05.01.2013. –
Парадоксално је, али чињеница: на планети има довољно намирница, али гладује сваки осми становник Земље. По подацима ОУН, у просеку на једног човека на планети има 152 кг житарица годишње, односно по пола килограма дневно на појединца. Међутим, иста ова статистика сведочи о томе да на данашњи дан у свету гладује 870 милиона људи.
До краја 2012. године се тржиште основних прехрамбених намирница стабилизовало. Након летњих рекорда индекс светских цена жита је мало опао, незнатно је појефтинило месо, а млеко напротив, и даље поскупљује. Намирнице су у целини сада толико скупе да се може говорити о историјском максимуму. За то има неколико разлога, објашњава стручњак независне аналитичке агенције „Инвесткафе“ Дарја Пичугина.
– Временски услови су озбиљно пореметили безбедност у свету. Такође, утичу цене светских енергената. Тако је да би се намирница некуда допремила потребна нафта, а цене нафте и даље расту. Треба истаћи и међународну конкуренцију. Знамо да се у Европи издвајају субвенције за пољопривреду, не дозвољава се приступ произвођачима из других земаља.
Деривативи су комплексни финансијски инструменти (папири, обавезе везане за осигурање и фјучерси), који су везани за конкретну робу чији се промет врши на тржишту, а у многоме одређују цену пољопривредних сировина. Такав је савремени светски финансијски систем. На почетку су били тесно повезани с реалним процесима куповине и продаје намирница, али сад се испоставило да су одвојени од реалне производње. На пример, обим фјучерса за жито само на Чикашкој берзи на десетине, па и по стотине пута премашује вредност житарица које се реално производе. Испоставља се да тржишта диктирају неправилне цене које су, узгред речено, почеле да расту управо услед развоја деривативног тржишта, док су 40 година пре тога цене падале, истиче Дарја Пичугина.
– 2008. и 2009. – у овим годинама кризе, дошло је до наглог скока цена намирница, који није био повезан ни са каквим временским условима, већ с тим што су били популарни и још увек су популарни деривативни инструменти. Данас људи схватају овај проблем и он је летос разматран на међународном нивоу. Али, није се дошло ни до каквог решења, јер се ово тржиште тешко регулише, ово тржиште је слободно и засад није јасно шта се с тим може учинити.
Ипак, генерални директор информационо-аналитичког центра „СовЕкон“ Андреј Сизов наводи и позитивну улогу мешетара.
– Ово је инструмент који служи за то како би произвођачи и потрошачи пољопривредних сировина могли да хеџирају своје ризике, а мешетари, узгред буди речено, обезбеђују ликвидност за то. И за потрошаче и за произвођаче није важан само апсолутни ниво цена, већ и предвидива привредна делатност како би могли да предвиде какве ће бити цене у полугодишњој перспективи. Такође не треба заборавити да су високе цене стимуланс за пораст производње и стимуланс за инвестирање у компаније које се баве материјално-техничким ресурсима за пољопривреду.
Европски политичари су покушавали да поставе питање правила за вођење берзанских игара на тржишту робе, али до данас нису уследили неки јаснији предлози. Међутим, проблем регулисања цена намирница није само социјални и економски, већ и политички. Криза намирница 2007-2008. године је, као што је познато, изазвала немире у многим земљама у развоју и довела је до свргавању влада Хаитија и Мадагаскара. Криза 2010. године је поспешила радикалну промену у политичкој ситуацији у Северној Африци и на Блиском истоку. Уосталом, ове године стручњаке осим високих цена брине још и климатски фактор. Данас у свету постоје озбиљни проблеми везани за понуду и потражњу, који се у последњим деценијама дешавају због временских услова – суша у једним регионима и поплава у другим.
Арина Жданова,
