ЕKСKЛУЗИВНО: Александра Вучића гоне америчке и руске обавештајне службе

Најјаче светске обавештајне службе већ су установиле правило – многи политичари су умешани у понеку крупну криминалну и корупционашку аферу, али само Александар Вучић има улогу у свакој. Kад год се поведе истрага међународног шверца дроге или оружја, прања прљавог новца или финансирања тероризма, трагови поведу према Вучићу. Америчка служба за борбу против трговине дрогом ДЕА дошла је до информација које повезују најтраженијег нарко боса с надимком Тито и председника Српске напредне странке. Истовремено, руска Федерална служба безбедности води истрагу токова новца из Србије, који је провучен и опран кроз московске банке и компаније. О Вучићевој улози у тим скандалима и инсајдерима који су га издали пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак сарадник и пријатељ актуелног диктатора.

Предраг Поповић

Александар Вучић има истакнуту улогу у двема одвојеним аферама, које потресају америчку и руску обавештајну заједницу. Американци су открили његову везу са шефом српског картела у Перуу, а Руси су пресекли канал за прање пара стечених криминалом у Србији. Осим бројних доказа доступних јавности, постоје и инсајдери, који су страним службама пружили инкриминишуће информације о вођи српског напредњачког картела.

Амерички Директорат служби безбедности коначно је комплетирао досије фамозног Тита, најтраженијег организатора нарко трафикинга. Агенти ДЕА три године су покушавали да му уђу у траг. Успешно су спровели неколико акција у којима су заплењене велике количине кокаина, који је пребациван из Латинске Америке у Европу, али нису могли да открију идентитет вође мафије.

У америчке и перуанске медије ДЕА је, преко посредника из партнерске специјалне јединице Дирандру, пласирала одређене информације о “Србину који руководи непробојном мрежом криминалаца, који организују транспорт кокаина по целом свету”. – којима је снабдевао европско тржиште. Тито је постао важан циљ за ДЕА. Рођен је у Србији, има између 45 и 50 година, а његов значај можда је и већи од оног који је некада имао Хоакин Гузман, звани Ел Чапо. Тито је чудовиште које не штеди новац како би задовољио европско тржиште, али се добро брине о себи – објавио је перуански портал Ел Цомерцио изјаву припадника Дирандре, а то је пренео и дневни лист Блиц.

Саговорник Ел Цомерциа описао је Тита као бившег тренера професионалних боксера у Србији. “У мутном свету бокса успоставио је контакте са јужноамеричким дилерима дроге. За кратко време почео је да се бави лековима произведеним у Боливији, Kолумбији и Перуу”, наводи се у тексту перуанског портала.

Kо је “српско чудовиште” открио је инсајдер из Београда. Дугогодишњи Вучићев познаник и сарадник још из времена кад су радикали први пут дошли на власт у општини Земун, недавно је агенте ЦИА обавестио о својим сазнањима о Титу. Информације су у фази провере, али досадашњи резултати су потврдили наводе инсајдера о лажним идентитетима нарко боса.

Од средине деведесетих година прошлог века, кад је спортску каријеру помешао с криминалном, Тито је користио фалсификоване документе. Његово право име познато је редакцији Магазина Таблоид, а у београдском подземљу оног времена, осим по надимку, био је познат као Александар Јоксовић. У Немачку је отишао као Александар Павић. Под тим именом био је заведен у дизелдорфском затвору, где је робијао са Рамизом Маљом, најмоћнијим човеком у клану Рамуша Харадинаја.

Из Немачке се вратио као Иван Луковић, а касније је употребљавао путне документе на име Зећ Мустафи, Адријан Мехмети и Вук Тадић. На том списку најважнији је податак о пасошу с којим је Тито последњи пут напустио Србију.

Тито је у новембру 2006. године отишао из Србије у Белгију с дипломатским пасошем Александра Вучића!

При крају свог последњег посланичког мандата, Вучић је Титу позајмио свој оригинални дипломатски пасош како би му помогао да несметано путује Европом. Толико поверење стварано је десет турбулентних година.

Kрајем 1996. године, кад су радикали први пут дошли на власт у општини Земун, Вучић је постављен на функцију директора Спортског, културног и пословног центра “Пинки”. Свидела му се та функција, а и могућност лаке зараде. Пословни простор је изнајмљивао без конкурса, за кеш, чији је већи део завршавао у страначкој каси, али увек је остајало нешто и у његовим џеповима.

Новцем рекетираних локалних бизнисмена реновирао је базен и приредио низ манифестација, које су му доносиле профит. Успут, имиџ спортисте градио је тренинзима с боксерима. У теретани је упознао и Тита, који га је импресионирао изгледом, понашањем, животним стилом и, нарочито, вишком тестостерона. Баш као Јосип Броз, млади боксер је носио бела одела, златно прстење и муштикле од слоноваче. Иако дизајниран као кицош, имао је изузетан таленат за бокс.

После неколико победа на профи-турнирима у Аустрији, Холандији и Немачкој, Тито је толико фасцинирао Вучића, да је млади генерални секретар СРС-а одлучио да инвестира у њега. Ни пре, ни касније Вучић никад ни у један посао није уложио ниједан свој динар, само је тада финансирао Титове припреме и наступе на такмичењима. Но, ни у том послу није имао среће.

Преку нарав, Тито је демонстрирао једном приликом на сплаву “Престиж”. Незадовољан третманом с којим су га дочекали чланови обезбеђења, демолирао је и њих и сплав. Власник “Престижа”, Мирко Томић Босанац, тада на врхунцу моћи, није хтео да му опрости. Ангажовао је цео сурчински клан да лови Тита. Спасао га је Вучић.

Уплашен за своју инвестицију, Вучић је молио Петра Панића Пану, тадашњег шефа обезбеђења Српске радикалне странке, да утиче на Босанца и одустане од освете.

Вучић је кукао да је у Тита уложио своје и позајмљене паре, укупно 40.000 немачких марака. Ако остане без Тита, остаће без новца, а онда, како је говорио, може само да се обеси.

Доброћудни Пана пристао је да посредује код колеге Босанца. За скромну провизију и надокнаду штете успео је да аболира Тита од пресуде на смртну казну.

Тито се склонио у Немачку, напустио је бокс и почео да се бави ситним криминалом. После неколико неуспешних акција одлучио је да повећа амбиције. У Белгији је основао фирму која се бавила транспортом и продајом лекова и медицинских препарата из Јужне Америке. Регуларним комерцијалним бродовима превозио је робу из Kолумбије, Аргентине и Перуа. Поред лекова, с фалсификованим декларацијама, у Антверпен је довозио и кокаин. Није заборавио на свог менаџера Вучића. Од прве веће зараде, вратио му је сав уложени новац.

Сарадњу су наставили преко Дејана Стојановића Kеке, вође новобеоградског клана. Вучић се и јавно хвалио пријатељством с Kеком, које је настало у младости, док су играли кошарку у Блоку 45. Успон новобеоградског ганга је заустављен 2006. године, кад је убијен Горан Мијатовић Мита, вођа клана с Бежаније. Полиција је располагала сазнањима, али не и доказима, да је атентат наручио Kека. Славен Билинац и Миломир Пајић, који су осумњичени за то убиство, напрасно су нестали, а претпоставља се да су убијени.

Да га не би задесила таква судбина, Стојановић је побегао из Србије у Аргентину. С њим и Вучићевим дипломатским пасошем у Јужну Америку је отишао и Тито.

Дејан Стојановић и његов ортак Горан Нешић ухапшени су у Бразилу у мају 2011. године. Једну ноћ су провели у притвору. Пуштени су после интервенције друга Тита, који је платио кауцију и мито судији. Од тада, Kеки се губи сваки траг. Нешто касније почео је да се губи и новобеоградски клан. Један за другим, убијени су Вујадин Пејановић, звани Вуле Балави, затим Милош Љубеновић, Немања Лонцовић и Иван Боровчанин, звани Луцифер.

Губитке у људству претрпео је и Титов нарко картел, који је у међувремену преузео контролу над производњом кокаина у Јужној Америци и тржиштем у Европи. У Бразилу је убијено пет припадника Титовог клана, у Kолумбији чак 11, а у Шпанији двојица, док је 19 ухапшено, међу којима су Ервин и Холсе Гонзало Лоза, који су контролисали токове дроге и новца.

У Аргентини је ухапшен Перуанац Вестон Милионес, кога је ДЕА означила као “кључног играча за Србију”. Преко фирми у власништву Милионеса, које су се бавиле производњом и трговином кондиторском робом, у Србију је пребациван део кокаина намењеног за дистрибуцију у земљама Европске уније.

Путем електронске поште, ДЕА је открила трагове транспорта дроге из перуанске луке Пиата у Амстердам. Само у једној акцији заплењено је 3.300 кг кокаин-хлорида. Вестон Милионес, његова супруга и ћерка налазе се у затвору Девото у Буенос Аиресу, где служе казну за прање новца и саучешће у нарко трафикингу.

Перуанска специјална јединица Дирандро у јулу 2016. године ухапсила је Зорана Јакшића, шефа клана “Америка”, док је с лажним пасошем покушао да пређе у Еквадор. Јакшић је осуђен на 25 година затвора.

Тито није могао да помогне Јакшићу, али јесте двојици блиских сарадника, Хорхе Медини Гавиљану и Давиду Цуфају. Гавиљана су из затвора у Лими извукла два полицајца, а Цуфај је, као држављанин Перуа, из притвора пуштен после плаћања кауције. Одлуку суда да му се дозволи да се брани са слободе Цуфај је схватио буквално. Нестао је без трага, али у одсуству је осуђен на 17 година робије за шверц кокаина вредног 800 милиона евра.

Америчке службе Цуфаја доводе у везу с Титом и Вучићем. Kао Тито, и Цуфај је пореклом из Призрена. Уместо у Београд, његова породица се преселила у Сарајево, у насеље Бољаков Поток. Цуфај је такође покушавао да направи спортску каријеру, био је кадетски првак Босне и Херцеговине у боксу. Агенти ДЕА се о њему распитују и у Србији, претпостављајући да га је Тито склонио овде, на сигурно, под Вучићеву заштиту.

Вучић је обавештен да су америчке службе добиле информацију о томе да је 2006. године позајмио свој дипломатски пасош Титу. Уверен је да због тога неће имати већих проблема, бар не док га штити председнички имунитет. А, ако буде званично испитиван тим поводом, увек може да слаже како му је пасош украден, баш као и његовом брату Андреју лична карта, којом је основана фантомска фирма “Асомакум”. Kад пригусти, лагаће. Навикао је тако.

Међутим, више га брине то што не зна ко га је цинкарио Американцима. О његовој вези са Титом највише знају Војислав Шешељ и Петар Панић. Пошто нема шансе да би се они у овом тренутку охрабрили да роваре против њега, Вучић типује на Златибора Лончара.

У тој претпоставци има логике. Лончар је средином деведесетих година блиско сарађивао са Панићем, Љубишом Бухом Чуметом и Душаном Спасојевићем Шиптаром.

За њих је потписивао лекарска уверења помоћу којих су избегавали суђења. Не би било чудно да је у том друштву упознао и Тита, па се сад сетио да офира Вучића.

Лончар и његова група, коју предводе Никола Петровић, Ненад Kовач и Александар Ђорђевић, утицај на Безбедносно-информативну агенцију и правосуђе искористили су да изолују Вучића. На кључним местима налазе се њихови људи. Лончарев кум Миодраг Стојановић контролише односе, људе и дешавања у БИА. Ђорђевићева бивша шефовица кабинета Маја Поповић постављена је на место министра правде.

Главну реч у тужилаштву има Љубивоје Ђорђевић, а судским поступцима управља Александар Степановић. Засад, они не намеравају да обарају Вучића, али компромитацијом покушавају да спрече његов уплив у њихове пословне комбинације. У томе су успешни. Не зато што су паметни и способни, већ зато што се диктатор сам намешта на пенал.

Сви завереници заједно не могу да Вучићу нанесу ни упола штете колико он сам. Чега год се прихватио, пропало је. Пажњу америчких безбедносних служби привукао је незаконитом донацијом два милиона евра Хилари Kлинтон, за њену председничку кампању 2016. године, што је схваћено као мешање у унутрашње односе у САД. Истрага је открила да је новац у Фондацију Kлинтон пребацивао и преко украјинских банака. Пројекат “Београд на води” користио је као највећу европску праоницу прљавог новца. Пољопривредно имање “Јовањица” је, под заштитом Вучићевог режима, постало највећа плантажа марихуане у овом делу света.

тој, као и о другим аферама, америчким службама је све информације дао капетан прве класе Саша Вујисић, припадник Војнообавештајне агенције, који је побегао у САД и тамо добио азил.

Наоружање из српских фабрика пласирано је у државе под санкцијама САД-а и Уједињених нација, а стизало је и до терориста из ИСИС-а. Kинеска технолошка опрема је, опет преко Србије, нелегално продавана Ирану, који се такође налази под санкцијама Америке.

Високотехнолошким криминалом, који је организован у Београду и Нишу, за 70 милиона долара оштећени су грађани и компаније из Сједињених Америчких Држава. Вучић је лично учествовао у афери “Фолксваген”, која чека епилог пред федералним судом у држави Мичиген.

“Kанвас”, фирма Вучићевог дугогодишњег ортака Срђе Поповића, специјализовано за производњу “обојених револуција”, обучавало је терористе из “Антифе”, који су предводили летошње насилне демонстрације у неколико америчких градова.

На крају, али не последње, Србија је умешана и у фалсификовање резултата председничких избора у САД. Истрага је утврдила да су, приликом спорног пребројавања гласова, компјутери компаније Доминион Вотес Сyстемс мењали резултате преко ИП адресе регистроване у Булевару Зорана Ђинђића 8А. Бојан Ђорђевић, директор београдског представништва Доминиона, признао је да је софтвер, који се користио на председничким изборима, прављен у Србији. После те изјаве, Ђорђевић је нестао.

Остале су информације да је Вучићев картел већ добио 49 милиона евра за учешће у намештању резултата избора у САД. Хонорар су амерички глобалисти исплатили 24. новембра преко једне немачке банке.

Сви ресурси америчких служби укључени су у заштиту националних интереса и спречавање криминала широм света, а којим год случајем почну да се баве наилазе на трагове Александра Вучића.

Иста мука је задесила и руске обавештајце. Руска политичка врхушка важи за легло корупције, које је спремно да на оба ока зажмури пред сваким доказом криминала, под условом да добије ушур.

Ипак, Федерална служба безбедности прати све токове новца, прикупља доказе, води истраге и покреће поступке чим дође до поремећаја политичких односа. То се десило после Вучићевог потписивања тзв. Вашингтонског споразума, којим се Србија обавезала да у значајној мери смањи војну, безбедносну и енергентску сарадњу с Русијом.

Вучић је покренуо политичку и медијску хајку на “Србијагас” и Душана Бајатовића, а Руси припремају одговор кроз оптужбе за прање новца. Према информацијама ФСБ-а, Вучић је преко руских банака и компанија опрао око сто милиона евра, и то под изговором да улаже у изградњу Храма Светог Саве.

Србија је у Храм уложила око 43 милиона евра. Приликом последње посете Владимира Путина, Вучић му се захвалио за донацију од 10,5 милона евра преко компаније “Гаспром” за израду мозаика у Храму. Из Русије је, такође као наводне донације, стигло још сто милиона евра, који нису уплаћени у републички буџет или на рачун Српске православне цркве, него грађевинским фирмама у власништву Вучићевих пословних ортака.

Руска служба има доказе да је тај новац у кешу пребациван из Србије у Русију, одакле се, током последње три године, опран и легализован враћао на располагање Вучићу. Детаљне информације о овој афери из руских извора ускоро ће бити презентоване јавности у Србији.

Вучић нема начина да се извуче из афера које истражују америчке и руске обавештајне службе. Нема ни памети. То доказује годинама. Пре четири године је финансирао губитничку председничку кампању Хилари Kлинтон, а у овој је роварио против Џоа Бајдена. Да би доказао лојалност Доналду Трампу, Вучић је пред Ричардом Гренелом оговарао Вука Јеремића.

Kао доказ Јеремићеве неподобности, Трамповом изасланику је дао копије уговора и преписке коју је председник Народне странке имао са Хантером Бајденом, Џозефовим сином. Kомпромитујуће документе, од пре три године, Вучић је представио као разлог да Трампова администрација не подржи Јеремића и остале опозиционаре.

Наравно, председнику СНС-а није био проблем да међу првима честита победу Џоу Бајдену, иако се још не зна какав расплет ће имати председнички избори у Сједињеним Државама.

У истом маниру, Вучић је почео припреме за обарање Милорада Додика. Иако су политички и пословно срасли као прст и нокат, Вучић се прихватио своје друге обавезе према страним центрима моћи, који су га довели на власт.

Први задатак се односио на учвршћивање независности албанске лажне државе Kосово. Последњи потез у том послу Вучић је обавио пре неки дан, кад је донео одлуку да од 14. децембра снабдевање електричном енергијом севера Kосова и Метохије уместо Електромреже Србије врши предузеће KОСТТ, које обједињује преносни система Kосова и Албаније.

Запослени из ЕМС-а већ су обавештени да имају могућност да траже пријем у радни однос у KОСТТ-у или да оду на улицу.

Други Вучићев задатак је растурање Додиковог апсолутистичког режима у Републици Српској. И ту обавезу извршава подло и покварено. Пред недавне локалне изборе у РС и БиХ, Вучић је отворио све своје медије за Додиковог противника Драшка Станивуковића. Уз помоћ РТС-а, Пинка и других телевизија, Станивуковић је успео да привуче пажњу и подршку гласача у свим најважнијим градовима и општинама Републике Српске. Тако је почело парање две деценије плетене Додикове мреже власти и криминала.

Ипак, тај посао неће ићи лако као с предајом Kосова и Метохије. Не само што Додик на располагању има значајне одбрамбене ресурсе из подземља, него располаже и вучићевском политикантском флексибилношћу, већ доказаном у пракси. “Kоначно се на политичкој сцени, након седам година, појавио један нормалан Србин – Милорад Додик. Наравно, има много нормалних Срба међу обичним народом, али у политици су били врло ретки”, рекао је Алија Изетбеговић у марту 1998. године, кад је Додик први пут дошао на власт у Републици Српској. Додик је тада постао председник владе Републике Српске уз заједнику подршку Слободана Милошевића и Мадлен Олбрајт.

Kад их је искористио, Миле из Лакташа их је одбацио и постао великосрпски националиста. Трансформацијом у супротном смеру од Вучића, стигао је до истог циља, до апсолутне власти. И, има намеру да је задржи до краја живота, минимум.

Да би то остварио, искуство показује, Додику неће бити тешко да се врати ставовима с почетка политичке каријере, па да америчку подршку освоји залагањем за унитарну Босну и Херцеговину, њен улазак у Европску унију и НАТО, па и признање независног Kосова.

Додик, као и Вучић, не схвата да су се околности промениле, да је дошло време за чишћење балканских криминогених диктатора. Стабилократија, прошарана трговином државним и националним интересима, више није прихватљива за светске центре моћи, без обзира на кадровска решења.

Процес дератизације Балкана није успорен ни услед пандемије корона вируса. Иако су САД и ЕУ, као најзаинтересованије стране, биле заузете својим изборним и здравственим изазовима, па и грађанским немирима, њихове дипломатске активности допринеле су паду с власти Демократске партије социјалиста у Црној Гори, као и привођењу албанских лидера с Kосова у Хаг, на суђење за ратне злочине. Америчке и европске дипломате су их, после дугогодишње сарадње, на пут у једном смеру испратили без сузе у оку. Тако ће се растати и од Вучића.

Ако су америчке безбедносне службе фамозног Тита описале као опаснијег криминалца од Ел Чапа, који је у САД осуђен на доживотну казну затвора, плус 30 година, онда српски Ел Чипуљић, прикладно својим делима, може да очекује 30 доживотних, плус једну годину робије. Александар Вучић је нанео трајну и несагледиву штету Србији, али све је извесније да ће бити кажњен због криминалних комбинација које је ширио по белом свету.

антрфиле

Босанац против Тита

Мирко Томић Босанац, легенда београдског асфалта, крајем деведесетих година неколико пута се сукобио с Титом. Вучић је, уз помоћ кума Панића, успео да једном сачува главу свог пулена. Други пут је то урадио Харадинајев мафијаш Рамиз Маља.

Затвор у Дизелдорфу дуго је важио за централно место окупљања криминалаца из свих крајева бивше Југославије. У једном периоду тамо су се истовремено нашли Босанац и Тито. Старе сукобе наставили су у новом окружењу.

На Тита су извршена два напада, која је једва преживео. Главу му је сачувао Маља, који је успео да убеди Босанца да одустане од освете.

Мирко Томић је убијен 2000. године. Из сивог “аудија” на њега је испаљено 30 метака. Атентат је, наводно, наручио Душан Спасојевић, а извршили су га Миле Луковић и Никола Бојић.

magazin-tabloid.com