Особа од посебног Вучићевог поверења
BBC на српском језику је забележио, између осталог, како током последњих преговора у Бриселу „једини у просторији са маском био је генерал Драган Владисављевић директор Канцеларије за координационе послове у преговарачком процесу са Привременим институцијама самоуправе у Приштини – како му званично гласи функција у Канцеларији за Косово и Метохију.“ (овде) Пажњу презимењака култног Илије Чворовића привукла је управо ова, на први поглед, сасвим небитна информација.
Ко је, заправо, генерал под маском који ужива толико поверење председника Републике, да му је Влада Србије доделила улогу координатора преговора који се под иностраним покровитељством воде са албанским сепаратистичким вођством. Пошто се ради о безбедоносно најосетљивијем питању за државу Србију, генерал би морао да буде професионално, морално и у патриотском смислу апсолутно неспорна особа. Осим тога, ако Алексанадр Вучић према Косову и Метохији води потпуно другачију политику од политике коју је водило „жуто“ предузеће, онда би личност генерала Владисављевића, као особе од посебног поверења Александра Вучић у косовским пословима, морала да у кадровском смислу симболише Вучићев раскид са косовскометохијском и безбедносном политиком „жутих.“ Да ли је заиста тако?
„Вирус Г“
Садашњи функционер СНС, а некадашњи новинар београдског „Печата, Угљеша Мрдић, у тексту објављеном у овом листу 22. 12. 2011. године, у коме анализира погубне последице реформе коју је Драган Шутановац извео у сектору одбране, најпре закључује: „У тренутку када је угрожен територијални интегритет Републике Србије, када западне силе уз помоћ албанских терориста и међународне заједнице чине све да би отцепили јужну српску покрајину Косово и Метохију од наше државе, када стране службе вршљају на нашој територији, када прете да смо сведоци великих безбедносних и терористичких ризика у Рашкој области и у Војводини, челници Војске Србије, као и много пута у нашој новијој историји, размишљају искључиво о личним интересима, добрим положајима и исплативом одласку у пензију. Било је питање времена када ће нам из Брисела стићи такав апсурдан захтев да са нелегалном државом Косовом размењујемо обавештајне податке.“
Мрдић потом наводи изјаву некадашњег генерала Војно безбедносне агенције Момира Стојановића да „западне земље имају своје људе у нашем безбедносном систему.“ У наставку генерал Стојановић додаје:
„Није тајна да у нашим институцијама постоје канцеларије многих страних тајних служби, као што је немачки БНД, ЦИА или МИ6. Плашим се да су те службе толико инволвиране да угрожавају наше виталне националне интересе. Од свих стандарда које нам постављају као услов, овај је најосетљивији (размена безбедоносних података са сепаратистичким властима у Приштини). То је један од низа корака ка томе да косовске институције дођу у међународне форуме. Индикативно је да нам тај захтев, да безбедносно сарађујемо са Косовом, долази одмах пошто је, како то они виде, решено стање на прелазима Јариње и Брњак. “ Као главног кривца за разарање система одбране Србије, Мрдић означава вирус Г, о коме вели следеће: „Уз све то помажу и западни кадрови у Министарству одбране и Војсци Србије, они и те како користе вирус Г који годинама влада нашом Војском. Вирус Г или Вирус генерал значи да се већина генерала држи искључиво личних интереса и амбиција и битно им је да само они ‘преживе’ на својим положајима и да се припреме за ‘квалитетан’ и добро исплатив одлазак у пензију. Овог пута им је циљ да се један број генерала стави на располагање западним факторима, да би по одласку у пензију прешли да раде у дипломатским представништвима Србије у свету или да се запосле у западне амбасаде у Београду, што се већ догодило у случају једној војног официра који се запослио у британској амбасади у Београду, а у Војсци је био задужен за важна војно-обавештајна питања. Код Британаца се запослио после само месец дана по одласку у пензију. Други план је да се због 30.000 веће пензије и решења стамбеног питања један број генерала пензионише. На крају ће сви они да буду задовољни. Војни генерали ће наплатити то што смо их читав њихов радни век плаћали из буџета да бране Србију, западне силе ће ставити под контролу наш безбедносни сектор, а Министарство одбране и Војска Србије ће се очистити од ратних кадрова.“
Кадровски трансфер
Један од таквих „вируса Г“ је нико други него управо генерал који данас ужива изузетно Вучићево поверење у тиму за преговоре о КиМ, пошто према Мрдићевом писању из 2011. године „генерал Драган Владисављевић већ три године обавља функцију вд директора ВОА, као заменик директора,“ а према закључку тадашњег новинара а данашњег функционера СНС, „од Бранка Крге и 2001. године Војна обавештајна агенција није имала ауторитативног шефа.“ (овде) Чије поверење је овај, Мрдићевом речју несолидни генерал, уживао свих ранијих година види се из неколико чињеница. На дужност в. д. директора ВОА генерал Владисављевић је постављен 2009. године на предлог тадашњег министра одбране Драгана Шутановца, да би га 14. 2. 2012. године Борис Тадић именовао и за директора ВОА. За све то време генерал Владисављевић је члан Савета за националну безбедност чији је секретар био шеф кабинета Бориса Тадића – Миодраг Мики Ракић.
У наведеном чланку Мрдић поставља Миодрагу Микију Ракићу читав низ реторских питања: „Да ли у опис радног места људи из Савета, а нарочито Миодрага Ракића, спада и ‘рад’ са опозицијом и да ли је прекинута пракса да се безбедносне структуре или функционери мешају у рад опозиционих политичких странака? Да ли се у циљу државне безбедности координира сарадња опозиционих са владајућим странкама, са тајкунима оданим режиму и конфинирано одобравање њихових пословних захвата, укључујући, рецимо, и оне о куповини највећих новинских кућа, попут Политике и Новости или, пак, застрашују и на разне друге начине осујећују оне који другачије мисле? Да ли у безбедносне координације спада и контрола медија и политичко приватна контрола јавних предузећа?“ Из Ракићевог обавештајног рада са опозицијом проистекла је, како су тада писале „Новости“ а пренело „Време“, Ракићева сарадња са Александром Вучићем.(овде) Управо Вучић 2012. године мења Микија Ракића на месту секретара Савета за националну безбедност и као министар одбране и први потпредседник Владе задржава генерала Владисављевића на месту директора ВОА и члана Савета за безбедност до 2014. године.
Кооперативност купљена аферама?
Као кадар чију је подобност НАТО проверио проценом његовог држања на месту директора ВОА током сламања српског отпора интеграцији севера КиМ у сепаратистичку тзв. Републику Косово (период 2011-2013. г), генерал Владисављевић бива 2015. године именован на место директора новоосноване Канцеларије за координационе послове у преговарачком процесу са тзв. Републиком Косово. (овде) За ово осетљиво место Западу, подједнако као и Вучићу, требао је кооперативни човек, а за подизање степена кооперативности увек добро дођу обавештајне уцене са коруптивним и сексуалним аферама, а оне су се у медијима неретко везивале, и то на основу извора из ВОА, за име генерала Владисављевића. (овде) О „неправилностима у раду ВОА,“ како се 2014. године после пензионисања генерала Владисављевића изразила Јадранка Јоксимовић, расправљало се и на затвореним седницама одбора за безбедност Народне скупштине Србије. (овде)
Процес предаје кључних атрибута суверености Републике Србије на КиМ у руке албанских сепаратиста, који је започео 2011. године Борко Стефановић, наставили су и довршили закључењем тзв. Бриселског споразума (2013.) и његовом каснијом имплементацијом (тај процес још увек траје), Александар Вучић и Ивица Дачић. У овом процесу кључно подршку су им давали кадрови који су уживали поверење НАТО лобисте Драгана Шутановца, Микија Ракића и Бориса Тадића, какав је и прво обавештајац у бриселским преговорима – генерал Драган Владисављевић. Тако, примера ради, 2016. године генерал Владисављевић уредно рапортира (овде) да је извршио задатак тиме што закључењем Споразума о телекомуникацијама тзв. Република Косово добила међународни телефонски број, као важан атрибут државне суверености, о чему је тада писао потписник ових редова (овде)
Велеиздаја као процес
Овде је важно скренути пажњу, да све оно што се у јавности назива „признањем тзв. Републике Косово,“ а погрешно се везује само за завршни чин закључења свеопштег правнообавезујућег споразума између Републике Србије и тзв. Републике Косово, представља заправо дуги непрекинути процес извршења кривичног дела угрожавања територијалне целовитости у виду десуверенизације Србије и последичне суверенизације тзв. Републике Косово. У тај процес су поједини актери улазили и из њега излазили по мери своје спремности и способност за велеиздају. Закључивање и примена тзв. Бриселског споразума који је државу Србију лишио кључних атрибута суверености на КиМ, оличених пре свега у Србијином правосуђу, полицији, цивилној заштити, локалној самоуправи и међународном телефонском коду, јасно показују да су Александар Вучић и Ивица Дачић у велеиздаји спремни да оду најдаље од свих. Већ закључењем и применом противуставног тзв. Бриселског споразума, Вучић и Дачић су, по мом мишљењу, извршили припремну радњу за кривично дело угрожавања територијалне целовитости у виду уклањања препрека за извршење овог кривичног дела (чл. 307 и 320 КЗ РС).
Рачунајући на дементност савременог човека свакодневно изложеног информативно-психолошком бомбардовању, ову последњу чињеницу о већ извршеној велеиздаји ће у наредним данима покушати да релативизују и прикрију Вучићеви спин-мајстори, истичући како се очекивана Вучићева издаја није догодила, насупрот очекивањима злонамерних, ни за Видовдан у Њујорку ни пре неки дан у Паризу и Бриселу. Ставри стоје, на жалост, потпуно другачије.У дугом процесу десуверенизације Србије на КиМ, Вучић ништа друго и не ради него издаје државу Србију, а до сада је то најдрастичније учинио, заједно са Ивицом Дачићем, у Бриселу 19. априла 2013. године. Вишегодишњи бриселски дијалог се води само са једним циљем, да омогући тзв. Републици Косово да прошири и афирмише своју сувереност на целој територији од Лепосавића до Качаника и од Пећи до Ранилуга. Током преговарачког процеса Србија вољом највиших фукционера остаје на КиМ без једног по једног атрибута државне суверености, да би на крају процеса била суочена са омиљеном Вучићевом тезом да Србија „на Косову нема ништа.“
Последња превара: Заједница српских општина
У таквој ситуацији Вучић ће као прихватљиву компензацију за закључење свеопштег правнообавезујућег споразума између Републике Србије и тзв. Републике Косово представити коначну имплементацију Споразума о Заједници српских општина. Писац ових редова је у интервјуу који је дао Наташи Јовановић за Печат априла 2018. године већ упозорио да је „формирање ЗСО према Првом бриселском споразуму предвиђено у оквиру онога што је на српски преведено као ‘косовски прописи’, а што се у енглеском оригиналу назива ‘Kosovo lаw’“. У истом интервјуу указујем на следеће: „формирање ЗСО се не одиграва у некаквом правном вакууму који треба да се попуни кроз споразумевање преговарача, већ у јасно уставно-правно омеђеним границама две независне државе, које су постале све јасније захваљујући бриселској одлуци Београда да самоукине уставни поредак државе Србије на КиМ. Када је Влада Србије одлучила да укине локалну самоуправу на КиМ формирану према Уставу Србије, није на КиМ формиран никакав правни вакуум већ се на широкогрудо уступљени простор проширио систем локалне самоуправе по тзв. Уставу Косова. Читав тај процес потискивања једног система локалне самоуправе и једног уставног поретка другим системом локалне самоуправе и другим уставним поретком треба да се оконча формирањем ЗСО. Јер у савременим условима нова држава увек настаје повлачењем правног поретка старе државе…. Кристално је јасно да ЗСО не може да буде ништа више од једног сталног облика институционалне међуопштинске сарадње српских општина. ЗСО не може да буде облик српске територијалне аутономије, јер тзв. Устав Косова предвиђа једностепену локалну самоуправу са општинама као јединим јединицама локалне самоуправе. Исти документ оставља општинама могућност институционалног повезивања кроз формирање асоцијације општина, због чега је 2011. и донет Закон о међуопштинској сарадњи. Општинама су тзв. косовски прописи дали и право прекограничне сарадње. Надлежности које су Првим бриселским споразумом уговорене за ЗСО у потпуности одговарају надлежностима које има општина у тзв. косовском систему. Ово постаје очигледно када се упореде надлежности из тач. 4 документа Општи принципи Асоцијације/Заједнице и чл. 17 Закона о локалној самоуправи тзв. Косова који регулише изворне надлежности општина.“ (овде)
Збуњујуће владике и противречна Москва
Имајући овакво велеиздајничко разарање државе Србије, зачуђујуће је, благо речено, како поједине српске патриоте, а нарочито поједини српски епископи у Вучићевићевим таблоидима певају оде Вучићу и његовој „лавовској борби за Косово.“ (овде, овде) Још већу забринутост стварају контрадикторни ставови званичне Москве (овде), реално највећи српске узданице, у вези са Резолуцијом 1244, с једне стране, и Заједницом српских општина, с друге стране. На ту противречност је већ раније указала руска аналитичарка Ања Игоревна Филимонова, истичући како је нејасно зашто Москва стално позива Приштину да омогући формирање ЗСО, пошто је „Заједница српских општина је само један сегмент независне тзв. Републике Косово.“ „Позивати Приштину да нешто изврши на својој територији, представља из угла Русије која не признаје независност тзв. Републике Косово – правни апсурд,“ закључује руска аналитичарка. (овде)
Последња узданица: Покрет за одбрану КиМ
Насупрот свих замки које су нам спремили страни обавештајци, домаћи „генерали под маскама“ и спин-мајстори разних фела, како би се у завршном чину велеиздаје појачале смутње и деобе у национално-патриотском табору, Покрет за одбрану Косова и Метохије мора у наредним данима и месецима да сачува јединство, трезвеност, стрпљење и бескомпромисност, особине које су, на жалост, ретко биле истовремено присутне и код понајбољих појединаца у нашем уистину мученичком роду.
Аутор: Зоран Чворовић
Фото: Искра
Покрет за обнову Косова и Метохије
