БРИТАНИЈА НАСТАВЉА ВЕЛИКУ ИГРУ: Карабашки рат и планови британско-турског савеза

• Свет наставља да расправља о ситуацији око Нагорно Карабаха, а у том контексту често се чује и име шефа МИ6, Ричарда Мура. Постоји верзија да иза Азербејџана не стоји само Турска, већ Британска спољно обавештајна служба. Да би се разумела улога Лондона у јерменско-азербејџанском сукобу, треба сагледати ширу слику. Расте утисак да је „Енглескиња“ започела нову Велику игру која неће бити ограничена на Кавказ

ПИШЕ: Владимир КУДРЈАВЦЕВ

Муре је, свакако, озбиљна особа са великим искуством у дипломатском и обавештајном раду. Дипломирао на Оксфорду, има три специјалности – политиколога, економисте и филозофа. Од 2014. до 2017. године био амбасадор у Турској, пти чему турски језик говори савршено. Каже се да је у блиским односима са Ердоганом, којег је подржао током покушаја пуча 2016. године (а да не помињемо британски утицај на турске копнене снаге). Мур је недавно посетио Анкару и, како је пренела агенција „Анадолу“, на састанку са прес секретаром турског председника разговарано је о проблемима Нагорно Карабаха, Либије, Блиског истока и Иисточног Медитерана.

Постоји довољно разлога за веровање да Британија и Ричард Мур лично играју важну улогу у широј спољнополитичкој офанзиви Турске. Очигледно је Лондон одлучио да од Турске направи «ударног овна» за промовисање својих интереса, док је Ердоган задовољан што Велика Британија подржава његов курс.

Географија питања о којима се расправљало током Мурове посете Анкари тачно одражава грандиозне планове британско-турског савеза. Међутим, још нисмо поменули Украјину, чији је председник, након састанка са истим тим Муром, отишао код Ердогана и Централну Азију. Међутим, вратимо се рату у Карабаху.

Идеја је била једноставна: коначно решити питање Карабаха и стићи до границе Јерменије, уклињујући се што је више могуће у зону утицаја Русије на Кавказу. Међутим, у последњем тренутку нешто није успело: стопало руског војника закорачило је на земљу Нагорно Карабаха. И ту се сада постављају бројна питања …а главно је: како се могло догодити да су и Илхам Алијев и Никола Пашињан ставили потписе на споразум са Русијом? Шта „Велики комбинатори“ нису схватили? Можда су, чак, журили да искористе финале избора у Америци, која сада нема времена за Карабах? Британско-турска рачуница могла би да изгледа отприлике овако: Русија се „неће мешати“, пошто се Азербејџан бори са Карабахом, а не са Јерменијом, како би вратио своје територије које јој припадају на основу резолуција Савета безбедности УН, а Москва није задовољна Пашињаном. Овај последњи, као Сорошево створење, наравно, предаће све.

Међутим, Алијев је, полазећи од развоја ситуације, а очигледно уз помоћ Русије, одлучио да смањи своју зависност од Британије и Турске. Што се тиче премијера Јерменије,  то, како је рекао Сергеј Кургињан, је издајник свог народа, који је био постављен на то место само како би предао Карабах. И он је извршио овај задатак. Осим тога, постојале су „и Америка и Сорош, а Британија је радила врло добро, морамо одати признање Муру“ …

На сличан начин говорио је и бивши премијер Јерменије Грант Багратјан. Изјавио је: „Зашто Јерменија није била спремна за рат? Сорошевци, предвођени Николом Пашињаном, одмах су почели да граде коалицију са Западом. Све што се сада догађа је операција британских тајних служби и лично Ричарда Мура, блиског пријатеља принца Чарлса. Имамо и још једног таквог пријатеља принца Чарлса. То је председник Армен Саркисјан. Све што се сада догађа није почело данас. Све је почело када је Армен Саркисјан постао председник, он је прва ластавица ‘обојене револуције’. Никола једноставно наставио да ради оно што је Саркисјан започео“.

Међутим, Пашињан није Порошенко. Бивши председник Украјине један је од оних агената Запада који ће извршити било које наређење газда, без икаквих моралних запиткивања. Да је Пашињан био такав, он не би склопио споразум са Русијом и дозволио би Азербејџану да заузме цео Карабах, бацивши пуно људи у пакао рата. И тада би рекао да се само борио до краја, али, ето, није успело: рат није био само са Азербејџаном, већ и са Турском.

Не браним Пашињана. Он и његов „Сорош“ довели су Јерменију у многим областима до дна, укључујући и војску. Међутим, потписивање споразума са Русијом сугерише да он није био под потпуном контролом Запада и да је у последњем тренутку донео неочекивану одлуку за Мура и Ердогана, чиме је оправдао њихове наде само делимично.

Пре тога, била је прича о обореном руском хеликоптеру, што је био очигледни покушај, вероватно Турске, да поремети мировне споразуме (тешко је замислити да су се неки људи случајно нашли у зони кретања руског конвоја и да су „грешком“ оборили хеликоптер). Међутим, Русија се није насела и Алијев је одлучио да брзо преузме кривицу и извини се.

Сада о ставу САД. С једне стране, Америка је задовољна јачањем Турске као чланице Северноатлантске алијансе на кавкаском боку Русије. С друге стране, највероватније је да су 2016. године Американци извели покушај пуча да свргну Ердогана. Још увек су, да подсетимо, незадовољни Ердогановим споразумом о куповини С-400 од Русије и понашањем Турске на Медитерану. У Америци се чак говори и о затварању базе у Турској и позива се да се она искључи из НАТО-а.

Све док Британија подржава Анкару, Сједињене Државе немају дефинитивно формиран став о Турској. Американци највероватније желе да имају Турску, али без Ердогана, а Мур их убеђује да је Ердоган најприкладнији за улогу контролисаног «ударног овна» за ударање у различитим правцима. Мало је вероватно да се Вашингтон и Лондон овде понашају као апсолутно уједињени фронт: Британци играју ту игру, а Сједињене Државе, узимајући у обзир кризу у америчком врху, заузеле су углавном став чекања, али у сваком тренутку су способне да преузму иницијативу.

Британија, залагањем шефа МИ6, покушава користећи Турску да се врати Великој игри коју у Евроазији игра од XIX века. То не значи да уопште нема резултата британске политике, али је ограниченог карактера: руске трупе у Нагорно Карабаху и то без Турака. Истовремено, Америка је «на паузи», која има према Турској двосмислен став. Изгледа да „турски инструмент“ у целини има слаб потенцијал за широк спектар светских задатака, при чему је и перцепција Турске у муслиманском свету далеко је од једнозначне. Дакле, генерално, да ли,  „Енглескиња“ сада добија на Кавказу?

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/11/15/britania-vozobnovljaet-bolshuju-igru-52264.html

Балканска геополитика