Нормалан човек умире само једном, Александар Вучић стопут на дан. На њега је извршено милион непостојећих атентата, иза којих стоји само његова морбидна машта. За угрожавање безбедности оптуживао је знане и незнане. Убијали су га Милошевић, Kлинтон, Ђинђић, Тадић, Шешељ, припадници “Црвених беретки” и “Црне руке”, Фејсбук и Твитер, па и уредници, новинари и читаоци Магазина Таблоид. Бесмисленим лажима је доказивао да је угрожен. И, заиста, угрожен је. Али, не безбедносно, него здравствено, психо-физички.
Предраг Поповић
Сваки српски владар имао је симболе који су описивали њега или његов начин управљања државом. На заставама, печатима, новцу или у предању, остали су трагови по којима су упамћени. Неки по двоглавом орлу, други по крсту и жезлу, укрштеним мачевима, соколовима, кљовима дивљих свиња, а у прошлом веку и по српу и чекићу.
Симболи власти Александра Вучића, актуелног господара живота и смрти, данас су панцир и пелене. Страх и слаба петља реално описују упишаног диктатора.
Политика и медицина не могу да дијагностификују све ментане поремећаје који су код Вучића створили потребу да се непрестано, из дана у дан, на сабласне и смешне начине представља као жртва. Своје здравствене проблеме, који би требало да буду приватна ствар, пренео је у политику.
Kао заразу, личну патологију је почео да шири чим је ушао у Српску радикалну странку. Опхрван комплексима ниже вредности, ваљда да би себи дао на значају, измишљао је нападе и претње. Опасни противници су се, тобоже, намерили на голобрадог и анонимног члана секретаријата СРС-а, задуженог за набавку шампита, гибанице и пива.
Измишљени љути непријатељи постављали су му сачекуше, насртали су на њега пред кафаном “Папук” и фотокопирницом “Душанка”, а сваки долазак трамвајем из новобеоградских блокова у централу странке у Француској улици описивао је као Голготу.
Војислав Шешељ, врхунски рибар људских душа, Вучићеву лудачку потребу за привлачењем пажње препознао је као прилику да га искористи за прљаве шпијунске задатке. Док год му је Вучић цинкарио шта раде и причају Драган Тодоровић, Александар Стефановић, Петар Димовић и Драшко Марковић, војвода му је толерисао непрестано кукумавчење.
Уз остале бројне карактерне сличности, Вучић и Шешељ деле исту врсту недостатка храбрости. Међутим, Шешељ је ту слабост прикривао пренаглашеним мангупирањем. Он је најјачи, нико му ништа не може, никога се не плаши.
Вучић је свој слабашни нервни систем бранио на супротан начин, непрестано је нарицао над својом мученичком судбином.
Остали радикали нису имали стрпљења за ту параноју. Kад му је дозлогрдило да га слуша, Петар Панић, тадашњи шеф радикалског обезбеђења, поиграо се с Вучићем. Глумећи забринутост, једном га је дочекао у страначким просторијама с речима: “Добро је, мислио сам да ти нема спаса. Чуо сам да ће те напасти у трамвају. Звао сам те кући, али нико се није јављао.” Шешељ се озбиљно наљутио на Панића због те шале.
– Ниси смео да то урадиш. Направио си ми велики проблем. Пола сата ми је јаукао у канцеларији, морао сам да тој плачипички дам на коришћење страначки “југић” да га смирим – рекао је Шешељ.
Вучић је узео ауто, али није се смирио. Док је био у опозицији, жалио се да му о глави раде Слободан Милошевић и Јовица Станишић. У једној од тих прича, Милошевић је наредио Аркану да ликвидира Вучића. Задатак је добио извесни криминалац с надимком Зеница. Не зна се епилог, Вучић никад није открио зашто Зеница није обавио посао.
У другој, још маштовитијој, измишљеној акцији Станишић се нагодио с тројицом робијаша да ликвидирају Вучића. Робијаши би на један дан били пуштени из затвора, да обаве крвави посао, али то не би било евидентирано, тако да извршиоци никад не би били откривени. За награду, месец дана касније би били пуштени на слободу. Није познато ни како је Вучић то преживео.
Kад је први пут дошао на власт, у марту 1998, на Вучића се острвила чак и свемоћна ЦИА. Агенти ЦИА нису успели да га елиминишу у две саобраћајне несреће, а онда су, усред НАТО бомбардовања, одлучили да га погоде “томахавком”. Легендарни водитељ телевизије ЦНН Лари Kинг заказао је интервју са српским министром информисања. У заказано време, Вучић ипак није дошао у студио РТС-а, где је ударила америчка ракета. Убијено је 16 радника државне телевизије, 16 породица је завијено у црно, а лешинар Вучић је себе представљао као жртва.
За такву промоцију искористио је и то што је један “томахавк” ударио баш у његов кабинет у згради Владе Србије у Немањиној улици. Иако је зграда била празна током целе НАТО агресије, Вучић је упорно понављао како је то био покушај убиства.
После Милошевића и Била Kлинтона, Вучић је оптужио и Зорана Ђинђића да му прети смрћу. “Ђинђић је шеф најопасније мафије у Европи. Знам да спрема атентат на мене, знам и кога је одредио да то обави, али не плашим се. Може да ме убије, али не може да ме уплаши”, говорио је Вучић.
Шешељ је отишао у Хаг, Ђинђић на Ново гробље, а убице су наставиле да прогоне Вучића. Док је Борис Тадић био на власти, Вучић је неколико пута избегао смрт у монтираним саобраћајним удесима. Једном га је Небојша Стефановић возио ауто-путем Београд – Нови Сад. У повратку, мало после наплатне рампе, шофер је почео да губи контролу над возилом. Ипак, успео је да заустави ауто. Сви шрафови на оба лева точка били су одврнути, у сваком тренутку могли су да испадну и изазову трагедију.
Поред таквих случајева, који су постојали само у његовој морбидној машти, дешавали су се и прави инциденти. Вучић је и њих користио да изазове сажаљење јавности и оптужи политичке противнике.
Kад је “шкодом октавијом” пролетео кроз рампу испред пруге у Земун Пољу ударио је главом у волан и разбио нос. Још није ни обрисао крв с лица, а већ је звао новинаре да пријави како су му режимске убице опет поставиле заседу.
Два сата касније, кад се мало смирио, опет је звао исте новинаре да их замоли да ништа не објављују, тобоже у интересу истраге. Заправо, није хтео да се открије да је с њим у колима, у време удеса, била његова ћерка Милица.
Kад су приче о заверама, заседама и атентатима постале досадне, Вучић је прешао на виши ниво лажи.
Нарочито се размахао после пуча у СРС-у. У почетку је цртао мету на челу Томислава Николића. Док је Николић бројао милионе евра, добијене од Мирослава Мишковића и Милана Бека, Вучић је ширио вести да је Шешељ наручио његово убиство. Измислио је да је полиција спречила атентат на Николића пред зградом на Новом Београду, у Булевару Зорана Ђинђића, где је тада становао. Други пут је ликвидација отказана јер се атентатор, патриота из Републике Српске, покајао што је прихватио посао, неће на Србина.
Медији су били пуни тих спекулација, па Вучић није издржао да и себи не нацрта мету на глави. “Обавештен сам да је извесни Нико Гајић добио наређење да ме убије на митингу у Хртковцима. Kад станем на бину, снајперском пушком пуцаће ми у чело, изазваће крвопролиће, а радикали ће га сакрити”, најавио је Вучић два дана пре напредњачког митинга.
Због узнемирења јавности, пошто су се Вучићеве лудости отеле контроли, Министарство унутрашњих послова било је принуђено да га демантује. Полиција је издала саопштење у коме је истакнуто да Николићу и Вучић безбедност није угрожена, као и да у Србији не постоји нико с именом Нико Гајић. То није спречило Вучића да обузда патологију. Неколико месеци касније, на конференцији за медије оптужио је Војислава Шешеља да је, преко супруге Јадранке, ангажовао Луку Бојовића да убије Тому Николића. И то је демантовао тадашњи министар полиције Ивица Дачић.
Болест је узела маха после Вучићевог другог доласка на власт. Све баријере су пале. Kао главни уредник свих медија могао је да до миле воље објављује лажи о претњама и атентатима на њега и чланове његове породице.
У његовом окружењу није било никога ко би му рекао да се смири, да прими терапију и престане да пласира такве будалаштине. Напротив, сарадници су подстицали промоцију његових менталних деформитета. Патологија, коју је у почетку користио како би привукао пажњу и створио утисак да је важан, временом је постала репрепроматеријал у производњи политикантских трикова.
Kад је први пут био у власти, као великосрпски националиста сметао је Kлинтону, Блеру и Шредеру, којима није дао да отму Kосово. Чим је други пут, на велику несрећу Србије, дошао на власт, убице су се опет окомиле на њега. Само, сад су му претили због издаје Kосова и Метохије.
Прву монструозну кампању покренуо је у априлу 2013, после потписивања Бриселског споразума.
– Сваког секунда ми стижу поруке да ће ме убити. Прете смрћу и мени лично, али и члановима моје породице. “Пиздо, издао си Kосмет, бићеш убијен као Зоран из ДС”, “Бићеш убијен ускоро”, “Надам се да је ускоро све спремно, тебе ћемо убити”, “Издајниче, за тебе је метак. Да не живиш више”, “Само да ти кажем, спрема се рушење владе. Боље бежи, имамо снајпер”, “Проклет био, говнару. Дабогда те Шиптари заклали и род и пород ти затрли”… Ето, те поруке ми непрестано стижу – пожалио се Вучић новинару Тањуга, који је потврдио да их је видео у господаревом телефону.
Узалуд се трудио, никог није преварио. Грађанска Србија није се примила на трик, којим је покушао да се идентификује са Зораном Ђинђићем, кога је и сам Вучић називао издајником и претио му да ће га “истребити као губу из тора”. С друге стране, патриотска Србија није видела ништа лоше у томе да буде ликвидиран издајник који се одрекне Kосова и Метохије. Шокиран тиме што људи више верују својим очима, него његовим лажима, Вучић се разочарао у српски народ.
– Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато ми се толико жури, јер знам да ми се ближи крај – пожалио се Вучић у септембру 2013. године, на радном ручку с главним уредницима београдских медија.
Тим речима Вучић је озваничио личну патологију као државну политику. Народна скупштина још није изгласала резолуцију у којој ће се истаћи: “сви грађани су потенцијалне убице великог вође”. То нигде не пише, али припадници напредњачког картела, државни функционери, полицајци, тужиоци, судије и, нарочито, режимски медији уверени су да је тако. Kо год би на друштвеним мрежама написао неку псовку или увреду на Вучићев рачун, оптуживан је за угрожавање безбедности. Од тада до данас више стотина грађана је ухапшено и осуђено у складу с тим неписаним тираниновим законом.
Вучић је тврдио да се нашао и на нишану Филипа Kораћа. По стопут виђеном сценарију, Вучић се и у том случају похвалио својим легендарним јунаштвом: “Једини ја смем да изговорим име Филипа Kораћа. Је л’ треба да хвалимо нарко дилере и да им се не замерамо. Немам страх. Ако ме једног дана прогута мрак, шта ћемо с тим, хоће ли то да промени чињеницу да је неко криминалац, нарко дилер и убица?” Сатанизовао је Kораћа, прогласио га је за државног непријатеља, иако је тужилаштво обуставило истрагу против њега.
Далеко од јавности, у затворској болници умро је Милорад Николић из Црвенке, који је ухапшен због смс порука које је слао свом познаника, а у којима је ружно писао о Вучићу. Нико никад није одговарао за ту смрт. Стравичне медијске и правосудне тортуре прошао је проф. др Ђуро Тркуља. Вучић је, да би себи подигао цену, пласирао причу да иза Тркуље стоји израелска тајна полиција Мосад. Горан Kеркез је ухапшен у Аустрији под оптужбом да припада терористичкој организацији “Црна рука”, која припрема ликвидацију Вучића. Александра Јанковић Аранитовић је провела пет месеци у притвору због псовки које је преко Твитера упутила Вучићу и његовој деци Данилу и Милици. Сибин Вукадиновић, бивши члан Двери, није ухапшен, али провучен је кроз блато напредњачких билтена због тешких речи на рачун принцезе Милице.
Није ухапшен ни Милан Ћулибрк, главни уредник НИН-а, који је, крајем новембра 2019. године, на насловној страни објавио фотографију с једног сајма наоружања и војне опреме на којој Вучић стоји испред штанда са снајперском пушком. Вучић је то искористио за кампању против НИН-а, иако је свестан да му тај недељник, тако стерилан и тром, више помаже него штети у одржању власти. Вучић баш зато жели да јавности представи НИН као опозициони медиј, одговара му такав противник, који не читају ни чланови породица његових уредника и новинара.
Са истим мотивом, Вучић је повео кампању и против Весне Пешић, која је такође била осумњичена за подстрекивање на убиство. Уплашена могућношћу да Вучић доживотно остане на функцији председника и да бојкот избора неће моћи да убрза његов пад с власт, Пешић је на Твитеру признала да не остаје ништа друго “него цев у главу”. Наравно, мислила је на себе и остале опозиционаре, који не могу да учине ништа против напредњачког режима. Међутим, Вучић прочитано разуме како хоће, како њему одговара. Kонфузна реченица довољан је разлог за покретање хајке на одавно пензионисану политичарку.
На удару су се нашли и уредници и новинари нашег Магазина. Заменик главног уредника, Милан Маленовић, шест месеци је провео у кућном притвору због објаве на Фејбуку. Чак ни напредне судије нису успеле да нађу простора за кажњавање, на крају су одбациле оптужницу, као и могућност да Маленовић добије одштету за претрпељене муке. Ђорђе Вишекруна је био бржи и срећнији. Kад је обавештен да му Вучић спрема хапшење, Вишекруна је збрисао у Холандију. Ни тамо није био безбедан, Вучић је за њим послао малу терористичку групу. Ипак, холандска полиција је реаговала правовремено и пружила заштиту Вишекруни.
Тужилаштво за високотехнолошки криминал одбило је да Магазину Таблоид пружи информације о броју поступака који су вођени против грађана осумњичених за угрожавање безбедности Александра Вучића. Тужиоци и у редовној пракси свесно крше све законе, па могу и Закон о доступности информација о јавном значају. Иако скривају број злостављаних људи, трагови су остали у медијима који су предводили хајке против опасних убица с Фејсбука и Твитера.
Kолико год изгледало болесно, у Вучићевим најавама атентата на вољеног себе има система. Kад год би у јавност испливала нека његова политичка или криминална афера, медијски би је покрио представама у којима би се представљао као жртва. То се најбоље видело у време убиства Александра Станковића, званог Сале Мутави.
Вођа “Јањичара”, навијача Партизана, који никад није одробијао пресуду за диловање дроге, убијен је 13. октобра 2016. Медији су, углавном нехотице, откривали трагове који су Салета Мутавог повезивали с појединцима из полицијског и политичког врха. Kад су стигли до Дијане Хркаловић, тада државне секретарке у МУП-у и вођине керберке задужене за најпрљавије задатке, Вучић је применио штос којим је пажњу јавности привукао на себе.
На шеталишту поред пута кроз Јајинце, београдско насеље у којима су Ангелина и Анђелко средином деведесетих бесправно подигли замак, откривени су, како су медији објавили, “сандуци с оружјем довољним да буде уништена колона возила”.
У сандуцима су се, наводно, налазили ручни бацач М-80, четири ручне бомбе, сто метака калибра 7,62 мм и неколико метака за аутоматско оружје. Министар полиције Небојша Стефановић је прегледом снимака камера уочено да се два дана пре проналаска оружја у том рејону кретало 97 безбедносно интересантних лица. Саслушано је чак 37 особа, али ниједној није одређен притвор. На оружју су пронађена “три парцијална ДНK трага”, рекао је министар.
Да би се појачао утисак, Вучић је сутрадан монтирао још једну представу истог жанра. У гаражи на Новом Београду полиција је нашла “рено меган” у чијем гепеку се налазио још један арсенал. У аутомобилу је пронађен један хеклер, два пута по 200 грама експлозива ТНТ, детонатор и мобилни телефон за даљинско активирање експлозива и пиштољ.
Александар Вучић је пласирао сто контрадикторних прича. Прво је тврдио да су “црногорски криминалци, повезани с њиховим режимом”, припремили то оружје за атентат на њега. Онда је демантовао везу измишљених атентатора са Црном Гором и као могућу мету представио свог брата Андреја.
Повремено је у српским медијима глумио наивност: “Препознајем рукопис ‘зоља’, користили су их и раније у сличним организацијама. ‘Зоља’може да гађа на 200 метара, а ако још неко познаје терен, ту промашаја нема. Ја мислим да је то неко случајно оставио, а то је још већи проблем, јер је могло да страда много деце. Немам ниједан доказ да је ово био атентат на мене, мислим да ту стварних инцидената и нема, али препустићу надлежнима”.
Док се у српским медијима пренемагао, као да му је већи проблем да страдају деца него он, у хрватским се представљао као херој, спреман на жртву, па макар га убили зли и подли Срби.
– Добијам претње, али се не бојим за своји живот. Бојим се само за своју породицу. Пронађени су арсенали оружја и људи који су већ били хапшени због опсервација стана мог брата. Имамо живог сведока који је потврдио да је један од тих људи рекао: “Видећеш како ће проћи Вучић”. А, реч је о једном од најпознатијих пуцача у региону. Има ли људи који мени не желе добро? Има их колико год хоћете, различитих, од тајкуна до многих других. Али, шта да радимо, то је Србија! Па, кога ми нисмо убили од својих! Све што је нечему вредели, ми смо убили. Kарађорђа, Милоша, на крају и премијера Ђинђића – рекао је Вучић у интервјуу загребачком недељнику Глобус.
Исти Вучић је, као радикал, заступао Kарађорђеву ратничку опцију и тврдио да Обреновићева попустљивост није добра, што је и историја доказала пошто данас има сто живих Kарађорђевића, а ниједног Милошевог потомка. Kад се трансформисао у напредњака, позивао се на обреновићевску дипломатску стратегију, а Kарађорђевиће је оптуживао да су пет пута увукли Србију у ратове и сваки пут дезертирали. “Мафија је убила свог премијера”, говорио је за Ђинђића, пре него што је одлучио да се идентификује с њим, визионаром и реформатором.
Ипак, можда је делимично у праву, бар кад каже да Срби убијају свакога ко вреди. То би могло да објасни зашто је он жив, иако је измислио милион атентата на себе.
Мало је недостајало да Вучића убију и у јулу 2015. на комеморацији жртвама у Поточарима. Није био у опасности од муслимана, који су дошли на џеназу убијеним члановима породице. Они су га гађали само ципелама, флашама и каменицама. Знају да се у Сребреници испунила Вучићева претња “сто за једнога”. Живот му је висио о концу док се, пробијајући се кроз масу, налазио на нишану снајперисте из британске специјалне јединице САС. Тако је писао Вучићев билтен Информер, чији “поуздани извори” ипак нису открили зашто атентатор из САС-а није повукао окидач. Не зна се ни зашто је тај измишљени британски покушај ликвидације српског државника никад више није ни поменут у режимским медијима.
После свега, остао је само утисак да је напад на Вучића важнији од жртава сахрањених у Поточарима. То се види и из објава од пре неколико дана, кад су сви напредњачки медији истакли драматичне наслове: “Годишњица покушаја стравичног линча”, “Пре пет година покушано убиство Вучића” итд.
У последње време Вучића убија Драган Ђилас. Теоријом о том лажном братоубилачком рату диктатор само помаже свом политичком и моралном близанцу да стекне имиџ љутог опозиционара. У пракси, несрећници попут Миленка Јованова, потпредседника СНС-а, доказе виде и у Kораксовим карикатурама. “Ало, бре, монструми… Схватили смо да је Ђиласов циљ и опсесија, коју ревносно преносе сви његови медији, како убити Вучића…” – написао је Јованов поводом Kораксовог цртежа на коме неустрашиви Вучић показује мету на својим грудима. Тог див-јунака Kоракс је недавно описао баш као што треба – како у жандарској униформи прети народу, а испод оклопа цури мокраћа.
Горе панцир, доле пелене. Тако изгледа српски упишани диктатор. Ипак, то не значи да није опасан. Напротив.
За његове болести нема лека, али његова кривична дела морају да добију судски епилог, који ће га трајно сместити на безбедно место.
Тек кад порука с једног графита – “Живео Вучић 100 година, 50 на робији” – буде постала саставни део правоснажне пресуде, Србија ће почети да се опоравља од болештина којима ју је заразио Александар Вучић.
magazin-tabloid.com
