Телевизијски дневник препун лоших вести, несрећних људи и посрнулих предузећа који очајнички упиру поглед у државу и њене институције очекујући помоћ и заштиту. Емисије сличног садржаја, које се протеклих месеци врте на ТВ каналима широм земаљске кугле, Александру Вучићу миришу на повратак комунизма. А комунизам је мртав, каже апсолутни владар Србије и живота њених грађана, а држава, бар ова посткомунистичка, није ћуп да из њега узима колико је коме потребно. А да му не замере на још једној неспретној (идиотској) метафори, за сваки случај био је брутално прецизан: Привреда може да се слика! Осим већ одобрене, минималне и неселективно подељене помоћи, држава пара за додатну помоћ нема јер то би угрозило поверење које председник ужива у народу коме је, како каже, обећао да стопа јавног дуга неће прећи тзв. Мастрихт ниво (60 одсто БДП), макроекономски показатељ чије значење разуме мање од 2,5 промила грађана Србије, међу којима је и 0,025 промила СНС гласача.
Али Вучић воли да едукује становништво, па нам је тако објаснио да не постоје новчана маса „М један“ и „М два“. Новчана маса је само једна и, будући да њоме господари без икакве контроле, а не као стручњаци који су „опљачкали земљу и који увек кажу да држава треба да обезбеди још пара“, он не дозвољава да се М троши без „покрића“ и довека. Јер и „ММФ је оценио да смо најбоље изашли из кризе, а сад неки поново траже паре“. Е, па неће моћи! Избори су прошли и време је за ону Шојићеву – „полако с то плаћање“. Јесте да је ситуација с епидемијом незгодна, али „грађани су већ добили по 100 евра“ (!?), а уместо масовних отпуштања, која су најављивали тајкунски медији, „Србија има 6.000 више запослених него пред почетак кризе“, рекао је Вучић, а његов министар рада Зоран Ђорђевић је председникову небулозу додатно „појаснио“: „Услед кризе посао је у Србији изгубило 16.500 радника, али постоји велики број нових занимања која су надоместила та радна места.“
Мајски минус милијарду евра
Током више од три деценије дуге каријере безброј пута сам писао о лажним обећањима властодржаца. Али овде се не ради о обећањима, већ о патолошким лажима након којих аргументовани приказ реалног стања заснован на поузданим и проверљивим подацима и проценама делује поприлично бесмислено. Не може стање у економији да буде добро, како каже човек који је до јуче тврдио да пара има и „са стране“, ван државне касе, а сад је ођедном „ћуп празан“, ако Министарство финансија признаје да дефицит буџета у овој години износи 236,4 милијарде динара и само током маја је повећан за 122,4 милијарде динара или за више од милијарду евра. Иако је Влада у априлу усвојила ребаланс буџета којим је планирано да буџетски дефицит за читаву годину износи седам одсто БДП-а или више од три милијарде евра, економисти процењују да је дефицит већ у првих пет месеци премашио 11 одсто пројектованог БДП-а, а оволика дубиоза је мање последица ванредних издатака за ублажавање економских последица епидемије, а више резултат неумереног и несувислог предизборног трошења. Јер данас, кад је корона у другом таласу, или другом пику првог таласа, свеједно, још жешће закуцала на врата здравственог система који је на издисају, чак и присталице СНС-а стидљиво признају да би било боље да смо оних 620 милиона евра, проћерданих на по 100 евра помоћи пунолетним грађанима, уложили у изградњу посебне ковид болнице.
Али и без тих пара њихов шеф најављује изградњу, и то не једне, већ две ковид болнице. А причом о празном ћупу и одбијањем да настави тек започету помоћ привреди, пре свега малим и средњим предузећима и предузетницима, припрема терен за јесен када држава, чак и уз врло вероватна нова задуживања, тешко да ће моћи да на време и у законом прописаном обиму сервисира све своје обавезе. Зато, а не због некаквог Мастрихт нивоа до кога му је стало колико и до лањског снега, велики манипулатор и преварант унапред прави одступницу и најавом заједничког удара десет пута јаче короне и сезонског грипа, а који су његови Kонови већ заказали за 1. новембар, додатно појачава већ присутну психозу да је голи живот важнији од редовних плата и пензија. Тим пре што и Мисија Међународног монетарног фонда за Србију, која и даље очекује да ћемо у 2021. имати убрзање раста за шест одсто, саветује да, имајући у виду буџетске ризике, раст пензија и плата у јавном сектору и ове, али и наредне године треба да буде ограничен, а најбоље би било да га уопште не буде. Шеф Мисије Јан Kес Мартејн каже да су разговори са српским властима по овим питањима били конструктивни, а председник Србије је лично обећао наставак контролисаног раста зарада и пензија и у наредној години.
Далеко је Словенија
Таквим односом према овдашњим збивањима међународне институције, једнако оне из Вашингтона као и оне из Брисела, дају легитимитет економској политици српских власти која се муњевито успиње на ниво тоталне спрдње. Јер, док у Словенији, првој држави насталој распадом Југославије која је постала чланица Европске уније, због малверзација с набавком медицинске опреме током пандемије хапсе министре, српски систем „шта вас брига како сам набавио“, а који је за време короне огољен до коске, потпуно је ван домашаја критика међународних фактора. Иако челници ЕУ и САД ту и тамо изразе негодовање због начина на који Србија набавља оружје, потпуно нетранспарентног и по правилу обојеног клаузулом о тајности података, нико се тиме озбиљно не бави, поготово не у светлу свеукупних економских мера у условима кризе изазване пандемијом. А кад је тако са оружјем, шта се тек може очекивати са производима масовне потрошње, као што су заштитне маске, којих сада углавном има довољно, али се продају по цени од 35 до чак 120‒130 динара за комад, зависно од тога колико је алав напредњачки моћник који контролише одређено локално тржиште. Зато што, од када је избила епидемија, набавка медицинске опреме у потпуности је под контролом БИА, а роба се складишти у само њима познатим магацинима или, кад затреба, у Шимановцима, у просторима њиховог сарадника Жељка Митровића.
И док привредницима стопира помоћ, а баке и деке, које је пре избора преклињао да се чувају јер ће нам иначе бити мала сва београдска гробља, више и не помиње, Вучић је срећан што је Србија усред епидемије купила шест нових беспилотних летелица од Kине, као и „Ербасове“ хеликоптере, али ни за једно од тих нових оружја није могао да каже колико су коштали јер, игром случаја, оба уговора садрже клаузулу о тајности. Исто се догодило и прошле године када смо од Русије купили седам хеликоптера, а Министарство одбране је одбило да јавности стави на увид колико су они коштали, уз образложење да је у питању уговор са ознаком „строго поверљиво“. Потом је Вучић заиграо „Слагалицу“ изјавом да је појединачна цена руских хеликоптера већа од 10, а мања од 20 милиона евра, те да тачну цену не може да каже јер су нам Руси дали значајан попуст. Мистерију је разрешио државни Завод за статистику, који је саопштио да је у 2019. на увоз хеликоптера из Русије потрошено 148,4 милиона долара или 132 милиона евра, дакле у просеку око 19 милиона евра по хеликоптеру, што значи да председник коначно једном није слагао.
Тиме, међутим, пракса тајних уговора није прекинута, па је у Србију из Русије марта ове године допремљен и ракетни противваздушни систем „Панцир-С1“, а податак о томе колико је плаћен још увек није познат. Да ли је, можда, „Панцир-С1“ плаћен оним парама „са стране“ које је уочи избора помињао Вучић, мање је важно од чињенице да је и овим потезом напредњачка клика показала да јој је опстанак на власти важнији од спасавања економије и опстанка нације. Ма колико се Вучић трудио да нас свакојаким будалаштинама, попут оне да ћемо до краја 2021. по БДП-у стићи Хрвате, увери да није тако, евидентно је да раздаљина између бивших СФРЈ република које су чланице ЕУ и Србије много већа од оних Бајагиних „442 до Београда“.
Вучићево Мастрихт фолирање
„Проблем није у томе што председник Вучић не разуме економију, него у томе што при креирању економске политике често даје предност партијским и својим личним интересима – да остане што дуже на власти, у односу на дугорочне интересе друштва“, изјавио је Вучићев „омиљени“ економиста Милојко Арсић, додајући да „већина политичара у свету жели то исто, али у уређеним земљама постоје институције које их у томе ограничавају, док у Србији то није случај“.
Арсић је, такође, демистификовао и Вучићево фолирање око стопе јавног дуга која не сме да пређе тзв. Мастрихт ниво. И без примене додатне помоћи привреди, оне за коју у ћупу више нама пара, јавни дуг ће крајем године прећи 60 одсто БДП-а, а те додатне мере би повећале јавни дуг за један-два процентна поена.
„Помало је необично да власт која је у периоду од 2012. до 2015, када није било светске кризе, повећала јавни дуг са 45 на 70 одсто БДП-а, у периоду велике кризе тврди да не жели да пређе границу од 60 одсто“, каже Арсић, напомињући да је повећање фискалног дефицита и јавног дуга у периоду кризе оправдано, за разлику од повећања пензија и плата у јавном сектору (што је Вучић уочи избора већ обећао) и улагања у разне спорне пројекте (изградња стадиона итд.), што у условима кризе никако не може представљати сврсисходно трошење буџетских средстава.
Али Вучића унапређење ефикасности у јавним трошењима не занима. Kада је циљано смањивао пензије, само делу пензионера, тврдио је да му то омогућава Устав, а сада на критике да је помоћ привреди таргетирана без јасних критеријума, и онима којима није неопходна, одговара позивајући се на тај исти Устав који му, како каже, не дозвољава селективност. И нимало не хаје за оцене економиста, попут Михаила Гајића, директора истраживачке јединице организације „Либек“, који апелује да се помогне пре свега оним привредним гранама које су, као и у другим земљама, претрпеле највећи удар (туризам и угоститељство), а да се од доделе помоћи изузму они који су кроз кризу прошли релативно безболно, неки чак и профитирали, као и они који ни пре кризе нису имали добар бизнис модел.
Нема никакве сумње да ће, као што то већ чини према предузетницима, Вучићева бахатост ускоро сустићи и физичка лица, кориснике буџетских средстава. Kрајем лета, у септембру, најкасније у октобру, без пардона ће нам саопштити да новца за повећање пензија и плата у јавном сектору, осим можда у здравству, једноставно нема, ни ове ни наредне године, те да можемо бити срећни ако и те непромењене плате и пензије будемо редовно примали. Недуго затим испоставиће се да и то у потпуности није могуће, уследиће кашњење исплата у појединим секторима, а неће бити никакво изненађење ни ако се простор за „уштеду“ опет пронађе у џеповима пензионера са нешто бољим примањима, односно пензијама „већим него икада“. Због ове и безброј других лажи које свакодневно изговара, шефа наше државе у Паризу је дочекао транспарент: „Ти си ковид Србије!“
Пише: Бранислав Kривокапић, Слободне новине
