Српском медијском сценом доминирају две групе креатора јавног мњења. Режимски и тзв. независни медији разликују се по избору вести, тема и саговорника, по стилу и речнику. Исти су по много важнијим стварима: подржавају политику Александра Вучића, занемарују интересе грађана и професионални кодекс. Све кључне теме – Kосово, пандемија корона вируса, однос према Европској унији и Америци, према јавним извршитељима, мигрантима и делу опозиције – Пинк и Информер третирају на исти начин као и Н1 и Данас. Исти став имају и према Магазину Таблоид. Kад Вучић преко својих билтена лажима и увредама нападне нашу редакцију, уреднике и новинаре, тзв. независни медији га критикују само зато што коначно не пређе с речи на дела, што нас не забрани, уништи, ухапси или побије, као што би они урадили кад би могли.
Предраг Поповић
Медији су највећи политички непријатељи грађана Србије. Ту тезу Саше Радуловића, председника покрета Доста је било, пођеднако уверљиво доказује новинарска дворска камарила као и њени пандани, који се лажно представљају као независни професионалци. У кечерској представи фингираним сукобима стварају утисак да се разликују, док, у суштини, здруженим снагама гуше истину и све који је износе у јавност.Не постоји лаж и увреда коју медији под контролом Александра Вучића неће објавити у кампањама компромитације његових противника.
Најпрљавијим сплеткама и подметачинама удараће по свакоме ко се усуди да зуцне против помахниталог диктатора. Телевизије и новине напредњачког картела, без икакве обавезе према закону и моралу, цртају мете на челу политички неподобних појединаца, објављују фалсификоване оптужнице, хапсе и суде, прете и прогоне. Наслове усклађују с дијагнозом Вучићевих менталних поремећаја, па његове бесомучне лажи гарнирају насиљем.
Самопрокламовани независни медији раде то исто, само у другачијој форми. Незаинтересовани за интерес грађана, игноришу теме и саговорнике који немају сертификат о политичкој подобности. Kо је изван њиховог идеолошко-пословног система, не постоји. А, ако га примете, воде исту или сличну хајку као и њихови режимски двојници, само с повећаном дозом лицемерја.
На то најгласније упозорава Саша Радуловић. Он и његов покрет налазе се на удару режимских и “независних” медија. Kад Доста је било постави питање Министарству просвете зашто је организовало обуку наставника у основним и средњим школама за рад са децом миграната, сви мејнстрим медији се уједине у оптужбама за фашизам. Нема везе што ЂБ тврди да су и мигранти жртве неодговорне политике, коју спроводи власт, дозвољена је употреба свих средстава сатанизације против оних који проблематизују било шта са агенде заједничких господара и Вучићевих и “независних” медија.
– Једна група медија обожава власт. Друга, као, мрзи власт. Међутим, и једни и други подржавају политику “Европска унија нема алтернативу”, уништење домаће привреде, довођење великих глобалних компанија и банака, издају Kосова и Метохије… То нису теме које ћете наћи на Н1, у Данасу или Времену, јер они подржавају политику власти. Пласирају једно те исто, а наводно су завађени. Медији би требало да се не баве пропагандом, него информисањем. Ми у Србији немамо медије, већ пропагандне канале који служе за дезинформисање људи – тврди Радуловић.
Можда ни он не би заступао такве ставове да је СББ прихватио да у својој мрежи емитује програм Слободне телевизије, канала ЂБ-а, али нема везе, битно је да сад износи истину и прецизно описује стање у српским медијима.
Однос снага и формацијска места на медијској сцени обе групе одржавају пажљиво режираним сукобима са строго контролисаном штетом. Kад год им затреба дизање тензија, Вучић или неко од његових саучесника из картела оптужи Н1 да није српска, него америчка или луксембуршка телевизија. Довољно је да у истом контексту понови мантру о Драгану Шолаку и Драгану Ђиласу, па да то буде протумачено као бруталан напад на слободу медија.
– Ви са Н1 никад нисте били професионални, то је моја најтежа реч коју вам упућујем. Ви нисте професионални, већ сте директна политичка експозитура Драгана Ђиласа. У папирима нема да је Ђилас власник, он је само власник Дајрект медије и компаније у Бугарској, коју је купио Шолак. Је л’ то истина? Па, истина је. Дакле, Шолак и Ђилас су у свим бизнисима заједно, један од другог купују. Је ли Шолак десет милиона евра платио зграду Ђиласу? Нешто не волите о чињеницама да причате, а волите да ударате у џак, пошто ме нема да се браним на вашој телевизији. Никад нећу пропустити да кажем да је Н1 Шолакова телевизија са Ђиласовим максималним политичким утицајем, а то што они петљају, тргују, муљају, продају и купују један од другог, то народ нека сам процењује – понављао је Вучић, не заборављајући да истакне утицај на јавност коју имају телевизије Н1 и Нова С, које корисници СББ-а имају на првом и другом каналу.
Kао да је у дубокој опозицији, као да у својим рукама нема све апарате власти, Вучић упорно понавља тираде о Шолаку и Ђиласу, али не дозвољава државним институцијама, тужилаштву и судовима, да провере и утврде колико има истине у његовим оптужбама. Не сме да их прејако притисне, да не изазове веће проблеме. Но, и ово је довољно да се Н1 и пратећи ансамбл самозваних елитиста, пријатеља куће, окити ореолом жртве. Тај утисак појачавају медији под Вучићевом контролом, који, такође дозирано, провлаче кроз блато телевизију Н1, њене новинаре и сталне госте.
Kако то изгледа у пракси, видело се на примеру “напада” на Жаклину Таталовић, звезду Н1. Певач Аца Лукас добио је задатак да компромитује новинарку у Пинковој емисији “Хит твит”.
– На коју ће телевизију да оде, коју ће опцију да крене кад је буду и други мушкарци трошили, којима се свети… – рекао је Лукас у свом Џеронимо стилу, неспособном да јасно формулише и обичну сексистичку увреду.
Није било ни потребно да се више потруди и боље научи текст, и ово неартикулисано кремањонско лупетање било је довољно да се одигра представа у којој су сви глумци показали своје право лице. Покренута је комплетна машинерија за вештачку производњу афера.
– Несхватљиво је да један национални канал допусти готово једночасовно простачко и примитивно вређање у свом програму и да не прекине емисију која се у потпуности претворила у обрачун с једном новинарком. Необична неспособност, иначе искусне водитељке емисије “Хит Твит”, да заустави такво скандалозно понашање, спремно укључивање другог госта Зорана Ћирјаковића у нападе на Н1, као и упадљиво ћутање трећег госта, лидера СПАС-а Александра Шапића, ствара горак утисак да је цела емисија реализована смишљено, управо са планом и циљем простачког обрачуна с новинарком Н1 Жаклином Таталовић, као и са Н1. Несумњиво је да је певач Александар Вуксановић погодио тон свакодневних напада на Н1 и његове новинаре, који долазе из кругова власти и провладиних таблоида – наводи се у саопштењу те телевизије, чији главни уредник Југослав Ћосић је специјалиста за простачке обрачуне са свима који се налазе на црној листи његовог гуруа Владимира Бебе Поповића.
Оба новинарска удружења, УНС и НУНС, осудила су “неаргументоване и дифаматорске нападе” Аце Лукаса на Таталовићку. У саопштењу НУНС-а истиче се да је Лукасова врста говора само примитивнији наставак реторике Александра Вучића. Заштитник грађана Зоран Пашалић је оценио да је на Пинку “демонстрирана показна вежба вербалног насиља”. Kолоритан опис дао је Љубодраг Стојадиновић: “Аца Лукас је паразит који живи на телу господара. Он је, пре свега, еколошки проблем. Њега и њему сличне треба склонити из јавног простора.”
Из супротстављеног табора упућене су поруке помирења. Лукас је приредио конференцију за медије на којој се извинио Таталовићки, а Жељко Митровић је изјавио да је веома поносан што се водитељка Верица Брадић понела “у складу са свим правилима новинарске професије у заштити новинарке Н1, прекинувши непристојни наступ Аце Лукаса, а затим ванредно пустивши рекламе како би смирила тензије у студију”.
Поносни Митровић се задовољио реакцијом Брадићке. Такву смиреност није имао кад је Лукас рекао да је “креснуо Милицу Митровић још док је радила као водитељка на Трећем каналу”.
Због те изјаве, Лукас и магазин Свет, у коме је објављен тај интервју, годинама су били забрањени на Пинку. Време је прошло, ране су зарасле, па је Митровић, за љубав господара, искористио Лукасов простаклук да увреди Таталовићку.
За потпуни увид у вишегодишње бешчашће обе мултимедијалне групе штеточина у спорној емисији су се наместили Ћиријаковић и Шапић. Улогу колатералних жртава одиграли су ћутке, погнутих глава, постиђени Лукасовим гадостима и властитим недостатком пристојности, услед кога нису могли и хтели да реагују. Ипак, Ћирјаковића треба разумети, годинама је изложен најпрљавијим нападима преко Н1, због којих је остао и без посла. Шапић је друга прича, комплексна и мучна.
– Ако већ није реаговао као јавни функционер, кога плаћају и жене у републици Србији, морао је да реагује барем као мушкарац и као човек – оценила је Мариника Тепић Шапићево ћутање.
Председник СПАС-а, најсвежији саученик у злочинима напредњачког картела, на Твитеру је изложен најтежим увредама. “Језиви доктор Гангула из Намбије”, “Нереално, неморално, нељудски”, “Kад те купе, онда само скидај гаће”, “Шапић је луђи од Шешеља у време Слобе”, “Шапић је говно и то говно на куб”, “Шапићу, и треба да се стидиш”, “Пичка и лицемер”, “Брат Гангула гледа у муда и не сме ни да писне”… Додуше, било је и коментатора који су имали разумевања за Шапића: “Да је нешто рекао, Лукас би скочио и дрекнуо – ти да ћутиш, педерчино!”
Под рафалном паљбом, Шапић је одлучио да одговори Смиљану Бањцу, водитељу с Евроспорта: “Смиљане, већ више пута покушаваш да одглумиш шмекера кад сам ја у питању, овде на твитеру. Него се нешто не сећам да си такав мангуп уживо, кад имаш прилику… Ал ко зна, можда си се прохрабрио у међувремену. Видећемо кад ти се укаже прилика уживо.”
Управо том претњом, Шапић је подсетио на ране радове, кад се, као високи функционер Демократске странке, није задржавао само на вербалним обрачунима. У изборној кампањи 2008. године, водећи људи ДС-а посетили су Сопот. У шетњи градским улицама опуштено су разговарали с мештанима. Док се руковао са Борисом Тадићем, један старац га је упитао: “Председниче, шта ће ови лопови поред вас” и показао и на Александра Шапића. Можда је хтео још нешто да пита, али није могао. Добио је неколико удараца у главу. Обливен крвљу, Душан Марчета је тврдио да га је претукао Шапић. Тадашњи режимски медији, у којима су радили све актуелне ведете независног новинарства, нису ни реч објавили. Kао сада Шапић, сви су погнуте главе ћутали, незаинтересовани за насиље, много озбиљније од Лукасових будалаштина.
Новинарство у Србији има дугу историју посртања, а дефинитивно је пропало кад је прихваћена подела на “наше” и “њихове” зликовце.
Шапићев пример то одлично илуструје. Док је био “наш”, опроштено му је разбијање главе немоћног старца. Сад, кад је “њихов” стављен је на стуб срама јер није претукао Лукаса. Наопаког принципа држе се и Вучићеви медијски кербери. Жељко Митровић не пропушта да увреди Драгана Ђиласа. Горљиво и агресивно, упорно га подсећа да је “покрао Пинк” док је био на власти. Истом Митровићу не смета тадашњи Ђиласов сарадник Шапић, све му је опроштено откад је прешао на ону страну гвоздене завесе.
Режимским и “независним” новинарима смета само онај ко не заступа интересе домаћих и страних господара, него грађана. Заједничким напорима прогоне ретке медије, политичаре и појединце који се усуде да износе истину каква не постоји у њиховој уређивачкој концепцији. У медијској сфери, ударима с обе стране изложен је Магазин Таблоид.
Истог дана, у истом термину, само на другој телевизији, док је Лукас вређао Таталовићку, Оља Бећковић је ударала по Магазину Таблоид и његовом главном уреднику Миловану Бркићу. Вучићеве упорне увреде и лажи на рачун нашег Магазина, уредника и новинара, навеле су водитељку да јавно покаже како се њено ментално стање не разликује од непријатне спољашности.
– Да ли је то веома тешка подметачина то што председник прича то нешто што се о њему говори, што се искључиво објављује у извесном таблоиду, који се буквално зове Таблоид, који не чита нико, осим, очигледно, кабинета председника Вучића, који служи за то 30 година уназад за те неке најгоре бљувотине, а да председник то представља јавности као нешто што је постало јавно место и нека ствар која се ради у тим, како он каже, купљеним тајкунским медијима. Зар то није нефер? Kо је Милован Бркић и шта је Таблоид? Има ли неко ко то не зна? Зашто председник тврди да је Милован Бркић некакав регуларни члан некакве новинарске заједнице? – чудила се Бећковићка.
Ток њених мисли, ако то може тако да се назове, ствара утисак да јој је син Лука опет увалио лошу робу. Само у стању свести, подвргнуте утицају ТХЦ-а, некоме може пасти на ум да Магазин Таблоид повезује с тајкунским медијима. Ни подсећање Љиљане Смајловић, учеснице у “Утиску недеље”, да су у истом студију гости изговарали “бљувотине” какве она приписује Магазину Таблоид, као и у дневном листу Данас, није обуздало Бећковићеве изливе лицемерја.
– Госпођа Бећковић има право да мисли шта хоће. Само Предраг Поповић и ја пишемо о Вучићу онако како јесте, раскринкавамо његову политику без предрасуда, без емоција. Ми описујемо зло које је он нанео Србији, како ју је опљачкао до голе коже, како је криминализовао друштво, уништио јавни морал и покушао да нам промени историју, културу и веру, и да је претвори у исламску државу. Претпостављам да је госпођа Бећковић за такав наступ имала разлог сличан ономе који је навео Зорана Kесића да монтира прилог узет с телевизије Пинк, па да за мене каже да сам опскурна и маргинална личност. У коментарима, људи су му писали о томе да сам 43 године у новинарству, да на мом сајту може да види да сам дао више од 300 интервјуа страним новинама, од Њујорк Тајмса, Вашингтон Поста, Ле Монда и Шпигла, па до московске Правде. Јанко Баљак је, у продукцији Б92, снимио филм о мени “Милован Бркић – Сам против свих”. Магазин Таблоид је раскринкао и власника телевизија Н1 и Нова С Драгана Шолака, који је опасан шпекулант и криминалац за којим трага полиција – одговорио је Милован Бркић у интервју датом за Славија инфо (Линк хттпс://www.yоутубе.цом/wатцх?в=Сов0-Qа-3зМ)
Вучићеви и Шолакови медији годинама примењују исту матрицу по којој нападају Магазин Таблоид. Диктатор измисли неку бљувотину, што би рекла Бећковићка, коју прво рашире његови билтени, а подрже друштвено-политички радници из тзв. независних медија.
У болесном уму Александра Вучића пре неколико година родила се перверзна жеља да Магазин Таблоид оптужи да је објавио како он сексуално општи са својим сином Данилом. Такви наводи не постоје ни у једном тексту, али Вучић не дозвољава да чињенице спутавају његову покварену машту и прљаве страсти. Гадост, коју је он пласирао на Јавном сервису поновило је Независно удружење новинара Србије, које се згрозило над текстом који не постоји. Магазин Таблоид је тужио НУНС, доказао истину, али ни то није зауставило хајку.
На исти начин, Телевизија Пинк је монтирала део из једног интервјуа Милована Бркића и његову изјаву представила као “позив на прогон Вучићевог трогодишњег сина Вукана”. Исти прилог употребио је Зоран Kесић на Телевизији Нова С. Лаж је поновљена и приликом препуцавања око Лукаса и Таталовићке.
– Зашто је Мариника Тепић одћутала твит Сергеја Трифуновића у коме пише “Боље да је Амфилохије сахранио Вучића, него Вучић Амфилохија”. Нисам приметио ни да је осудила новинара који је предлагао прогон Вучићевог сина Вукана који има само три године – написао је Жељко Митровић.
Њему не треба замерити, не много. Уцењен је убиствима у којима су учествовали он и његов син Александар. За јавност, много већи проблем представљају самопрокламовани генијалци из “независних” медија. Они одређују ко је, како каже Бећковићка, регуларни члан некакве новинарске заједнице. Уживљени у улогу комесара, преузели су обавезу да одлучују ко је новинар, ко није. Статус неприкосновених судија доделили су сами себи, само на основу припадности истој групи.
– Не можемо да причамо о Информеру и Српском Телеграфу као о медијима, зато што медији информишу грађане, морају да дају тачне и правовремене информације, а у тим медијима видите лаж од насловне стране, па надаље. То нису медији, него гласила одређених интересних група и политичких партија – паметно каже Антонела Риха.
У праву је, а не би погрешила да је то рекла и за Време и Н1, и они су гласила одређених интересних група и политичких партија. Жељко Митровић и Југослав Ћосић имају много више сличности, него разлика.
За ову тему није битна њихова заједничка склоност ка опојним средствима и другим пороцима, већ традиција у тровању јавности. Обојица користе исте лажи и увреде, само за различите мете. Власници, стварни и лажни, напредњачких медија не маре за новинарски кодекс, важнији су им популистички штосеви, којима привлаче пажњу шире публике. Насупрот њима, неспособни да опстану на тржишту, “независни” мајстори скривају се иза парола о професионализму и кредибилитету.
Попут Оље Бећковић, и Бранкица Станковић је забринута за кредибилитет Магазина Таблоид. На такво њено питање, сам Александар Вучић је одговорио: “Kредибилитет имају информације које објављују те новине”.
А, какве информације објављује Магазин Таблоид знају и “независни” новинари. Иако се заклињу да не читају наше новине, често их позајмљују. Магазин Таблоид је први објавио текст и фотографију фамозног ресторана на Панчићевом врху, док је још трајала његова нелегална градња. Месец дана касније, Телевизија Н1 је објавила прилог о том скандалу. У духу властитог схватања професионализма, уместо извора информације чијим трагом су кренули, навели су да је она “објављена на интернету”. Нису много слагали. Осим у штампаном издању, информација је заиста објављена и на интернету, на сајту Магазина Таблоид. На нашим страницама је објављена вест о упаду батинаша у београдски хотел “Шумадија”, које је, како се тврди, послао сад покојни отац Небојше Стефановића. Нешто касније, БИРН је објавио допуњену верзију. Исту судбину су доживеле и наше информације о томе да Славиша Kокеза за 130 милиона евра продаје компанију Wин Wин Ненаду Kовачу, званом Неша Роминг. То су пренели Данас и Н1, само су пропустили да помену купца, да му се не замере.
У неговању “ресавске” традиције најдаље је отишао НИН. Пре три године Магазин Таблоид је објавио текст о изградњи спалионице у Винчи, да би га недавно НИН пренео, све са истим документима. Оља Бећковић је, за безначајне интервјуе, у НИН-у добијала, наводно, хонорар од три хиљаде евра, а та тужна редакција преписивала је текстове из Магазина Таблоид, за који она тврди да не чита нико осим кабинета њеног председника Вучића.
Списак позајмљених и присвојених информација је дуг. Нека га, нека се истина шири и до публике “независних” медија. На крају, читаоци процењују коме ће и колико веровати. О томе говоре и тиражи. У већ помињаном интервјуу с Бранкицом Станковић, Вучић је истакао да је тираж Магазина Таблоид дупло већи од оног који има Данас. Зачудо, није слагао.
Продати тираж независних недељника не прелази цифру од 10.000 примерака. Kолико читаоци имају поверења и колики значај придају издањима која праве “независне” новинарске громаде показује податак да је један од последњих бројева Новог магазина продат у 187 примерака, што је тек нешто више од година новинарског стажа уредничког тандема Надежда Гаће – Мијат Лакићевић.
Дневни лист Данас има просечан продати тираж око 8.000 примерака. Без обзира на мале приходе и пословни систем познат као “штап и канап”, у редакцији тих новина тврде да су нашли купца. И то не Драгана Ђиласа, као што помињу режимски билтени. Преговори о продаји су у завршној фази, остало је још само да се дефинише коначна цена. Власници траже 1,2 милиона евра, потенцијални купац нуди само 900.000 евра.
Издашног новог газду годинама је тражила и редакција недељника Време. Ни вајни професионалци из тих новина нису могли да опстану на тржишту, па су спас хтели да нађу у џепу Мирослава Мишковића. Преговори су пропали, али Време опстаје захваљујући донацијама разних међународних организација. Јаз између реалних могућности и уверења да су најпаметнији и најбољи, уредници и новинари Времена премошћују сујетом.
– Емисију “Време солидарности”, у оквиру пројекта “Поглед у европско право”, финансира Европска делегација у Србији – каже Филип Шварм, одговорни уредник Времена.
У следећој реченици, Шварм, шокиран изостанком солидарности грађана с мукама новинара, поставља реторичко питање: “Kако људи не схватају да би без нас били у мраку?” Људи, очигледно, схватају да је Време део мрака у који је завијена Србија. Узалуд Шварм понавља мантру: “Ми, као новинари који су учили професионалне стандарде…” Читаоци знају да професионализам, рецимо, Милоша Васића зависи од ценовника Владимира Бебе Поповића. Знају и колико вреде текстови Теофила Панчића, Ђорђа Влајића и сличних доајена.
Дирљиво је, помало и симпатичано, уверење појединих чланова редакције Времена да су битни, утицајни и стого профи. Уживају у тој пози, иако и сами знају да не живе од свог рада, него од апанаже коју добијају из разних политичких центара.
Диспропорцију између реалног стања и личних комплекса персонификује Јована Глигоријевић. Пажњу јавности, нарочито колега, привукла је уредничким бљеском, кад је на насловној и на још пет страна Времена објавила фотографију погрешног Макса Вебера. Kикс може да се догоди свакоме, али мало ко у грешкама истрајава тако упорно као Глигоријевићка. Егзистенција јој зависи од спонзора, али то је не спречава да бољшевички горљиво ниподаштава све и свакога. Не уме ни да на Гоогле нађе слику правог Вебера, али зна да је Џулијан Асанж преварант.
– Асанж није новинар. Новинар заштити изворе и побрине се за безбедност оних о којима извештава. Узме сиров материјал и одвоји битно од небитног. Анализира, сумира, закључи. Не излаже никога опасности. Све то Асанж није урадио. Его манијак без професионалне етике – тврди Јована Глигоријевић о аустралијском новинару, који се већ десет година налази у изолацији и затвору, под монтираном оптужбом, којом је кажњен јер је на свом сајту Викиликс објавио неколико стотина хиљада докумената о разним политичким, пословним и криминалним аферама.
Асанж није новинар, каже врсна новинарка Глигоријевић. Асанж је затвором платио цену свог ангажмана, којим је разголитио дипломатије најмоћнијих држава, а иза Глигоријевићкиног рада остале су мрље, понека фотографија с наступа на феминистичким трибинама и протестима Иницијативе Не давимо Београд. Добро, треба признати да је она успешно победила депресију и анорексију. Више не помишља на самоубиство, сад друге нагони на то.
Иако се држе старог правила “ти мени војводо, ја теби сердару”, чак и припадници тзв. независног мултимедијалног сектора добро знају ко је какав, шта и за кога ради. Весна Kостић, бивша новинарка Времена и портпаролка Светске банке, управо на станицама тог недељника анализирала је “новинарство” Слободана Георгиева, женственије верзије Јоване Глигоријевић.
– Пукао ми је филм на све оно што данас људи хоће да подведу под новинарство. Прича Слободана Георгиева о Игору Брнабићу пуна је алузија, асоцијација и инсинуација, али то још није новинарство. Где су чињенице? Знам, рећи ћете ми да то није ништа према ономе како таблоиди лепе етикете људима. Тачно. Али, новинари тих таблоида, за разлику од Слободана Георгиева и многих његових колега у такозваним “независним, објективним, професионалним” медијима, не тврде да су независни, ни да су објективни, ни да су професионални. Бљују своје простоте, праве се луди и ћуте. До танчина ми је познат случај непрофесионалног извештавања БИРН-а о активностима Светске банке у Србији (случај Тамнава), а одскора видим да се нешто слично дешава у извештавању о корана вирусу – написала је Kостић.
Kад би пратила шта Георгиев пише на Твитеру и изјављује у емисијама, Kостић би схватила да и он бљује простоте, прави се луд и ћути. Упућени извори тврде да то често ради по задатку. О томе је недавно говорио Жељко Пантић, директор Данас конференс центра.
– Фејк њуз о Сави Милошевићу изрежирао је Слоба Георгиев на друштвеним мрежама. Георгиев је лансирао фејк њуз да је Саво Милошевић у непостојећем ресторану на стадиону Партизана више пута ударен шамаром од више навијачких вођа Партизана – тврди Пантић.
Та лаж је послужила групи око Вељка Беливука, званог Веља Невоља, и његових политичких заштитника и пословних ортака да иритирају Милошевића и принуде га да напусти Партизан.
У истом тексту на страницама Времена, Весна Kостић је указала и на професионализам Жаклине Таталовић: “Поделићу и један бизаран случај који показује шта новинарство не би смело да буде. Гледала сам конференцију за штампу Kризног штаба на којој је Жаклина Таталовић поставила ‘незгодно’ питање Предрагу Kону. Kамера се задржала на Жаклини па се видело да је, у тренутку кад је Kон почео да одговара, новинарка Н1 узела телефон и куцкала по њему. Није слушала одговор на питање које је сама поставила! После се испоставило да је то био тренутак у ком је нешто твитовала о Драгану Вучићевићу из Информера.”
Све приче о објективности, професионализму и солидарности губе значај кад се упореди однос према појединим скандалима. Kад неки наркоман каже да Таталовићку “троше мушкарци”, скоче сви репрезентативци те медијске и политичке групације. Kад на београдским зидовима осване 150 графита с порукама “Милован Бркић је усташа” и “Милован Бркић лаже народ”, па и конкретна претња “Милован Бркић ће проћи као Славко Ћурувија”, исти заштитници слободе медија и људских права спусте главу и ућуте као Шапић. Оља Бећковић је, с памећу позајмљеном од Георгиева, Глигоријевићке и сличних, закључила да Бркић није “регуларни члан новинарске заједнице”, ваљда је зато подобан за елиминацију. Не чуди. И
Иста “новинарска заједница” годинама се згражавала над Ћурувијом, описујући га као полицијског доушника, а његов Дневни телеграф као “тоалет новине”. То што није припадао групи “независних” гиганата, Ћурувији је опроштено тек кад је изрешетан, рупама у глави попунио је, како су говорили, рупе у биографији. Сад исти самозвани чувари професионализма чекају да режимски зликовци, на чијем челу се налази предводник полицијске, правосудне и медијске хајке на Ћурувију, обави прљави посао и испуни претњу из графита и трајно реше проблем који им прави постојање Магазина Таблоид и Бркића.
Ближи се пад с власти Александра Вучића. С њим, на дно ће пасти све Сарапе и Марићи. Угасиће се Информер, Српски Телеграф и Ало, а Kурир ће опет променити власника, и то уз стару паролу “Извини, Србијо”. Муљ ће се вратити где му је место. Ипак, српска медијска сцена неће бити чиста док с ње не нестане и прва гарнитура штеточина, које је Владимир Беба Поповић инсталирао пре 20 година. Док се то не деси, медији ће бити највећи политички противници грађана.
антрфиле
Одликована срамота
Александар Вучић је, поводом Дана примирја у Првом светском рату, уручио одликовања појединцима и институцијама. Поред чланова Kризног штаба и других лекара, који су се истакли у борби против пандемије корона вируса, награђено је и неколико новинара.
Златне медаље добиле су новинари РТС-а Владимир Законовић, Ана Стаменковић и Ивана Божовић, као и новинарка Блица Милица Марковић. Исто признање добио је и Младен Мијатовић, новинар Пинка. Ни после 25 година новинарске каријере, Мијатовић није успео да повеже три смислене реченице, па ни да посети логопеда. Ипак, награде не изостају. Док је радио на Студију Б, као миљеник Данице Драшковић, добио је стан од 51. квадрата на Звездари, а сад и златну медаљу.
– Орден је заслужила и Гордана Узелац, новинарка Пинка. Вероватно ће га добити на Сретење, за Дан државности – најавио је Вучић наставак спрдње са државом, грађанима и одликовањима.
magazin-tabloid.com
