САМО је Косовска битка – битка, све остало су туче. Само је Косово поље – поље, све остало су пољане – стихови песника и академика Матије Бећковића нам пролазе кроз главу док прилазимо пољу на којем се одиграо чувени бој. Баш као и стихови Милана Ракића који је написао: “Силни оклопници без мане и страха…”
– Да се царе у со претворимо, не би Турцима ручак посолили – казао је везир којег је цар Лазар послао у извидницу уочи битке, али то није поколебало косовске јунаке. Зато ће ова битка остати, како рече Матија Бећковић – ДНК српског народа.
Док је Срба биће и Видовдана, кажу нам у Грачаници, где се припремају да прославе један од највећих српских празника. Споменик на Газиместану, који се поносно уздиже на брдашцу окруженом пољима, али и објектима који се недалеко од њега бесправно граде, саграђен је 1953. године и – пркоси окружењу и времену. Асфалтним путем са леве стране пута, идући од Митровице или Подујева, неколико стотина метара од магистрале, стиже се до комплекса ограђеног жицом. На прилазу полицијски пункт у којем већ пет година дежурају припадници косовске полиције који су преузели дужност обезбеђивања овог споменика културе од војника Кфора.
– Последњих дана највише долазе управо војници Кфора. Углавном дођу да се сликају, али дивећи се овом споменику и сазнањима о Косовској бици, углавном нас запиткују о томе и чуде се јунаштву српских војника – прича нам припадник косовске полиције, Србин из Грачанице, који дежура са колегом Албанцем.
И док објашњава да нема дозволу да говори за јавност нити да се представи, ипак сазнајемо да посете овом чувеном месту не јењавају.
– Долазе организовано аутобусима посетиоци из централне Србије, Београда, Новог Сада и других већих градова када обилазе и наше православне светиње. Те посете су изостале једино за време ванредног стања због короне, али ево последњих дана поново нас обилазе – каже наш саговорник.
При уласку у споменички комплекс, неопходно је показати лична документа. На стази која води ка споменику од улазне капије уочавамо неколико војника Кфора. Испред њих српски младић који мобилним телефоном слика споменик и околни простор.
– Сви представници међународних мисија који посете Газиместан диве се споменику, али и српским јунацима. Зато ми, Срби са КиМ који долазимо чешће, овде осећамо понос што припадамо народу чији су јунаци на Косову пољу осветлали образ српства. Њихова храброст превазишла је овоземаљске оквире. Зато овом месту треба прићи са поштовањем и молитвом нашим витезовима који су заложили своје животе за слободу – говори нам бираним речима младић из Косовске Митровице који је дошао са пријатељима из једне међународне организације.
И управо у част јунацима Косовског боја, тадашња власт у СФРЈ одлучила је да подигне овај споменик, дело чувеног београдског архитекте Александра Дерока.
– Први споменик подигао је Стефан Лазаревић 1430. године и њега су Турци порушили после 40 година. Други, подигнут у 19. веку, такође је порушен, као и трећи који је 1924. године подигао Приштински гарнизон војске која је ту полагала заклетву. Тај споменик, висок осам метара, порушили су Албанци априла 1941. године, одмах после напада Хитлера – појашњава нам детаље Зоран Влашковић, новинар из Косовске Митровице.
Главни извођач радова на садашњем споменику, који је грађен две године, био је Дојчин Секулић, отац познатог доктора из Грачанице Стојана Секулића.
– Споменик има 77 редова камених блокова који су вађени из грачаничког каменолома односно 17.200 уграђених камених блокова. Висина споменика је 25 метара – додаје Влашковић наглашавајући да Газиместан, осим споменика косовским јунацима, симболизују и божури, који су по предању изникли из крви косовских јунака.
Ипак, пољана око споменика на којој су током наше посете радници албанског комуналног предузећа из Обилића косили траву, без овог је цвета. И оно мало што их се примило када је уочи Видовдана 2016. године, Београђанка Злата Лончар Ћетковић, доктор правних наука у пензији, уз помоћ пријатеља са Космета засадила, очито је уништено кошењем. А некада је, како нам сведочи Марија Мара Лазаревић (81), бака из околног Бабиног Моста, српског села у којем се косовска војска причестила уочи Косовског боја, божур растао на свим пољанама.
– Као мала одлазила сам пешице до Приштине. Тада се није могло путем проћи од божура. Све се црвенело – присећа се бака Мара, која је свакодневно долазила на Газиместан док се споменик градио, јер је њен отац био пословођа на изградњи.
На околним пољима биле су постављене бараке за смештај радника. Осим запослених у тадашњем предузећу “Рамиз Садику”, грађевинске радове изводили су, присећа се, радници из Призрена.
– Верници се умољавају да избегавају стварање гужве и окупљање у већем броју на једном месту. Наши свештеници и службеници Епархије водиће рачуна да се ове мере поштују. Такође, вернике молимо да избегавају транспаренте и политичке симболе и заставе – наводи се у саопштењу Епархије.
– Са сестром од стрица често сам оцу доносила оброке, а нама двема би радници давали метле да бришемо унутрашње степенице – поносна је бака Мара, која памти готово сваки детаљ око изградње споменика.
У унутрашњости здања до врха води 120 степеника, док се на врху камене четвртасте грађевине са које поглед пуца на околне пољане где су се судариле две војске, налази бакарна плоча на којој је исцртана Косовска битка.
– Сећам се да је док су изводили радове отац стално говорио о косовским јунацима са страхопоштовањем. Причао је да ноћу када легне, а не упали лампу, као да осећа присуство њихових душа – додаје бака Мара.
На питање шта за њу значи Газиместан, одговора без размишљања:
– Значи светињу. Значи понос. Значи победу јер су српски јунаци знали да одлазе у бој са ко зна колико надмоћнијим непријатељем, а нису устукнули.
И заиста, посебан осећај прожима посетиоце овог простора са чије задње стране се налази борова шума, а испред поглед пуца на пољане, али и новосаграђене објекте, и на једно турбе које се налази десно од споменика. Са леве стране пута на неких километар-два, идући од Приштине, налази се и Муратово турбе, на месту где је Милош Обилић погубио султана, и где се у спомен-соби чува балзамована утроба турског достојанственика.
Бака Мара се присећа да су Албанци и тада посећивали турбе, петнаестак дана пред Ђурђевдан. А између Газиместана, где у време изградње споменика није било ни кућа ни објеката поред магистране, и Бабиног Моста, одакле је наша саговорница, налазило се тада српско село Милошево. У њему је било и становника које су звали Черкези. Биле су то породице које су остале ту да живе још из времена Турака.
– Моји преци су пореклом из Крушевца код Обилића. Али су им Турци све одузели и побили све мушке главе. Остала је само женска чељад. Тако се и моја прабаба вратила у Доњу Брњицу испод Газиместана – прича нам бака Марија Лазаревић.
, Новости.рс
