Дарија Кисић Тепавчевић и Предраг Кон (Фото Бета)
Најлошији, управо мучан утисак оставио је сваког пута наступ Предрага Кона. Његова спољашна појава крајње ми делује непријатно. Добро, неки ће да ми приговоре, да је то мој лични утисак. Тачно. Но, он је за мене веома важан.
Добро, оставимо по страни моје осећаје и прелазим на проверљиве чињенице. У једном тренутку, Кон је казао, да га је „разочарао Патријарх“. Претио је оставком у стилу: „Или ја, или Српска православна црква?“ И то довољно говори о човеку, који нема осећај за меру. Да се он упоређује са најстаријом институцијом у једном народу, која је створила ову државу и нацију – са собом, са Предрагом Коном! И ја имам много замерки патријарху Иринеју, али ако бих то казао, онда сигурно не бих на начин како је то изговорио лекар Кон.
Кон је критиковао Новака Ђоковића. Пажљиво сам прочитао изјаву нашег најпознатијег спортисте и било ми је јасно, да је Конова изјава сасвим непримерена. Или тачније, Кон је просто фалсификовао Новака. У беседи са „ТВ Б92“, од 1 маја 2020, лекар Несторовић је индиректно одбацио Конове критике, без спомињања Кона. Одговорио је да се слаже са Ђоковићем јер ни он не би узео америчку – или прецизније – вакцину Била Гејтса, јер није сигуран да ли би она више штетила његовом здрављу него што би га заштитила од грипе. Управо то је казао и Новак. А Кон прича о томе, да „Ђоковић може да прича о тенису“, али не и о вакцини! Јасно је да Кон нетачно и злонамерно интерпретира став Ђоковића!
Извор: Блиц
У том истом интервјуу Несторовић критикује наш здравствени систем јер се сувише ослања на америчке вакцине. У једном тренутку уважени лекар је чак казао: „Ја бих, рецимо, пре узео руске вакцине. Имам више поверења у њих, него у америчке.“ И одмах је навео неколико познатих и запањујући случајева, где су америчке фармацеутске компаније продавале вакцине које су проузроковале озбиљне здравствене проблеме код многих пацијената. Нарочито је то случај у неким афричким земљама. Зашто се то догађа? Очевидно уз помоћ новца фармацеутске фирме су издејствовале да се америчке непоуздане вакцине слободно продају у апотекама.
Пронашао сам текстове у коме се оптужују тадашњи министар здравља Томица Милосављевић и Предраг Кон да су били плаћени од фармацеутских фирми са Запада. Види чланак у „Политици“ од 5 августа 2011:
„Поред Томице Милосављевића, … наредних дана биће саслушан Предраг Кон, бивши председник радне групе за пандемију грипа. Приликом отварања понуда за увоз вакцина против „свињског грипа” у новембру 2009. године, подсетимо, комисија је за произвођача изабрала швајцарску компанију „Новартис”, а увозник је била „Југохемија”. У то време медији су пренели информацију да тендерској комисији нису достављени конкурсни услови, односно критеријуми по којима ће се набављати вакцине. Током поступка који се води требало би да буде утврђено и да ли су вакцине могле да буду мање плаћене, односно да ли је било јефтинијих понуђача – наводи наш саговорник. Проста рачуница, наиме, показује да је Србија, увозом вакцине других понуђача могла да уштеди најмање милион и по евра.“
Моје питање: Како је могуће да га је председник Александар Вучић и поред ове афере ставио да буде и у данашњем „кризном штабу“?
Извор: „Политика“ од 5 августа 2011.
Тако сам, ево – по задатку немачке редакције – открио да постоји телевизија „Пинк“. Морам признати да ми је то био најтежи део задатка. Нисам веровао да на телевизији може да постоји толика количина неукуса и простаклука. Мојим читаоцима се извињавам ако показујем оволику количину необавештености. За то имам оправдање. Ретко гледам телевизију, а сем тога тридесет година сам живео у Немачкој, па тако и нисам знао да постоји „Пинк“. Такође сам сазнао да се на телевизији „Пинк“ могу видети емисије типа „Задруга“ или „Парови“. Када човек посматра овај програм може да се увери како то на делу изгледа примитивизам и простаклук; или, што би народ казао „дно дна”.
И на немачким телевизијама сам гледао овакве и сличне програме. Но, разлика је у томе шта те немачке приватне телевизије нису „националне“ већ приватне. Љубитељи сте таквих врста програма? Нема проблема. Можеш, разуме се, слободно да гледаш, али мораш да платиш. А у Србији „Пинк“ је добио националну фреквенцију! У овоме се састоји та „ситна“ разлика између наше, српске телевизијске стварности и Запада!
Пођимо редом. Сваких двадесетак минута сирота водитељка укључује уживо камеру да би приказала власника те телевизије, како је дошао до епохалног открића… Кажем „сирота“, јер по њеном гласу нисам сигуран да и она сама верује у те приче. Сем тога, у неколико наврата јавили су се бројни српски лекари и затражили од државе да забране такве вести јер се ради о обичном шарлатану. Од познаника сам се распитао и сазнао да држава није ништа предузела против власника „Пинка“. Подучили су ме овим речима: „Види се да ниси дуго живео у Србији. Власник ՚Пинкаՙ је пријатељ председника државе.“
Власник Пинка „превентивно још једном озонира своју крв“ (Извор: Снимак екрана)
У првом плану камера телевизије „Пинк“ увек приказује шефа. Носи поклоне у Параћин, Неготин, Ваљево, Лозницу… Где све газда „Пинка“ не стиже! Поред њега види се скупи џип. А има сцена где се власник „Пинка“ слика, како на писту стиже хеликоптером и право пред неку болницу испоручује „скупу и драгоцену медицинску помоћ“.
Управо читах у штампи како се пре неки дан огласио градоначелник једног града у Италији и захвалио Новаку Ђоковићу на великој помоћи. И сада човек, хтео то или не, упоређује са овим шта гледаоци сваких двадесетак минута гледају на ТВ „Пинку“! Нешто размишљам: Добро, овај човек вређа самог себе. То је његово право. Али, зар власник те телевизије нема неког паметног рођака, пријатеља, да му скрене пажњу да то што он ради јесте веома неукусно и ружно, те да пре свега баца крајње неповољну слику на њега самог. Његови дарови су се изродили управо у супротност, у непристојно самохвалисање. Како да му нико не укаже на то, како треба да се понаша када нешто поклања. Рецимо: „А Ти кад чиниш милостињу, да не зна левица Твоја шта чини десница Твоја!“
Вест да је Ђоковић даровао знатну суму новца објавио је један италијански градоначелник, а не наш прослављени шампион. Утолико је његов дар већи.
Укратко, у овим данима грипе короне сведоци смо пожртвовања, јунаштва многих безимених људи, како медицинских сестара тако и радника у српским болницама. Најпознатији пример јесте смрт хирурга Миодрага Лазића из Ниша. А поред ових светлих, племенитих људи, имамо, ето, и оваквих примера крајњег неукуса, као што је неукусно самохвалисање власника „Пинка“.
