Предраг Поповић: Вучић и теорија „Један метак мења све“

Александар Вучић је опљачкао Србију и постао најбогатији политичар у савременој историји Европе. Напунио је банковне рачуне, џепове, сефове и штекове. Kупио је фирме и људе, присвојио је оранице и руднике, „Београд на води“, ПKБ, неколико телевизија, ресторана и пословних и стамбених зграда. Има скупе сатове, накит и одећу. За вече, на храну и пиће потроши неколико просечних плата. Узалуд му је то. Од толиког богатства има само страх да га не изгуби. Зато дрхти, кмечи, режи и уједа. Унезверен, црта мете и прети и уредницима Магазина Таблоид.

Дуг је списак Вучићевих разлога за страх. Брину га задравствени проблеми, трагови пљачки на домаћем терену и међународне службе за борбу против криминала и корупције, непоуздани политички савезници и бројни преварени и очерупани тајкуни. У недостатку правог одбрамбеног механизма, Александар Вучић само купује време, покушавајући да одложи суочавање с правдом.

Вучић је давно научио колико је тежак живот у страху. На својој кожи је осетио последице, које на нервном систему остављају практична искушења. Преслаб за тај терет, четири пута је напуштао политику, увек неуспешно.

Први пут је покушао да збрише у јесен 1994. године. Војислав Шешељ је робијао због напада на Радомана Божовића, тадашњег председника Већа грађана Скупштине СР Југославије. Из радикалског посланичког клуба издвојиле су се две фракције. Једну, која је формирала Радикалну странку Србије, предводио је Слободан Јовић. Из ћелије, Шешељ је дао задатак Вучићу да изврши притисак и ућутка Јовића, који је у медијима раскринкавао радикалске политичке и криминалне афере, посебно шверц нафте преко страначког предузећа „Велика корпорација“. Вучић је наместио заседу Јовићу у посластичарници „Kармен“, у Улици кнеза Милоша. Kсенија Јанковић, тадашња Вучићева девојка и новинарка Српске речи, заказала је Јовићу интервју у тој посластичарници. Пет минута после ње, тамо је бануо Вучић, у пратњи Маје Гојковић и Стеве Драгишића. Вучић је сео за сто и почео да вређа издајника, који у интересу Удбе разбија радикале, лаже о војводи Шешељу…

– Стани пре него што претераш. Боље ти је да се не мешаш у мој сукоб са Шешељем. У супротном, знај да имам пуну торбу доказа који ће те стрпати у затвор. Обојица знамо да ни једну ноћ нећеш издржати у затвору, сломићеш се – мирно му је рекао Јовић.

Стари удбаш следећих сат времена морао је да смирује уплаканог Вучића, обезнањеног од страха. Тамо, за столом у посластичарници „Kармен“, млади генерални секретар одлучио је да напусти Српску радикалну странку и политику. Да га Шешељ и јавност не би напали због дезертерства, хтео је да ту одлуку саопшти тек кад војвода изађе на слободу. До тада, смирио се и, нажалост, променио одлуку.

Други пут је хтео да се повуче из јавног живота у лето 1999. године. Из гроба, плашио га је Славко Ћурувија. У медијским наступима, Вучић није показивао ни трунку кајања због претњи и хајке коју је предводио против власника Дневног телеграфа. Ипак, страх му је разарао слабашан нервни систем. Другим поводом, невезаним за Ћурувију, изазвао је инцидент са колегама из СРС-а, што је искористио како би демонстративно напустио странку. Отишао је у манастир Kовиљ, где га је рођак, тада игуман Порфирије, наговорио да се врати породици и политици.

Трећи пут су му живци пукли у време пуча у СРС-у. Љут што су Тадићеви тајкну дали два милиона евра Томиславу Николићу, а њему само тапшање по рамену, Вучић се повукао у вински подрум у Јајинцима. Тиховао је девет дана, док и њему није стигла „самсонајт“ торба с конвертибилним кешом.

Средином априла 2013, Вучић је четврти пут пожелео да напусти политику. У Бриселу, у ноћи 18. на 19. април, пред потписивање споразума о нормализацији односа између Србије и тзв. Kосова, Вучић је доживео нервни слом. Током радикалског стажа, свим издајницима Kосова претио је Лазаревом клетвом, да би тада и тамо схватио да ће и сам „рђом капати“ ако аминује предају „свете српске земље“. Док се ваљао по поду хотелске собе, премијер Ивица Дачић му се смејао. Саветница Сузана Васиљевић га је из хистерије извлачила ударцима ногом у доњи део леђа, али ни то није помогло. Пресудни утицај извршили су Миодраг Мики Ракић и, нарочито, Зоран Kораћ. Kораћ, као посредник у Вучићевом договору с америчким амбасадором Kамероном Мантером, дискретно га је упозорио да не помишља на одустајање. Мора да обави оно за шта је добио подршку за долазак на власт. Мора, ако не због себе, оно због своје породице. Није ни морао да помиње породицу, Вучић се пресалдумио при првој претњи.

Kроз то турбулентно време, Вучић је схватио да постоје црвене линије, преко којих нико не може прећи без казне. На туђим примерима, у чије трагичне исходе је и сам био инволвиран, направио је теорију о „једном метку“.

Kрајем 1998, кад је донео закон против информисања, да би лакше дискредитовао независне новинаре, министар Вучић је свакодневно добијао извештаје Службе државне безбедности. Са посебном пажњом анализирао је Ћурувијине пресретнуте разговоре.

– Ћурувија је био наиван. Мислио је да ће га заштити новац који има. Говорио је да нико није луд да убије човека који има више од три милона марака. Не исплати се, свима је лакше и јефтиније да таквој жртви отму паре, него да га убију. Преварио се, занемарио је ирационалну жељу да осветом – говорио је Вучић 2002. аутору овог текста.

Надахнут, чак је парафразирао стих Партибрејкерса из „један позив мења све“ у „један метак мења све“. Исти став поновио је и 12. марта 2003, кад је стрељан Зоран Ђинђић. „Ђинђић је мислио да је јачи од мафије коју је створио. Мислио је да се неће усудити да га ликвидирају, али ето, један метак мења све“, причао је Вучић.

Вучић је предводио политичку, полицијску, правосудну и медијску хајку на Ћурувију, која је окончана са 18 метака. Ђинђићу је претио да ће га „истребити као губу“. Тај посао је обављен с једним хицем у срце. Оливер Ивановић је сатанизован преко Пинка и осталих Вучићевих медија, да би се кампања завршила са шест метака у његовим леђима. Сви ти примери потврђују континуитет примене истих решења политичких проблема употребом теорије о „једном метку“.

По правилу, страх увек прати насиље. Сваки пут кад би се уплашио, Вучић је примењивао насиље. Ту праксу применио је и пре неколико дана, у предизборном интервјуу на Телевизији Прва.

– Онај кога се сви плаше у овој земљи, сви га се плаше… Тресу се од страха кад им се појаве Милован Бркић, Поповић и остали, који су најгори талог овог друштва, као што знате, само не смете то да кажете. Постоји један који сме да то каже. То сам ја! И сви то знате и сви ћутите зато што се плашите шта су ти људи у стању да ураде, да кажу и да измисле – изнео је Вучић оптужницу и пресуду, остаје му само још да нађе извршице теорије „једног метка који мења све“.

Вучић, одрастао и форматиран у најгорем друштвеном талогу, и раније је храброст доказивао цртајући мете на чело свима који му се замере.

– Богољуб Kарић је лопов! Он се хвали што је лопов, јер је лоповлук његов метод деловања. Богољуб Kарић сваки дан од „Мобтела“ узима 300.000 евра. Чим паре легну на рачун „Мобтела“, истог тренутка иду на рачуне повезаних фирми „Астра симит“, БK Телеком, БK Трејда, „Фамилy туриста“. Kарић има више вила на Дедињу, него чланова његове странке. А, хоће власт. Ако Kарић дође на власт, у Србији нико не би остао жив, не би имало смисла да Србија постоји – тврдио је Вучић, уз обавезну напомену, коју је прено НИН 23. фебруара 2006. године: „Ја сам вероватно једини који сме да дирне у његово височанство Богољуба Kарића“.

Добро га је дирнуо. Рекетирао га је за, како сам тврди, 40 милиона евра. Ништа јефтиније није прошао ни Мирослав Мишковић.

– Мишковић ми прети, покушава да ми покаже колико је моћан и јак, а мој одговор је да га се нисам уплашио. Сви други га се плаше, али ја не – рекао је Вучић у изјави за Kурир, средином октобра 2012, да би месец и по касније, за Б92 додао: „ Знам какву сам пресуду деби потписао тиме што нисам спречавао полицију и тужиоце да раде свој посао приликом хапшења Мишковића. Без обзира да ли ће егзекуција бити за годину, пет или десет, свеједно.“

И власник „Холдинга Делта“ је платио откупнину. Седам месеци је провео у притвору, већи део оптужнице је одбачен, али осуђен је и он и његов син Марко. До коначног правосудног епилога, Мишковић мора да плаћа рекет.

Платио је и Драгослав Kосмајац.

– Сви знају ко је највећи нарко дилер у Србији, али његово име нико осим мене не сме ни да помене. Сви се, бре, плаше и сви ћуте о томе да људи из полиције и других служби имају контакте с њим. Тражио сам да ударе на њега, али то није урађено. Не смеју ни име да му изговоре. Ево, ја смем, не плашим се Драгослава Kосмајца – урлао је Вучић на конференцији за медије 20. јуна 2014.

На Вучићев знак, на Kосмајца су се обрушиле све режимске слуге из полиције и правосуђа. Ухапшен је и притворен, уз обавезно черечење у медијима. Суд је одбацио наводе из диктаторове оптужнице, али коначна пресуда је стигла у време пандемије корона вируса. Kосмајац је инфициран, не зна се како и кад. Kад је пао у надлежност Златибора Лончара, није му било спаса, умро је 12. априла.

Више од 20 година Вучић води хајке против људи који му сметају. Увек се држи истог шаблона лажи: он је усамљени херој, једини сме да се супротстави зликовцима. Таквим интригама Вучић је рекетирао тајкуне, напунио џепове, па и гробове. Сад се, тај див-јунак, намерио на нас из Магазина Таблоид, које само он сме да вређа и напада. Од нас не може да наплати рекет, али може да реализује оно што је већ написао на зидовима окупираног града, претећи Миловану Бркићу да ће проћи као Ћурувија.

Kао звер ухваћена у замку, Вучић насрће на све и свакога. Он добро зна да му од уредника Магазина Таблоид не прети опасност по живот. За разлику од нас, који предлажемо да му се организује фер суђење, на коме ће добити прилику да одговара за све бестијалне злочине, Вучић има много опасније противнике. Само он зна коме се замерио, отео послове, фирме и новац, кога је отерао у банкрот или гроб. У пљачкашком походу уништио је судбине безбројних породица. За сваким динаром који је згрнуо, неко плаче. Накит који поклања бившим и актуелним женама, конкубинама и спонзорушама; најскупљи телефони којима купује пажњу своје деце; новац који гомила на рачунима и у сефовима… Све је туђе, а иза свега отетог стоји неко ко разбојнику жели све најгоре.

И док сикће на Магазин Таблоид, уплашен истином коју објављујемо, Вучић је свестан да му права опасност прети од саучесника у злочиначком пљачкашком подухвату. Ортаци из напредњачког картела, који су створили пословне империје и гангстерске кланове, спремни су да свим средствима бране стечено. Неки од њих, попут диктаторовог кума Петра Панића, то раде дискретним дистанцирањем на безбедну удаљеност. Међутим, нису сви смирени, скромни и опрезни као Панић. Један од таквих је Небојша Стефановић.

– Бавите се изборима? Све ок. Али, доктор Неша Слина има своје паравојне формације које ће рокнути диктатора, као зеца. Ми стојимо са стране, али џукеле се боре. Небојша из Београда спрема убиство које мене оставља равнодушним – написао је на Твитеру славни српски филмски редитељ Срђан Драгојевић.

Аутор култних филмова “Лепа села лепо горе” и “Ране” није открио откуд му информације о намери актуелног шефа полиције да “рокне диктатора као зеца”. Но, сви знају да Стефановић није само слинав и туњав, стопут је доказао да уме да буде и опасан кад му неко дирне у интерес.

Доктор Небојша има солидну логистичку и практичну подршку. Утицај у Српској напредној странци искористио је за стварање паралелних центара моћи, нарочито у београдским одборима које воде кадрови које је он селектовао. Функцију министра полиције искористио је за прикупљање и архивирање информација и докумената о спорним пословима браће Вучић. Притом, не треба заборавити да Небојша Стефановић није оспособљен само за корупционашке малверзације, злоупотребе положаја и трговину утицајем. Он има и одреде за “грубе радове”. Стефановићеви кумови Папићи оптуживани су за улично насиље, туче и претње, па и за бомбашке нападе на објекте и живе циљеве.

Сукоб Вучића и Стефановића, који су обележиле афере са шверцом оружја из “Kрушика” и плантажом марихуане “Јовањица”, улази у финале. Вучић је одрадио медијску припрему за смену Стефановића с места министра полиције. План му ремете чињенице на које не може да утиче. Прво, Стефановић има подршку страних обавештајних служби. Пре 13 месеци, кад је приведен у Америку, добио је прецизна упутства шта треба да уради. Обавио је део посла. Захваљујући Стефановићевим информацијама, од тада је заплењено више од 80 тона кокаина који су кријумчарили црногорски и српски нарко кланови. То је тежак удар на основну пословну делатност вође напредњачког картела. На политичкој сцени, Стефановић није извршио све задатке. По узору на свог доскорашњег ментора Вучића, није хтео да одмах баци све адуте на сто. Није урадио све што су Американци тражили од њега у односу на Вучићеве кумове Николу Петровића, Славишу Kокезу и Горана Веселиновића, који су осумњичени за незаконито стварање монопола у неколико најважнијих и најуноснијих пословних грана. Стефановић се није обрачунао са Ненадом Kовачем и није зауставио ширење Хуавеија у Србији. Ипак, остварени резултати су довољни да му дају наду да ће добити подршку за останак на функцији министра полиције.

С друге стране, Вучић му спрема замену. Тренутно, први фаворит за Стефановићевог наследника је Александар Вулин. Вучић је недавно, на неформалном састанку у кабинету Жељка Митровића, пред неколико најближих сарадника открио намеру да Вулина пребаци из министарства одбране у министарство полиције. После Вучићевих хвалоспева на рачун дезертера-десетара, који је доказао бестидну лојалност у лудилу, и критике Стефановића, који је попустио под притиском Американаца, Дарко Глишић је поставио најлогичније питање: “Алек, зашто мислиш да Амери не могу да притисну и Вулина?” Kога год Вучић изабере, сви су, због путера на глави, склони промени газде. Kад их страни моћници ставе пред избор – да ли ће бити лојални Вучићу или својим интересима – дилему ће решити у руку од 2-3 секунде. Тако је урадио Стефановић, тако ће урадити Вулин или било ко трећи.

– Сви у Србији, нарочито у Подунављу и Банату, знају ко је Бранко Маловић. Сви знају да он рекетира у име странке, а узима за себе. Спроводи терор, пребија људе, ради шта хоће. За ових неколико година, стекао је огромну имовину, а нико не сме да изговори његово име. Сви знају да је он најгори напредњачки талог, али само ја сам довољно храбар да га поменем – Вучић то још није јавно рекао, али неће бити изненађење ако и Маловићу нацрта мету на плитком челу.

До сукоба је дошло недавно, кад је Вучић препустио панчевачки рејон на управљање Вељку Беливуку, у полицији и подземљу познатом по надимку Веља Невоља. Беливук је годинама био најближи сарадник Александра Станковића, званог Сале Мутави. Kад је Сале Мутави изрешетан, Веља се увалио у још већу невољу, у друштво Данила Вучића. Под контролом Андреја Вучића, њих двојица су преузели панчевачко спортско друштво Динамо. Не занима их фудбал, него грађевинско земљиште у центру Панчева, којим располаже тај клуб. С набујалим пословним амбицијама, престолонаследник и Невоља намеравају да новац, полиција зна како стечен, уложе у грађевинске пројекте.

То се није свидело Маловићу. Избачен из игре, незадовољство је истресао на вођу напредњачког картела. У врху СНС-а још се препричавају увреде и претње које су разменили Вучић и Маловић. Од тада, Маловића не долази у Банат, где је годинама успешно утеривао капиларни терор. У некој врсти кућног притвора, седи и гледа ТВ, чека да га Вучић прозове и припреми за одстрел.

У вербално нежнијем сукобу, али са сличним последицама Вучић је недавно окончао расправу са Златибором Лончаром. Обавештење да не рачуна на још један министарски мандат, Лончар је примио спортски, са шилеровским осмехом. “Ако мислиш да ме можеш најурити, ти покушај”, рекао је Доктор Смрт свом вођи. На ту тему расправљали су после избора 2014. и 2016. године. Оба пута је херој Алек подвио реп.

Стефановић, Маловић и Лончар су озбиљни играчи. Kакав је Вучић види се и по томе да га се не плаши чак ни Зоран Бабић. Kад му је вођа рекао да је време да се склони из “Kоридора Србије”, више нико не може да га штити од одговорности за смрт Станике Глигоријевић, Бабић му се насмејао у лице.

– Шефе, брини ти за себе. Знаш, радио сам на гробљу, научио сам и да свако гробље има излаз, што за тебе не може да се каже – рекао је Бабић.

Пре девет година, док је био технички директор Јавног предузећа “Бели извор”, Бабић је заиста био надлежан и за гробље у Врњачкој Бањи. Из тог времена остала је кривична пријава, која је против њега поднета због препродаје гробног места. Предмет је отишао у застаревање, али не и Бабић. Иако изгледа и понаша се као полуретард, добро се сналази на напредњачкој депонији.

Вучић нема снаге и способности да се обрачуна с политикантима које је сам створио, а камоли са озбиљним гангстерима какав је Звонко Веселиновић. У сваком тренутку, негде у Вашингтону или Ленглију, некоме може да падне на памет да каже: “Хајде да коначно решимо убиство Оливера Ивановића, дај да ухапсимо осумњичене и изведемо их пред суд”. Истог часа настаће хаос у Србији. Веселиновић, сигурно, неће добровољно пристати да седне на оптуженичку клупу, а његови политички заштитници и пословни партнери Александар Вучић и Хашим Тачи неће моћи да га заштите. Ако почне да пада, вођа косовског клана повући ће их за собом. Без обзира на ограничену интелигенцију, Вучић је довољно паметан да препозна паралелу између свог тужног случаја и Ђинђићеве трагичне судбине, онакве као што ју је сам описивао. Чак и он зна да му опасност прети из подземља, а не са страница нашег Магазина.

После свега што је урадио Србији, Александар Вучић ће имати много среће ако с власти падне на оптуженичку клупу. Но, ни то му не гарантује да ће уживати у затворском миру. Слабић и кукавица његовог формата, који је добро описао сад покојни Слободан Јовић, тешко ће поднети смештај иза решетака. Његов нервни систем неће издржати ни прву ноћ, кад му у ћелију сврате духови Ћурувије, Ивановића, Kосмајца и свих осталих жртава његових прогона и политичких авантура, којима је у црно завио милионе породица. Ако ипак прегрми сусрет са својом савешћу, моћи ће да чита Магазин Таблоид. Редовно ћемо му слати новине, да види како описујемо друштвени талог који је створио, у коме се годинама ваљао и увлачио све и свакога, једнако неподобне новинаре, као и свог сина Данила.

Предраг Поповић
Извор: predragpopovic.wordpress.com