Идеја да се Европска унија изведе на нови, виши ниво централизације помоћу само једног, али одлучног потеза, требало је да буде остварена на самиту Европског савета 8.децембра 2012.године. Међутим – није се ништа десило тако да се процес нашао „у ваздуху“, и то комплетан.
Без обзира на то, пред почетак новембра Брисел је објавио план: 8.децембра ће бити одржан самит, на коме ће се „у пакету“ усвојити буџет за 2014. – 2020.годину, „банкарски савез“ и „порески кодекс“. Међутим, крајем новембра је постало јасно: блицкриг те врсте је немогућ, и процес је морао да се растегне тако, што је подељен на етапе.
Самит за сејање буџетског раздора
Самит о буџету 2014 – 2020. је проведен на брзину, 22. и 23.новембра, али је мирно могло све да прође и без њега. Да буџет за следећу „седмољетку“ неће бити прихваћен знало се унапред, а бриселска бирократија је чак знала и да ће премијер Велике Британије и канцелар Немачке да је назове „нагојени мачори из паралелног света“ и да ће захтевати смањење њихових плата. Зато су 21.новембра они у Бриселу организовали протестну акцију у којој су јадиковали због својих „ниских“ плата и оперативно парирали оптужбама тврдећи да сваки шести члан европске комисије прима 100 хиљада евра годишње.
Самит је почео 22.новембра како је и било предвиђено, али је већ после два сата затворен и поново окупљен тек у пола десет увече. Следећег дана заседање је настављено у другој половини дана, али га је председник ЕУ, Херман ван Ромпеј, врло брзо затворио саопштењем да се питање буџета пребацује на фебруар 2013.године. Наравно, логично, јер је план за нову седмољетку за ЕУ много разумније донети што ближе 2014.години, а не пред сам толико помињани „крај света“.
До пропасти буџетског самита, како су га крстили многи медији, дошло је свакако не због „британског рифа“ (тако називају чврсту позицију Дејвида Кемерона, који је за нови буџет ЕУ одмах рекао да је „неприхватљив“). Мада је тешко рећи да ли је дошло баш до пропасти. Ангела Меркел је одмах после самита стоички констатовала: „Увек сам говорила да је немогуће направити договор одједном: данас је направљен тек први корак“. Да је „немогуће направити договор“ су знали сви, а не само фрау канцеларка. „Договорити се“ – једноставно је било немогуће, јер је лицитирање тек почело, а оно мора да тече по правилима, обрнутим у односу на правила обичне аукције: вредност предмета аукције се неће повећавати, већ смањивати.
Почетну „вредност“ буџета је још у септембру објавио Херман ван Ромпеј – 1,03 билиона евра, што је 4,8% више од буџета седмољетке која се завршава. Владе земаља-чланица ЕУ су се узнемириле и почеле да га сабијају, захтевајући економију на платама европских бирократа и одбијајући општеевропске програме. Европска комисија је узела у обзир те жеље и на самит изнела нову цифру буџета од 973 милијарде евра. И та цифра је критикована, уз захтев да се и она смањи. Посебно оштар је био Кемерон, врло узнемирен чињеницом да док читава Британија штеди, Европска Унија себи дозвољава бесмислене трошкове. Само је Грчка предложила да се буџет читаве ЕУ повећа.
Старо-новим демократама Грчке је опроштена њихова рачуница да ће своја дуговања покрити дотацијама из повећаног буџета ЕУ, али већ пар дана после тога Европска унија, њена Централна банка и ММФ су Грчкој за отплату дугова одобрили 34 милијарде евра новог кредита. Није се тешко досетити: откако у мају грчка лева партија СИРИЗА, која прети одбијањем да прихвати дуговања, замало није победила на грчким изборима, тамошњим демократама се опрашта и много више од тога. Чак су престали да Грчку третирају као потенцијалног банкрота. Осим тога, врло сличну позицију у односу на грчку, мада не тако отворено, заузимају и Ирска, Румунија, Пољска и прибалтичке земље. Најпрецизније је то стање формулисао Андрус Ансип, премијер Естоније. У интервјуу BNS-у после самита он је задовољно саопштио да ће ситуација, у којој ће „Естонија за сваки евро који уплати у буџет ЕУ добити 4 евра“ остати и даље на снази.
Национално-грански „устаници“ и скептици
Битка за буџет – то је пре свега могућност за сваку од 27 земаља – чланица Европске уније да за себе искамчи услове, сличне естонским. Међутим, уколико Европска унија, полазећи од сврсисходности, може да на себе преузме 1 милион грађана и „не-грађана“ Естоније, са 19 милиона Румуна и осталима неће ићи баш тако. Али код „балтијаца“ ће се од 1.јула појавити још један конкурент и претендент за дотације – 4 милиона Хрвата који свечано улазе у ЕУ. Прогнозе аналитичара у вези са хрватском економијом нису баш претерано оптимистичке – њој од 2013. године или од почетка 2014. предвиђају почетак кризе.
Осим „националних незадовољника“ који привлаче буџетско ћебе на сопствена рамена, на самиту Европске уније искрсли су и „грански незадовољници“. Најефикаснија је била њихова „група млекаџија“ која је 27. новембра у Бриселу организовала протестну акцију фармера из читаве Европске уније. Фармери су се својски забављали док су из „ватрогасних црева“ избацивали 15 тона млека на зграду „Европског парламента“, палили огромне ватре од сена и аутомобилских гума, као и постављали вешала са страшилима у лику европских функционера тик пред њиховим прозорима.
Фармере су подржали и леви и „зелени“ европски посланици, као и националне вође. Само пет дана пре почетка самита француски председник Франсуа Оланд је затражио да дотације за француске фармере остану на досадашњем нивоу и у следећих седам година, што су подржали и шефови других земаља-произвођача млека. Али ако председници и министри оперишу терминима „квоте“ и „дотације“, фармери се изражавају крајње конкретно – цене за предато млеко у новом буџету треба да остану на нивоу од 40 центи по литру, а не да падну на 24 цента. Фармере је више интересовао резултат од начина на који ће председници и министри пољопривреде њихових земаља доћи до тог резултата.
„Млекаџије“ нису једини грански лоби које ће утицати на лицитирање у буџету и специфичности његовог коришћења. Прописи ЕУ који се односе на улов рибе представљају један од јаких разлога због кога Исланд и Норвешка још увек нису у њој. Такође и зашто се 72% Норвежана у новембру 2011.године категорично изјаснило против приступања њихове земље Европској унији.
Али сада ево и новог таласа кризе: фактор који ће активно утицати на рад националних влада и терати их да јасно бирачима објасне да чланство у ЕУ може да буде основа за добар живот само уколико те владе буду успешно радиле у борби за преференције буџета. Та тенденција ће се још једном испољити при „лицитирању буџета“ и одразити на политичке кризе које се назиру у Италији и Румунији. Оландови захтеви за квоте и дотације за француске фармере већ показују ту тенденцију, а француски председник није усамљен.
Изјава Кемерона од 8.децембра да је Великој Британији боље без евра и изван еврозоне представља реакцију британског премијера на нагли пораст евроскептицизма чак и у редовима његове партије. Али шта да се ради када британски европски посланик Роџер Хелмер пређе из Кемеронових конзервативаца у Партију независности Уједињене Краљевине као перспективнију за његову даљу каријеру. У националне особине Енглеза изгледа да ће ускоро бити могуће додати и борбу за независност њиховог острва у односу на континент Европска унија. Можда ће тада они, најзад, успети да схвате Ирце који се толико дуго боре за независност свог острва од суседног. Вирус евроскептицизма је продро чак и у Данску, за коју он баш и није карактеристичан, а која је недавно незадовољно констатовала да она више убацује у „касицу“ ЕУ него што из ње узима.
На том плану даље збијање редова Европске уније представља више питање количине новца којим она располаже, а којим је политичко руководство ЕУ неочекивано почело да „засипа“. Управо тако би се назвала њена одлука да Грчкој да 37 милијарди евра ради њеног откупа дужничких обавеза и обећање да ће 4 „израђене“ због хипотекарне кризе шпанске банке, добити 37 милијарди. Такви и слични трошкови који иду из стабилизационог фонда ЕУ и тако заобилазе буџет седмољетке која се завршава, терају да се посумња у истинитост реторике о „челичној буџетској“ дисциплини, која се често чује из Брисела и Берлина. Изгледа да плус или минус пола милијарде за економију величине Европског савеза представља исто толико нормалну грешку колико и плус или минус од 150 година за археологе који старост одређују радиоугљеничним методом.
Банкарски продор Европе
Стварни наставак новембарског самита је био самит, одржан 13. и 14.децембра, који је са гледишта планова за централизацију Европе био потпуно успешан. Позитивно је решено питање „банкарског савеза“ који ће почети да ради од марта 2013.године.
До „национализације“ свих 6 хиљада банака еврозоне, како је желео Оланд, није дошло: на инсистирање Меркелове она је ограничена на 2 хиљаде банака. Уколико би се подводили резултати децембарског самита све до „сувог остатка“ испоставило би се да је значајан део банкарског система Европе предат на контролу европске бирократије и оних, који стоје иза ње. То је, сасвим сигурно, интеграциони продор Европе, њена „финансијско-империјалистичка револуција“.
Од пролећа 2013.године две хиљаде банака еврозоне треба да пређе под управу Европске централне банке која је независна у односу на политичке институције Европске уније. Предвиђено је да Европска централна банка у ЕУ игра исту улогу коју игра Федерални систем резерви у САД. Сумирајући резултате првог радног дана самита Европске уније Ангела Меркел је све присутне позвала да се активно укључе у реализацију комплексног плана престројавања ЕУ. У замену Меркелова је обећала свестрану подршку Европске централне банке и Берлина земљама-реформаторима.
Другим речима, они који буду пратили план Меркелове, који је она објавила 7.новембра у Европском парламенту, могу да рачунају на озбиљне инјекције Европске централне банке. Меркелова се није заустављала на санкцијама које очекују оне који буду саботирали реформе, али се није тешко досетити како ће то да изгледа по новим правилима игре.Националне банке земаља еврозоне ће сада постати, у суштини, филијале ЕЦБ, у условима, у којима ће она да поседује потпуну контролу основних финансијских токова континенталне Европе.
Правила игре „банкарског савеза“ су потписали шефови 17 држава еврозоне. Ангела Меркел је позвала и преосталих 10 да се придруже том савезу, али Велика Британија, Шведска и Чешка су то у принципу одбиле.
Тако је у ЕУ фактички дошло до формирања неформалног опозиционог клуба. Европска унија „виси“, очекујући како ће тећи развој дискусија о буџету и кризи.
Андреј ГАНЖА, Сергеј КЛИМОВСКИ
Фонд Стратешке Културе
