У СВОМ писменом саставу, који је требало да одговори на наш коментар под насловом “Обнова штафете и Титовог култа” од 13. јуна, Музеј Југославије сматра да је у њему “изнета спорна интерпретација уметничког рада” уметничког колектива “Каркатаг”. To је сасвим нетачно. Моје реаговање на оживљавање Титовог култа личности у Србији у 2020. години није имало никакве везе са интерпретацијом уметничког рада групе “Каркатаг”, нити сам се уопште бавио икаквим уметничким питањима. Оставио сам сасвим по страни уметничку критику – којом се иначе бавим више од пола века – већ и због тога што ми није ближе познат уметнички садржај реченог пројекта ни досадашња пракса ове групе.

Такође не знам ништа о наградама и признањима која се наводе у прилог исте јер углавном гледам филмове, читам књиге, пратим ликовну и музичку уметност, а мање обраћам пажњу на перформансе и инсталације, поготову не некакво “покретање дијалога” у Прагу и “развој британских програма за храбре уметничке пројекте на отвореном” у Оксфорду и околини, без ближих онтолошких одређења и у маниру потрошених постмодернистичких мантри, што ми све прилично мирише на бајату и празну белосветску концептуалу. Слутим да се ту опет састају лук и вода, али ћу сачекати да видим о чему се ради, па ћу се можда једном и о томе изјаснити. Можда ћу и ја имати предлог реинсталације “Краља Ибија”, који са дечјом ношом на глави прославља самог себе на стадиону ЈНА? Био би то колосалан спектакл “реинтерпретације штафете младости”, али се сигурно не би допао “Каркатагу” (мада му је име, сасвим сигурно, ибијевског порекла).

Понављам да ме је овде интересовало нешто сасвим друго: повампирење симбола комунистичког једноумља, који је обележио Титову педесетогодишњу владавину, чиме се иначе, у виду основне делатности, бави дедињски Музеј. То је еминентно политичка и идеолошка парадигма и нема везе са уметношћу, него се њоме заодева у промоцији једне ретро идеологије тоталитарног типа под називом “неотитоизам”. Да ли је спајањем Музеја револуције и Меморијалног центра Јосип Броз Тито у Музеј Југославије 1996. створено језгро новог идеолошког жаришта, које себе доживљава као резидуум Брозовог времена у нашем? Све те “музејске лабораторије”, “места дијалога и размене различитих становишта”, “развијање нових методолошких приступа”, “поље истраживања, експеримената и креација кроз призму вишеструких интерпретација” “интерактивна уметност”, дакле трице и кучине – лук и вода – треба да се слију у неки “нови ревизионизам”, тј. политички повратак Броза међу Србе.

Џаба им све глобалистичке флоскуле, они себе виде као нове жреце Његовог култа и сада би да “пропитују” (њихова реч) српски народ из љубави и оданости према Титу, што је била и што остаје једина сврха Дана младости. Тај Музеј жели да страћи ко зна колико пара на дизајнирање “штафете нове генерације” – са каквим циљем? Шта ће нам нове (старе) титоистичке обмане и опсене? Право питање за државу је: чему уопште овај “музеј”? Архив Југославије – да, научна класификација свих докумената релевантних за њен осамдесетогодишњи живот – да, чување и обрада ових папира и артефаката – да, али државна установа, чија је сврха да измишља политичке инсталације и изводи идеолошке перформансе – не! Изгледа да им је досадило извођење старих игроказа са пионирском марамом, петокраком и стиснутом песницом или је неко паметнији одлучио да промени ову матрицу у духу “нове комплексности”, па се сад расписују тендери за штафету у новом руху и дизајну.

Слушајте, молим вас, тај говор: “намера уметника је да отворе расправу о томе на који начин се та идеја може интерпретирати у савременом тренутку, какав је актуелан однос заједнице према том наслеђу и којим се то механизмима данас производе, преузимају и реинтерпретирају друштвене вредности.” Овај потпуно испразни и рогобатни постмодернистички дискурс засењује простоту и маскира праву намеру, а она је позната већ готово пола века: и после Тита Тито. И све то о нашем трошку.

Пише: Божидар Зечевић, Новости.рс