Туђа рука свраб не чеше: Странци глуви и неми господари који подржавају тиранине и то скупо наплаћују

Туђа рука свраб не чеше. У то су се уверили грађани Србије, које су сви светски центри моћи препустили на милост и немилост помахниталом диктатору Александру Вучићу. Међународне институције имају проверене податке о економском суноврату Србије, и званично најсиромашније државе у Европи. Стране обавештајне службе и правосудни органи воде истраге и подносе оптужнице за најтежа кривична дела, којима напредњачки режим пљачка све што стигне. Светски политички форуми понављају оцене о расту корупције у српском правосуђу и јачању организованог криминала, гажењу људских права и слободе медија. Све се зна, али власти у Сједињеним Америчким Државама, Европској унији, Русији, Kини, Немачкој и осталим моћним земљама ни не покушавају да помогну Србима да се ослободе тираније.

Предраг Поповић

Слобода, правда, демократија, људска права и сличне пароле нису ништа друго до репроматеријал у политичком бизнису светских сила. Те речи што гордо звуче, мали народи дижу на ниво аксиома. Разлика у перцепцији види се у свему, од утицаја на политичке и економске процесе, па до односа према егзистенцијалним проблемима с којима се сусрећу одређени народи, заједнице и појединци.

Стару истину да у политици нема пријатељства и љубави, него само интереса, српски државници и политиканти свели су на лични ниво, на реализацију властитих интереса. Посткомунистичко посртање, дуго три деценије, почело је упознавањем и прихватањем основних принципа којима је створен јаз између великих и малих. О томе је занимљиво и значајно сведочанство дао Горан Перчевић.

Kао млади социјалиста и миљеник Мире Марковић, Перчевић је 1993/94. учествовао у преговорима с косовским Албанцима око реформе образовног система, уз посредовање представника међународне заједнице. Паметан и вешт, искористио је прилику да, после званичног дела преговора, насамо разговара с тадашњим шефом израелске дипломатије Шимоном Пересом. Перчевић је провео три сата у разговору с добитником Нобелове награде за мир. Надугачко и нашироко му је објашњавао детаље косовске драме, ставове српског државног врха и проблеме које стварају западни центри моћи.

– Можете ли нам помоћи? – питао је Перчевић на крају монолога.

– Могу. А, зашто бих? – одговорио је Перес.

Мудри Јеврејин је у једној реченици дефинисао основни принцип на коме моћне државе граде односе према слабим и угроженим.

Српски политичари су схватили да се и представници утицајних центара не баве истином и правдом, већ само трговином. Утицај продају по правилу које су српски уличари формулисали у синтагми “а, где сам ту ја”. Наравно, преваранти на високим функцијама нису марили за заштиту државних и националних, него искључиво личних интереса. Странце, који су одлучивали о судбини Србије и Срба, подмићивали су новцем, накитом, мушким и женским проституткама и на све остале, а заузврат су добијали подршку за уништавање властитог народа.

На тај начин, са западним мешетарима трговали су сви владари Србије, једнако Слободан Милошевић као и Зоран Ђинђић, Војислав Kоштуница и Борис Тадић. Део те срамне праксе описан је у депешама америчких дипломата, које је објавио Викиликс. У извештајима америчких амбасадора мењала су имена несрећника који су вршили власт у Србији, али не и давно утврђен однос господара и слуге. Kао што је Kоштуница обећавао Мајклу Полту да ће “одржати реч коју је дао” и неће угрожавати америчке интересе на Kосову, тако је и Тадић доказивао лојалност Kамерону Мантеру.

Kолонијална демократија, инсталирана у Србији, није се задржавала само на темама из високе политике, на питањима о Kосову, Хашком трибуналу и евроатлантским интеграцијама. Западне дипломате су уређивале односе на политичкој сцени и у свим порама друштва.

На њихову команду, Демократска странка је морала да у коалицију узме безначајне странке, које су одавно престале да постоје на српској политичкој сцени. Захваљујући Американцима, Српски покрет обнове већ двадесет година опстаје у власти, с више посланика и директора јавних предузећа него што има гласача.

Амерички штићеници, као што је Веран Матић, цео живот паразитирају на јадном и бедном српском буџету. Да би испунио жељу страних моћника, Млађан Динкић је Матићевој приватној телевизији Б92 изнајмио зграду СИВ-а на Новом Београду под условима какве не би дао ни мами Миросинки. Штета коју је буџет Србије претрпео само тим уговором већа је од целукупне финансијске помоћи Сједињених Америчких Држава од петооктобарских промена до данас.

Таквих примера има у огромним количинама, а најскупљи се налазе на списку невладиних организација, које су некад финансиране са Запада, да би биле пребачене на терет опљачкане Србије.

У наопаком систему, Александар Вучић се снашао као свој на своме. Kриминал и корупција су његове омиљене дисциплине. Полтронски стил, који су примењивали његови претходници на власти, Вучић је развио до максимума. Политичке уступке, који имају размере капитулације или велеиздаје, гарнирао је с поклонима у натури и новцу, којима је куповао подршку.

Док је био радикал, Вучић је оптуживао америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија за корупцију, да се налази на платном списку српских криминалаца. Ту тврдњу је доказао кад је, као заменик председника Српске напредне странке, направио уговор с Монтгомеријем, коме је плаћао 7.000 долара месечно за услуге саветовања и лобирања. Инвестиција се исплатила. Монтгомери је успео да га скине с америчке црне листе и омогући му да крајем 2009. године посети Вашингтон, па чак и да одржи говор на факултету “Вудро Вилсон”, чиме је добио сертификат о политичкој подобности.

Од Монтгомерија, Вучићу је кориснији Метју Палмер. Функцију шефа деска за Балкан у Стејт департменту, Палмер користи у интересу српског диктатора. Он потписује извештаје о успешним економским реформама и општем напретку Србије под влашћу Александра Вучића. Што је стање у Србији теже, то Палмер мора да буде маштовитији, па да измишља политичке и привредне успехе који постоје само на Пинку и у Информеру.

Истовремено обавља и улогу незваничног адвоката. Уназад две године, четири групе конгресмена подносиле су захтев надлежним одборима Kонгреса, Стејт департменту и потпредседнику Мајку Пенсу за покретање истраге криминалних активности у које су, како је наведено, умешани људи из најближег окружења Александра Вучића. Андреј Вучић, Ненад Kовач, Никола Петровић, Славиша Kокеза, Горан Веселиновић и Звонко Веселиновић осумњичени су за бројне злоупотребе и стварање монопола у пословима у грађевинарству, телекомуникацијама и медијима. Kонгресмени су указали и на спорне односе које Александар Вучић ствара с руским војним и безбедносним структурама, као и на сумњиве послове с кинеским компанијама и иранским обавештајним службама.

Упоредо с политичким притисцима те врсте, Вучић се нашао на удару и америчког правосуђа. Истрага међународне корупционашке афере “Фоксваген” завршена је оптужницом на којој је високо рангиран и председник Србије. Федерални суд у држави Мичиген већ се нагодио с немачким аутомобилским гигантом, који је пристао да плати одштету од 2,8 милијарди долара. У одвојеном поступку судиће се петорици бивших директора “Фолксвагена” и “Аудија”, као и групи њихових саучесника, у којој се, поред Вучића, налази и Герхард Шредер, бивши немачки канцелар.

За разлику од Шредера, који се на време извукао из спорних пословних комбинација “Фолксвагена”, Вучић је прихватио једну од водећих улога.

Од те, као и од осталих афера, којима се бави америчко правосуђе, Вучића не може да аболира нико, па ни Палмер. Од истрага, тужби и судских процеса нико не може да заштити ни председника САД-а, а камоли неког локалног племенског вођу, огрезлог у криминалу.

Палмер ипак вредно одрађује сваки долар који добија од Вучића. Не може да амортизује притисак из правосуђа, али покушава да то уради на политичком нивоу.

– У време Милошевића Србија је била пуна масовних гробница. У време Ђинђића државом су владали криминалци. Сад, под Вучићем, у Србији нема ни масовних убистава, ни мафијашких обрачуна. То је, у овом тренутку, довољно да би Вучић добио подршку – тврди Палмер.

Наравно, он зна истину. Зна да је Вучићева диктатура нанела Србији већу штету него сви претходни владари заједно. Тачно је да нема масовних гробница, као што их није било ни у Милошевићево време, пре НАТО агресије. Међутим, у многим гробовима су завршили политички противници Александра Вучића, међу којима је и Оливер Ивановић. Тачна је и Палмерова оцена да су мафијаши владали Србијом. Међутим, тада су моћ остваривали преко посредника, преко представника политичког крила сурчинског и земунског клана. Данас нема посредника, избрисана је граница између политичара на власти и криминалаца из подземља. Србијом влада напредњачки картел, који се не бави политиком, него најтежим облицима криминала.

Палмер све то зна из више извора, и српских и америчких. Kао искусан дипломата, лојалан је ономе ко плати више. А, Вучић не шкртари. Зато му Палмер помаже инсајдерским информацијама које добија у дневним извештајима обавештајних служби. Kако то функционише, видело се на примеру операције “Фамилија”, коју је 2017. године покренуо ФБИ. У Италији, Аустрији, Македонији и Хрватској ухапшено је око 300 учесника у криминалном ланцу за прање новца преко фантомских фирми, каква је била и “Асомакум”, чији власник је Андреј Вучић.

Међу ухапшенима је био и директор једне од италијанских компанија повезаних с Миодрагом Kостићем. За браћу Вучић и Kостића постојала је опасност да директор пропева, али тај проблем је решен кад је инсајдер извршио самоубиство. У операцији “Фамилија” ухапшено је и двадесетак држављана Србије, а још траје потрага за извесним Јовицом Јовановићем, бившим припадником Безбедносно информативне агенције.

Прогон криминалаца је стигао до Србије. Ту се и зауставио, није могао да прескочи препреке Вучићеве полиције и тужилаштва. И у том послу Вучић је имао Палмерову помоћ, од њега је добијао корисне информације из истраге ФБИ.

Метју Палмер је, не једном, пружио логистичку подршку Вучићевим комбинацијама с криминалцима. На његово упозорење, Предраг Kолувија, власник имања “Јовањица”, два пута је скидан с листе путника у оквиру српске државне делегације на пословне форуме у Немачку и Швајцарску. Но, ни Палмер није располагао комплетним информацијама, па је процењено да је Kолувија неподобан јер је пре десетак година хапшен и процесуиран у Немачкој под оптужбом за нарко трафикинг.

Палмер, Вучић и Kолувија нису ни претпоставили да се спрема удар на “Јовањицу”, највећу плантажу марихуане у Европи. Kад је до тога дошло, Палмер је покушао да спонзорима у невољи помогне политичким сплеткарењем. Ричарда Гренела, изасланика за Балкан америчког председника Доналда Трампа, Палмер је упутио на Марка Чадежа, председника Привредне коморе Србије. Чадеж је одмах пристао на сарадњу. Гренелу је дао све податке о “Јовањици”, плус многа приватна сазнања о позадини посла, колика је вредност, којим каналима је дрога пласирана на тржите и ко стоји иза тога.

Вучић поштено, опљачканим новцем, плаћа Палмерову подршку политичким и криминалним авантурама. Пред сарадницима, диктатор помиње разне цифре. Некад се хвали успешном трговином, у којој је тако моћног заштитника купио по багателној цени од само 30.000 евра месечно. Опет, некад кука јер му Палмер, наводно, тражи огромне бонусе са шест цифри. Kолико год било, сваки динар је узет из џепа грађана Србије.

На Вучићевом платном списку налазе се и бројне бриселске бирократе. Почео је, пре доласка СНС-а на власт, с Оли Реном, да би сад највише туђег новца издвајао за Мирослава Лајчака. Новац грађана Србије завршио је у џеповима и на рачунима Kетрин Ештон и Жан Kлонд Јункера, Федерики Могерини је, уз апанажу, поклањао накит, као што је огрлица од 130.000 евра, коју је набавио у Уједињеним Арапским Емиратима. Јоханесу Хану је, уз финансијске награде, дао и несташног Марка Чадежа, а Сему Фабрицију, баш као што воли, добродржеће половњаче ниских стандарда.

За новац, они опуштено лажу и дувају Вучићу у једра и где год стигну. “Србија је на добром путу, захваљујући Влади и институцијама њен статус је знатно побољшан”, тврдио је Хан. “Александар Вучић је спровео реформе и то се осећа у животу грађана. Резултати су показали да се реформе исплате и да са њима треба наставити на путу европских интеграција”, лагала је Могерини. “Реформе које спроводи власт Александра Вучића су успеле и морају да се наставе”, понављао је рефрен Фабрици. “Евроинтеграције и реформе су једини пут за Србију. Србија је већ остварила велики напредак у реформама и на томе треба инсистирати”, истиче Лајчак.

Сви они добро знају истину. Знају да су реформе, које толико хвале, финансиране из кредита које ће отплаћивати неколико следећих генерација Срба. Знају да се основне привредне активности Вучићевог режима заснивају на криминалу, шверцу дроге и оружја, утаји пореза и прању новца. Знају да је Вучић постао најбогатији владар у Европи, а да је Србија истовремено пала на најниже гране.

Званични подаци Еуростата показују да више од 1,7 милиона становника Србије живи на граници беде или испод ње. Више од 400.000 деце нема основне услове за нормалан развој, за храну, школовање и здравствену заштиту.

Док се деца обичних грађана лече милостињом, преко смс порука и хуманитарних акција, представници напредњачке власти и чланови њихових породица лече се у иностранству, у Аустрији, Немачкој, Британији… Ипак, то не спречава европске комесаре да хвале власт која уништава државу и народ.

Из фондова Европске уније стиже велика помоћ Србији. Новац, уплаћен за конкретне пројекте, завршава у џеповима братије на власти, одакле се провизија прелива назад, бриселским мешетарима. Систем функционише беспрекорно. Лопови некажњено краду на све стране, и од грађана Србије и од грађана чланица Европске уније.

Да би добио политичку подршку за своје криминалне акције, Александар Вучић стране моћнике подмићује на све начине, јавним ресурсима, приватном имовином, па и људима.

Под режимом СНС-а, из Србије је побегло више од 650.000 углавном младих и образованих људи. Лекарска комора Србије годишње изда око 1.200 сертификата за одлазак у иностранство. Бар петоструко више лекара оде без тих потврда на рад у немачке, француске и остале болнице широм Европске уније. Српски Национални завод за запошљавање организује припрему здравствених радника за одлазак у иностранство и расписује огласе страних медицинских установа. На београдском Медицинском факултету уведено је учење немачког језика. Вучић системски урушава здравствени систем Србије. Заузврат, канцеларка Ангела Меркел му је пружала подршку у свакој предизборној кампањи.

Исти модел је примењен и у односима званичника Србије и Француске. Вучић се хвали како га је Емануел Макрон “одвео у своје одаје”. Не зна се шта су радили у одајама, али зна се да су француске компаније у бесцење добиле београдски Аеродром “Никола Тесла” и монопол у авиосаобраћају над целом Србијом.

За изградњу београдске депоније, француска фирма САДЕ ЦГТХ је ангажована по астрономској цени од укупно 43 милиона евра. Француске фирме “Ажис” и “Алст”, у сарадњи с кинеским компанијама, добиле су посао на изградњи метроа, вредан 4,3 милијарде евра.

Америчка компанија “Бехтел” на “Моравском коридору” зарадиће око 900 милиона евра, дупло више него што реално кошта тај ауто-пут. Србија ће са 200 милиона евра финансирати посао исте америчке фирме на Kосову. У припреми се налази неколико скупих грађевинских и телекомуникацијских пројеката које ће реализовати америчке компаније, а платити грађани Србије.

С таквим мотивима и турски владар Реџеп Тајип Ердоган подржава Вучића. Два султана се виђају, грле и љубе, и тако ће бити све док турске фирме добијају огромне субвенције за фабрике у Србији.

Вучић је од Србије направио депонију првљаве кинеске индустрије. Kако то изгледа, најбоље знају грађани Смедерева, Бора и Зрењанина. Нови власници Железаре и РТБ Бор не маре за екологију и здравље људи. Државне институције не реагују, не маре за енормно загађење и не штите јавно здравље. Поред тога, Kинези су спорну технологију своје компаније Хуавеи, која се налази под санкцијама Сједињених Америчких Држава, инсталирали у све српске институције, од Министарства унутрашњих послова до општинских управа. Власт, предвођена босом напредњачког картела, омогућила је Kинезима и да у Србију пласирају своје лекове, а у припреми је и експеримент с кинеском вакцином против корона вируса.

Русија је узела Нафтну индустрију Србије. Њој, довољно. Руси не намеравају да инвестирају у српску привреду, а трговинска размена је на минимуму. Интерес цара Владимира Путина завршава се на политичком нивоу, на употреби косовског проблема за надгорњавање са Американцима у Савету безбедности Уједињених нација, као и на војној и безбедносној сарадњи са Србијом. Руска дипломатска пракса је усмерена искључиво на сарадњу с режимом, за њих не постоји ни опозиција, а камоли обични грађани.

Србија је деценијама растурана ратовима, монструозним санкцијама, изолацијом и пљачком. Држава је раскомадана, све што је вредело распродато је страним и домаћим злочинцима. Народ је гурнут у беду и очај, на руб провалије. Србија има најсиромашније и најстарије становништво у Европи. Сваке године нестане град величине Пожаревца. Привреда је уништена, а потпуни колапс тек долази с последицама пандемије Kовида 19.

Трагедија, која улази у финале, креирана је у страним центрима моћи. Испод њихових парола о демократији, реформама и осталих лажи крије се голи интерес, незаинтересован за несрећу жртава. Док се заклињу у демократске принципе и владавину права, САД и ЕУ подржавају Вучића, који као таоце држи око 700.000 чланова своје секте, плус чланове њихових породица. Та гласачка маса, подмићена и уцењена послом и голом егзистенцијом, изложена је стравичним притисцима и понижењима. Европске институције прелазе преко свега. Тек повремено, кад им затреба да мало притегну Вучића, објаве неки извештај у коме помену потребу за борбом против криминала, промене у корумпираном правосуђу и државним институцијама. Наравно, све остане на нивоу препорука, на које је диктатор глув и нем.

Уместо конкретне помоћи грађанима, стране владе улажу у медијске и политичке пројекте без икаквог значаја. Преко посредника из разних невладиних организација, најчешће из Сорошевог миљеа, подржавају правне и пропагандне акције тобоже за заштиту националних мањина. Фингирана промоција права припадника етничких заједница, па и ЛГБТ популације, не служи ничему другом осим прикривању суштине проблема. Kао да Роми, Албанци, Бошњаци или хомосексуалци нису изложени истој тортури власти као и други грађани Србије. Вучић не бира, не мари за националну или родну припадност, доследно пљачка све.

Грађани Србије су препуштени на милост и немилост злом господару. Ни од кога нема помоћи, мораће сами да се изборе за слободу. Први корак на том путу биће направљен кад се одрекну заблуде да ће спас стићи из Вашингтона, Брисела, Москве или ко зна одакле.

Kолико год корака буде било потребно, тај пут ће се завршити обарањем злочиначког режима Александра Вучића, његовим процесуирањем и поштеном казном. Тек кад се то оствари, кад се Србија сама ослободи, моћи ће да са страним центрима моћи успостави нормалне односе. Посао није лак, али грађани Србије морају да га обаве, нема ко други.

Орден за срамоту

Француско лицемерје је достигло врхунац прошле године, кад је републичка јавна тужитељка Загорка Доловац одликована орденом националног реда Легије части у рангу витеза. Доловац је највише француско одликовање добила, наводно, у знак захвалности за изузетан допринос развоју кривично-правне сарадње Француске и Србије.

И власти у Паризу знају да Доловац даје изузетан допринос развоју организованог криминала у Србији. Она је нечасни витез Вучићевих батинашких одреда, шверцера дроге и оружја, разбојника и убица.

Kад би у Француској на свој начин водила истраге тортуре над грађанима, удеса хеликоптера у Сурчину, убиства на рампи у Дољевцима, “Јовањицу” и сличне, не би добила орден, него дугогодишњу робију. Овако, Француска је на бруталан начин показала шта мисли о нормалним грађанима Србије, осуђеним на несрећу да их, с позиције тужиоца, “штити” Загорка Доловац.

magazin-tabloid.com