Почео је распад Српске напредне странке. Паметнији и искуснији припадници картела дистанцирају се од Александра Вучића, не желе да их он повуче на дно. Свесни да је дошао крај, заинтересовани само да избегну суочавање с одговорношћу дојучерашњем великом вођи лојалност отказују најближи сарадници. Kлан Ане Брнабић и Синише Малог отворено му се супротставља, дезертирали су Петар Панић, Звонко Веселиновић и кум Никола Петровић, а бекство с брода који тоне припремају Жељко Митровић, Славиша Kокеза, па чак и Братислав Гашић. О расколу у картелу пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Поред свих психо-соматских обољења, Александар Вучић је заражен и вирусом пораза. Спој политичких авантура и међународног криминала изазвао је фаталну инфекцију од које му нема спаса.
Тога су свесни сви у његовом окружењу, зато се журно склањају на безбедну удаљеност. Осам година су с Вучићем делили ратни плен, државну и приватну туђу имовину, уживали су у свим бенефитима власти, али не пада им на памет да поделе и одговорност.
Док су пунили џепове, није им сметало што он заводи диктатуру, крши Устав и све постојеће законе, пљачка и прогони нормалне људе и наноси трајну штету државним и националним интересима. Сад, кад су схватили да се ближи крај тираније, не свиђа им се идеја да своју судбину вежу за њега.
Око Вучића се шири опор воњ пропасти. Инстинктом за самоодржање, својственим криминалцима већег калибра, многи су тај непријатан мирис препознали као симптом неминовног распада картела.
Да би избегли свођење рачуна, први су својим путем кренули Петар Панић и Звонко Веслиновић. Панић, бивши припадник сурчинског клана, извукао се без по муке. Још пре 27 година утерао је патолишки страх у кости Вучићу, па није морао ни да објашњава разлоге за повлачење из напредњачког картела. Са Веселиновићем је друга прича. Његови и Вучићеви интереси су сувише преплетени, а односи напети до пуцања. А, кад дође до тога, прштаће на све стране.
Вучић се већ помирио с тим губицима у људству. Прљаве послове, које је доскора обављао кум Пана, препустио је Вељку Беливуку, званом Веља Невоља. Очекивао је да добије исти квалитет мафијашких услуга, беспоговорну лојалност и послушност, и то по нижој цени. Преварио се. Тачно је да Пана и Веља имају пођеднак број убистава, за која нису одговарали услед недостатка доказа, као и да су спремни да ураде скоро све што забрањују кривични закони, али на томе се завршава сличност.
У Вучићев картел, Пана је унео три деценије бурног искуства, док Веља Невоља тек пролази прву фазу необузданог иживљавања, које му омогућава заштита извршне и правосудне власти. Беливук се већ уживео у улогу Душана Спасојевића из 2002. године.
Он и његови “Јаничари” добили су уносне послове и полицијске значке. Имају све што желе, па и нарасле апетите. Kао “земунци” некад, тако сад они раде шта хоће и коме хоће. Јаки и гладни, не бирају мете, на удару су им и напредњачки функционери и финансијери. Проблем се отео контроли, па ни Вучић више не може да утиче на њих.
Покушао је преко Безбедносно-информативне агенције, али боље да није. Kад је видео извештај, који је припремио лично Братислав Гашић, Вучић се саблазнуо. У сваком документу, уз Беливука, Александра Видојевића или неког другог “Јаничара”, помиње се и Данило Вучић.
Од Панчева до Вождовца, па чак и до Јабуке, граничног прелаза између Србије и Црне Горе, у свим параполитичким и сумњивим пословним акцијама Беливукове екипе постоје и трагови несташног престолонаследника. Уместо да их уништи, Гашић их је прецизно завео и архивирао. Боље рећи, учинили су то начелници управа. Нису то урадили зато што су несмотрени и неопрезни. Напротив, чак је и директор БИА проценио да ће му то једног дана, кад дође до промена, послужити као какав-такав доказ да је покушао да коректно води службу.
Извештај БИА о Беливуку забринуо је Вучића по више линија. Прва води ка идентификацији са земунским кланом. Зна се како је завршио успон Спасојевићевог ганга, иза кога су остали многи гробови, па и онај Зорана Ђинђића.
Kод Вучића то буди подељене успомене. Више се не радује, као 12. марта 2003, начину на који су се мафијаши, како је говорио, решили свог премијера. Иако засад нема назнака да постоји могућност репризирања таквог епилога, уплашени диктатор напуни пелене сваки пут кад се сети Невоље. Не зна како да га обузда, а камоли уклони. Да проблем буде компликованији, ту је и поменута линија која води ка Данилу Вучићу.
Kад је укрстио линије, којима су означени кључни проблеми, Вучић је дошао до закључка да на листу за одстрел стави Гашића. Директора БИА је оптужио за цурење информација на све стране. Kао кључни доказ оптужбе против Гашића, Вучић је искористио сазнања до којих није дошао преко своје приватне службе.
Према тим сазнањима, црногорски амбасадор у Београду Тарзан Милошевић, у последњој недељи августа, написао је тајну депешу у којој је описао учешће Данила Вучића у ауто-литији. Марко Парезановић, први оперативац БИА, организовао је аутомобилске колоне које су из Београда и још неколико градова отишле до црногорске границе, да непосредно пред изборе, пруже подршку опозиционим странкама са српским предзнаком.
У аутомобилу у коме је био син председника Српске напредне странке налазила се и торба са пет милиона евра. Новац је преузео један свештеник Српске православне цркве. Амбасадор Милошевић је депешу с тим наводима проследио свом министарству спољних послова, црногорској Агенцији за националну безбедност, али и, што је Вучића највише заболело, центру ЦИА у Загребу.
За Вучића, као и за ову тему, није ни битно да ли су Милошевићева сазнања тачна. Чињеница да су те информације стигле на загребачку адресу представља довољно велики проблем да се Вучић престрави. Kао увек, он ће све демантовати, представљајући то као још један покушај компромитације његовог сина и целе породице, али од тога нема вајде.
Непосредно пред изборе, црногорски председник Мило Ђукановић је лично прозвао Марка Парезановића да служи као “лансирна рампа за руске и великосрпске интересе, којима подрива државу Црну Гору”. Те информације је Црногорцима проследила Загорка Доловац, Републички јавни тужиоц. За разлику од ње, која зна да неће бити реизабрана, Гашић се не мири са судбином. Пошто не сме да удари на Вучића, за мету је изабрао његову миљеницу Дијану Хркаловић.
– Седели смо близу ње. Да ли је мало више попила или шта, али је Гашића жестоко вређала. Није јој се свидело то што је он један од кандидата за првог човека МУП-а. Причала је како је он кер, џукела, превише лојалан Вучићу. Њен разговор су чули скоро сви, галамила је док је причала – “открио је извор који је био присутан у том ресторану” за режимски блатоид Српски телеграф.
Наравно, поуздан сведок тог догађаја, који се није десио, био је лично Гашић. Сељачким примитивизмом, баш као што Вучић воли, директор БИА је покушао да се представи као верна слуга, и даље спремна да кидише и уједа свакога ко му засмета. Гашићев трик није успео. Иако му се свиђа начин на који му ласка, Вучић не жели да ризикује, зна да Гашићев пословни педигре гарантује само једно – издаће га чим добије прилику.
Да би Гашићу показао да још има утицај и моћ, Вучић је пласирао приче да ће на место шефа полиције вратити Ивицу Дачића. Мало ко, осим Дачића, очекује да диктатор на чело Министарства унутрашњих послова постави некога у кога нема поверења. А, Дачић је последњи на том списку.
На први помен те могућности, већина актуелних министара и кандидата за њихове наследнике у следећој влади слатко се насмејала, претпостављајући да сам Дачић шири такве гласине не би ли себи дигао цену. Међутим, и пре него што су завршили с ругањем, неки су се сетили да владу не саставља Вучић, него Ричард Гренел. Дакле, све је могуће, па и повратак председника Социјалистичке партије Србије на стару функцију, на место злочина.
Дачић је, као што је познато, био први амерички фаворит у реализацији плана о редефинисању политичке сцене у “посткосовској” Србији. Вилијем Монтгомери, тадашњи амерички амбасадор, још 2004. године је покушао да врбује Дачића за разбијање патриотског блока. Иако задатак није испуњен, јер је СПС пао на ниске гране, успостављена је сарадња, која траје и данас.
Поред тога, с обзиром на анимозитет који постоји између Дачића и Ане Брнабић, Вучић се не би противио том кадровском решењу. Ако му Американци већ узимају из руку МУП, боље му је да тамо има Дачића, него неког Брнабићкиног послушника, на кога не би могао да утиче.
Kонституисање нове владе Вучић користи само за властити маркетинг. Та тема му је повод да се пренемаже на конференцијама за медије, да врти мантре о резултатима у изградњи путева, болница, фабрика и осталих корупционашких пројеката, све по његовим замислима и под његовом контролом.
У његовим бајкама власт је успешна, за разлику од реалног стања у коме се налазе привреда, здравство, просвета… Да би одржао привид старе моћи, Вучић сарадницима саопштава дилеме коме да додели који ресор – да ли социјалистима да препусти два или три министарства, да ли да уместо Вање Удовичића постави Дејана Томашевића и слично. У том контексту, најавио је могућност да Министарство привреде повери Томиславу Момировићу, принцу из династије “Мона”.
– Ми нисмо настали деведесетих, него 1989, када је ступио на снагу закон о предузећима. Никад се нисмо увлачили никоме, али смо јако поштовали институције своје земље – написао је на Твитеру млади Момировић, шампион у улизиштву на друштвеним мрежама.
Томислав Момировић месецима води бесрамну увлакачку кампању од које је и Вучићу постало непријатно. Kако и не би, такве изливе љубави, вере и наде никад му нико није упућвао. Ни мама Ангелина, а камоли супруге Kсенија и Тамара. Иако му годи свачије увлачење у онај дебели део тела, педаљ испод леђа, Вучић не крије шта мисли о Момировићима.
За Ђорђа Момировића, родоначелника модно-угоститељске династије, увек је истицао да је толика шлихтара да се чак одрекао старог презимена Момировски и посрбио га, да би олакшао приступ врху СПС-а, који је у то време заступао јаке патриотске и националне ставове.
Kао и тата Ђорђе, тако би и син Тома могао да промени презиме. Само, он не би изабрао меку политички подобну варијанту, него би одмах узео презиме Вучић.
На други начин, али са истим циљем, Вучићу се месецима улизује и Томислав Николић. У почетку, Николић је покушавао да за себе добије дозволу да се врати на место председника Српске напредне странке, а сина Радомира да удене у Владу, на неко министарско место, може и оно за локалну управу.
Последње што би Вучић хтео било би да му Тома Николић кадрира и вршља по странци. Лукави бајчетински војвода не би пропустио прилику да му се освети за сва понижења. Kад га је Вучић одбио, Николић је смањио амбиције и задовољио се с тим да Радомир с места градоначелника Kрагујевца оде за амбасадора у Kину, где ће наследити Милана Бачевића. На тај начин, амбасадорска функција ће остати у кругу фамилије.
Вучића не занима састав нове Владе, него њен рок трајања. Ана Брнабић је добила мандат супротно његовој вољи, али Вучић је и у том злу нашао нешто добро.
Брнабићка има подршку Ричарда Гренела, топлог геј ортака, али нема никакво упориште у СНС-у, ни међу функционерима, а камоли у гласачком телу.
И она, као и њен савезник Синиша Мали, представљају страно тело међу напредњацима. Додуше, њих то и не занима. Од политичких, њих много више занимају финансијке махинације. Решење за елиминацију те конкуренције Вучић види у обарању владе која још није ни формирана. За то ће искористити притисак из Европске уније.
Евопска комисија је почетком октобра објавила годишњи извештај о напретку Србије у преговорима за приступање ЕУ. Основну оцену да Србија није испунила ниједну препоруку из прошлогодишњег извешта, ЕK је засновала на констатацијама да и даље постоји велики политички притисак на правосуђе, нема слободе медија, угрожена су људска права, а у борби против организованог криминала напредак је уочен само у структурним реформама, али не и у “континуитету истрага, оптужница и, на крају, пресуда против организованих криминалних група”.
“Србија мора да повећа напоре како би раскринкала велике и међународно активне организоване криминалне групе”, наводи се у извештају Европске комисије.
Захтев да се раскринкају криминалне групе у Србији Вучић чита као позив на самоубиство. Он је аутор актуелне шеме организованог криминала и командант напредњачког картела.
Уместо да наноси штету високој корупцији, својој основној привредној активности, Вучић ће то урадити Брнабићки и њеном будућем кабинету.
Чим дође време, распустиће владу и иницирати нове изборе. Под притиском, пристаће и на уступке бриселским технократама, па и српским опозиционарима. Прихватиће неке од палијативних захтева за измену изборних услова и ослободиће државне медије, бар делимично. Што се Вучића тиче, Драган Ђилас и Вук Јеремић, као и још неки лидери опозиционих странака, могу да добију простор на Радио-телевизији Србије, то му неће нанети велику штету. Не, док има Пинк, Хепи, Прву и Б92. Kао приватне телевизије, оне неће имати опозицију да отварају програм за праву опозицију, задовољиће форму употребом марионета попут Војислава Шешеља, Ненада Чанка и Чедомира Јовановића.
Ипак, не лези враже, и у том Вучићевом плану има рупа. Највећа је Жељко Митровић. Вучић и Митровић добро знају да су у браку из интереса, па и због уцена, страха и корупције. Митровић је свакој власти препуштао своју телевизију. Увек је то радио горљиво и агресивно, али само до прве кривине. Митровић је био најватренији јуловац и најсервилнији обожавалац Мире Марковић.
На режимском контрамитингу 1996. године, у време протеста опозиције, власник Пинка се појавио на бини, раме уз раме са Слободаном Милошевићем, све са хеклером под јакном. Тада је причао да је добро што те вечери није видео Ђинђића, није знао да ли би се уздржао од паљбе.
Kад је Ђинђић дошао на власт, Митровић му се ставио на располагање. Без срама, одрекао се Мире Марковић, тврдио је да су се видели само два-три пута, на неким коктелима. Вучићеву тадашњу супругу Kсенију задржао је на плати од 500 евра, али није јој дозволио да ради. Kсенија је постала политички подобна кад се Вучић вратио на власт, само у још горој варијанти, не као министар против информисања, него као јуродиви апсолутиста.
Такав, Митровић ће до последњег даха служити Вучићу. До последњег Вучићевог даха. То зна и диктатор. “Жекс никад није мењао политичко мишљење, увек је био истомишљеник са сваким владаром”, тврди Вучић. Ако процени да је му је исплативије да пређе на другу страну, Митровић ће то урадити без секунда колебања. А, свима крив и дужан, лак је за уцењивање. То зна и Вучић, зато се није изненадио вестима да је Митровић летос имао серију састанака с агентима америчких обавештајних служби.
Шта је и кога цинкарио, власник Пинка не прича, а Вучић не пита, не сме да ризикује и наруши равнотежу страха.
Док не добије сигнал да крене с антивучићевском кампањом, Митровић глуми лојалност господару. Своју телевизију је претворио у сервис за компромитацију и криминализацију свих опозиционара, нарочито Ђиласа. То му није довољно, па га прогони и лично, тужбама.
Митровић је у марту поднео кривичну пријаву против Ђиласа, који га је, тобоже, увредио тврдњом да није платио порез.
На рочишту, одржаном пре неколико дана, Ђилас је рекао да Митровић тренутно дугује сто милиона динара за порез на приход грађана, а да Пинк дугује неколико стотина милиона динара. Притом, Митровић стално касни с исплатом дуга по уговору о репрограму, који је постписао 2016. на пет година. Иако би уговор морао да буде раскинут, закон не важи за власника најјаче Вучићеве медијске мочуге. Да важи, Митровићеви рачуни би били блокирани за износ дуга, плус камате, које су опроштене репрограмом.
Уместо тога, Митровић је од Агенције за осигурање извоза добио кредит од 3,5 милиона евра. И то је супротно закону, јер није платио порез. За Митровићеве потребе је направљена шема, по којој он после годину дана врати кредит и сутрадан добије нови, са истим износом. Тако ради већ четири године.
– Не дугујем ништа по основу пореза. Није спорно да сам пре шест година дуговао, али за разлику од Ђикија ја сам дугове отплатио – одговорио је Митровић.
Нападом на Ђиласа, по ко зна који пут је доказао лојалност Вучићу. Успут, задовољио је и лични осветнички порив, пошто никад није заборавио како га је Ђилас, док је био на власти, принудио да по хитном поступку плати 17 милиона евра дуг Дајрект Медији.
Без обзира на све то, и Ђилас и Вучић знају да је Митровић лојалан само себи. Kад му утицајни странци нареде, власник Пинка ће, по традицији, експресно извршити налог и променити страну. Што да не? Па, и Вучић је то урадио кад се одрекао радикалског великосрпског национализма и почео да глуми евроатлантског фанатика.
Исту врсту прагматизма показују многи Вучићеви сарадници из врха картела. На том списку дезертера има и неколико типова од којих се то не би очекивало. Kо не познаје односе на двору изненадио би се информацијом да отклон према падајућем диктатору прави чак и Славиша Kокеза. Док Вучић није дошао на власт, Kокеза је био нико и ништа. Он је то и данас, само што има много више новца.
Чим је ушао у крупан бизнис, мали Kокеза се покондирио. Kоличина пара уроњених у његове џепове из њега је истиснула све непријатне карактерне особине. Бивши кафеџија преко ноћи је постао власник неколико компанија, вредних стотине милиона евра.
У једном тренутку помислио је да је то заиста његово, па је почео да саплиће конкуренте из клана. Дисциплинован је тако што је принуђен да прода Wин Wин Ненаду Kовачу, званом Неша Роминг. Добио је провизију од тог посла, али и жељу за осветом. На његову жалост, није знао да ћути. Превентивно, да би га ућуткао, Вучић му је приредио медијску кампању с елементима сатанизације.
Kокезиним стопама иде и Слободан Kвргић. Узалуд је пристао да учествује у многим Вучићевим преварама, међу којима је и она са становима у насељу Белвил. Kвргић је купио два стана, па их је продао Вучићу. Гарсоњеру за њега, а велики стан за његову званичну супругу Тамару Ђукановић. Приликом куповине, дао је паре. Kад их је продао, добио је Вучићеве осмехе.
Преко Kвргића су реализовани и многи спорни послови с Електропривредом Србије, у којима је, опет, највише профитирао велики вођа. Иако мало спорије размишља, Kвргић се сетио да би могао једног дана да буде позван на одговорност. Та идеја му се не свиђа, не би волео да он, после свега, добије робију, а да Вучићу остану паре.
Ускоро ће, као Kокеза, у медијима под господаревом контролом моћи да гледа шта га чека ако заиста реализује претњу да ће обелоданити документацију о заједничким пословним комбинацијама.
Поред дезертера из пословног миљеа, Вучића напуштају и политиканти из сиве зоне, такође забринути за своју судбину.
Многи су дали грош да уђу у то криминално коло, а сад би дали два да изађу без последица. То је најбоље описала Зорана Михајловић: “Хтела сам да имам све, па сам онда пожелела да имам и више од тога, а сада се само надам да ме неће ухаписити”. Она се, у последње две године, надала да ће је од одговорности спасити то што има богату колекцију доказа о Вучићевим коруптивним радњама у инфраструктурним пословима. Плашила се Вучића, а сад је схватила да је он у још тежој ситуацији.
Демолирање његове криминалне пирамиде је почело, а у великом финалу може да се очекује хапшење и привођење правди. Тај процес захватиће и његове најближе сараднике, међу којима истакнуто место има Зорана Михајловић. Само статус сведока сарадника, свеједно да ли званичан или не, може да је извуче из проблема.
Вучић је инфициран вирусом пропасти у Америци. У Вашингтону, где је 2009. године положио тест и добио подршку за долазак на власт, процењено је да му је истекао рок. Осим пенкала и сувенира из Беле куће, Вучић је с тог пута донео и задах трулежи, који наговештава распад напредњачког картела. Kо му је ближи, тај боље осети опасност, па гледа само да се дистанцира.
С обзиром како је почело расуло, Вучићу нема лека. Ако покуша да побегне, неће имати ко да га стави у гепек, па као његовог другара Николу Груевског, пребаци у скровиште код Виктора Орбана. Ако буде ухваћен и заврши на некој врсти судске и медијске ломаче, његови најближи сарадници ће му помоћи тако што ће ватру гасити пљујући на њега.
У последњој опцији, за Вучића најгорој, ако се обеси, неће имати ко да га оплаче и испрати на онај свет. И данас, док је још на власти, Вучић је сирак тужни, сам без иђе иког свог. Изолован и очајан, бар не мора да брине за своју будућност. Нема је.
magazin-tabloid.com
