Глава 18
Издаја војне команде. – Цар – заробљеник генерала Рузскога. – Одречење од престола. – „Свуда издаја, и кукавичлук, и превара“. – Рушење законите руске власти.
Цар је дошао у Ставку 22. фебруара, а три дана пре овде је такође стигао начелник штаба масон генерал Алексејев. Његова појава је представљала велико изненађење за сараднике, јер су га очекивали непосредно пред предстојећи напад. У овом последњем пребивању Цара у Ставки било је много шта чудног.
У Петровграду су се одвијали страшни догађаји, а овде је царовала некаква непомућена тишина, спокојство дубље од уобичајеног. Информације, које су долазиле до Цара, пролазиле су кроз руке Алексејева. Сада се не може рећи, у којој је мери Алексејев задржавао информације, а којој мери су оне долазиле фалсификоване из Петровграда. Чињеница је, да је до 27. фебруара Цар имао искривљене представе о ономе, што се догађало у Петровграду.
Приликом првих вијести о војној побуни у Петрограду, Цар је одлучио да пошаље тамо војску, да би угушио преступничке нереде. Увече је о овоме јављено путем телеграфа војном министру у Петроград. Ипак ова депеша је била већ „ухваћена“ и завјерници су знали о намјерама Цара. Слање војске у Петроград се обављало споро. Тек у другој половини дана 28. фебруара генерал Иванов се с командом георгијевских каваљера упутио на извршење наредбе.
Сам Цар, не чекајући да стигне војска, кренуо је у Царско Село рано ујутро 28. фебруара, не пристајући на наговарања да одреди за премијера масона кнеза Љвова. О овоме га је још увече молио његов брат, велики кнез Михаило Александрович. Цар још није знао да је власт у земљи узурпирана од стране завјерника и издајника и да је он већ потпуно изолован.
- фебруара масон Бубликов шаље телеграм, у којем саопштава, да је по наредби комитета Државне Думе он заузео министарство саобраћаја. Контрола за пролазак Царског воза налазила се у његовим рукама и он га није пуштао из вида до посљедњег момента. *1
Бубликов одређује за комаданта Николајевске станице неког поручника Грекова, који у име Привременог комитета успоставља контролу над проласком свих војних структура, захтевајући информацију о броју и врсти војних јединица. Греков захтева такође да се војни возови не пуштају из станице без посебне дозволе Привременог комитета. *2
Царски воз, контролисан од издајника, у ноћи од 28. фебруара на 1. март сукобљава се са заштитницима у Љубану и Тосну. Једва да је тамо било више војске, а пре ће бити да се радило о малобројним групама наоружаних људи. Но, одлучено је да се даље не ризикује и да се од Мале Вишере скрене за Псков.
- марта на станици Дно из Царског воза шаље се телеграм Родзјанку, Предсједнику Државне Думе, у коме га Цар позива да дође у Псков, у штаб Сјеверног фронта заједно са предсједником Савјета Министара кнезом Голициним, државним секретарем Крижановским, као најпожељнијем кандидату за састављање владе, којем, по мишљењу Родзјанка, „може да вјерује сва земља и вјероваће му становништво“. *3
*1 ГАРФ, ф.97, д.40, л.26-28.
*2 Там же, л.21.
*3 Там же. л.16.
__________
Али сва преписка Цара се у потпуности контролише. Завјереници се боје да пусте из својих руку Родзјанка, јер му не вјерују много. У шест часова увече 1. марта у Царски воз је дошао телеграм, који је подписан од Бубликова, и у коме се саопштава, да је „Родзјанко спријечен околностима, да пође на пут“. *1 Цару не дозвољавају да се повеже са породицом у Царском Селу. Сва писма и телеграми, које Му је слала жена, заплијењени су.
Допутовавши у Псков, Цар се нашао као заробљеник у рукама издајника, одвојен од Ставке и од породице. Кнез С. Е. Трубецки, који је покушавао да дође до Цара, увјерио се да се Цар налази у положају ухапшеног, и да до њега никог не пуштају. *2 При томе је стража била подчињена главнокомандујућем Сјеверног фронта, масону генералу Рузском. За сусрете са Царем била је потребна посебна дозвола Рузског. Многи, чак и блиски људи, нису могли да доспеју до Цара, јер се контолисала сва коресподенција, и прије свега писма Царице и људи, који су били вјерни Цару.
Послије разговора са Рузским, Цару и његовом блиском окружању је постало јасно да „не само Дума, Петровград, него и лица више команде раде у потпуној сагласности и да су одлучили да учине преврат“ (генерал Дубенски). *3 Рузски је директно изјавио, да је противљење бунтовника бескмислено и да се „треба препустити милости победника“.
Генерал Дубенски прича, какав су непријатне осјећаје и увреде претрпјели сви вјерни Цару: „Тешко се може замислити бржа и свјеснија издаја свог Цара. Мислити, да Његово Величанство може да поколеба убјеђења Рузског и да нађе у њему ослонац за своје противљење већ насталом преврату – било би крајње нереално, јер се Цар осјетио одвојеним од свих. У близини се налазила само војска Сјеверног фронта под командом тог истог генерала Рузског, који је признавао „побједнике“. *4
*1 Там же, л. 33.
*2 Трубецкой С.Е. Указ соч. с. 150.
*3 Отречение Николая II. Воспоминания очевидцев. Л., 1927. с. 61.
*4 Там же.
__________
Један од људи блиских Цару, предлаже да се Рузски ухапси и стреља. Међутим, сви схватају, да се тиме стање неће промјенити на боље, јер Рузски дејствује у пуној сагласности са начелником штаба Ставке, генералом Алексејевим, који је у ствари узео на себе дужност главнокомандујућег и зато контролише све оружане снаге.
У то вријеме се у Ставки (у ноћи 1. на 2. март) саставља пројект манифеста о одрицању Цара од престола.
Са данашњег становишта савршено је јасно, да су одлучна дејства царског окружења у правцу угушивања побуне и развлашћивању генерала – издајника чак била могућа и ујутро 2. марта. А и сами издајници нису имали вјеру у себе и више су блефирали, него ли што су стварно били убјеђени у своју побједу. Као што је с правом говорио генерал Нилов, који се налазио поред Цара, није се могло ићи на уступке. «Одавно иде борба за свргавање Цара, огромна масонска партија је освојила власт, и са њом се може само отворено борити, а не улазити у компромис». *1
Пролазили су сати, али Цар је остао и даље у изолацији, не добијајући ни најмање вијести од породице, јер су све информације ишле кроз руке генерала – издајника. Цар је био притиснут издајством генерала, који су га увјек увјеравали у своју вјерност, а који су га издали у тешком моменту. У сваком случају они су знали, колико је снаге и труда Цар уложио, да би учинио армију бојно-способном и припремио је за предстојеће пролећне борбе. А у овом моменту, они Га објављују „сметњом за срећу Русије“ и захтјевају да сиђе са трона. Издајници обмањују цара, сугеришући му мисао, да ће Његово одрицање „донети добро Русији и помоћи обједињавању свих народних снага, ради најбржег достизања побједе“.
Ноћу послије разговора с Рузским, Цар је донио одлуку да се одриче пријестола у корист својега сина, уз регентство својега брата Михаила Александровича. Али се он, што се јасно могло видјети, још увијек тада надао на армију.
Иако стварна веза између Цара и армије у Ставки није била прекинута, генерал Алексејев је у ствари одстранио Цара од контроле над армијом и преузео власт у своје руке. Немајући никаквих права на то, он је ступио на дужност Врховног главног комаданта. Користећи се својом влашћу, он шаље циркуларни захтев командатима армија. Овај захтев информационе врсте, грубо је фалсификовао реалну ситуацију, тврдећи да је војска деморалисана и да се рат може наставити само под условом одрицања Цара од престола.
Обраћајући се командантима армија Алексејев је тврдио, позивајући се на Родзјанка, „да прилике не дозвољавају другачије рјешење“ ,*2 и самим тим им је наметао, као онима који нису имали других информација, одговор пожељан за завјеренике. Алексејев саопштава комадантима на фронту *3, резултате преговора руководства армије са руководиоцима Државне Думе. У овим преговорима се стање ствари представља онако, како је то одговарало револуционарној бјесовштини. Саопштава се да су немири захватили већи дио Русије и једним дијелом и Москву. Ово није била истина. Неради су се догађали само у Петрограду и Кронштадту, а у Москви и другим градовима Русије законита власт је у потпуности контролисала ситуацију.
*1 Там же. с. 66.
*2 Отречение Николая II. с. 237.
*3 Међу њима је био још један високопостављени масон, генерал Брусилов.
______________
Масони Алексејев, Рузски и Родзјанко „захваћени“ чврстим масонским окружењем кренули су на директно државно преступништво, интерпретирајући догађаје у искривљеном виду.
Одговори команданата армије били су усклађени са овом информацијом, која им је била дата од Алексејева и Родзјанка. Са болом у души, још не знајући, да су их преварили, повјеровавши, да су ствари стварно тако лоше и да другога пута нема, они су се сагласилии за одречење. Последњи одговор долази у Псков у 14.50 а око три Цар упућује телеграм Предсједнику Државне Думе и начелнику штаба Врховне команде. „Нема такве жртве, – каже у првом од њих, – коју ја не бих принио у име стварног добра и за спасење рођене мајчице Русије. Зато сам ја спреман да се одрекнем пријестола у корист мојега сина с тим, да он остане уз мене до пунољетства уз регенство мојега брата Великог Кнеза Михаила Александровича“. *1
Међутим, чак и давши телеграме Рузскоме, Цар се још колеба, код Њега се јављају сумње и Он захтијева од Рузскога да заустави слање телеграма и да Му их врате. Ипак Рузски му није вратио телеграме.
Цар се очигледно надао на своје вјерне поданике и вјеровао да ће доћи подршка. Међутим, пролазе мучни часови, а помоћ не долази. Око 10 увече из Петровграда долазе представници «револуционарне јавности» – најзлобнији непријатељ Цара масон А. И. *2 и активни сатрудник масонског Прогресивног блока псеудомонархиста В. В. Шуљгин. Присуство последњега међу свитом, која је захтијевала његово одречење, сигурно је, на крају угасило последњу наду Цара.
*1 Одречење Николаја 2. Стр. 240
*2 Упућујући се у Ставку, Гучков је очигледно рачунао да добије од Цара не само одречење, него и назначење на положај премијера – министра. У архивама је сачувана једна од варијанти предпостављане владе: „Регент – Михајло Александрович, Врховни комадант – Николај Николајевић, премијер – министар, – Гучков, министар комуникација – Бубликов, иностраних послова Миљуков, трговине и индустрије – Шингарев, министар поморства, – Григорович, војни – Поливанов, комадант Петровграда – генерал адмирал Иванов, народне просвете гроф Игњатијев“ (ГАРФ, ф. 97, д. 40, л. 39). Међутим, разговор са Рузским – који је био у директној вези са Привременим комитетом, и који је непосредно предходио сусрету са Царем, очигледно га је приморао да се подчини масонској дисциплини.
____________
А све до последњег тренутка завјерници су се бојали да неће доћи до одречења Цара, да ће он подићи војску, и ставити бунтовнике ван закона и да ће војном силом угушити издају. На преговорима са Царем о одречењу, Гучков намеће Цару мисао, да сигурних војних снага нема, и да све војне формације, које прилазе Петровграду, прелазе на страну револуције, тако да Цар нема других могућности, осим одречења. Свакако, ово је била лаж.
У резерви у Ставки је било таквих пукова, а неки су могли бити пребачени и са фронта. Цару је тада, као никада, била потребна војна подршка, али су се у том тренутку поред њега налазили издајници, а не саборци.
Рузски, који је био присутан приликом разговора Гучкова и Шуљгина са Царем, ауторитативно је потврдио лажно увјеравање Гучкова да Цар нема вјерне војске за угушење нереда. „Нема такве војске, – изјавио је Цару Рузски, – која би била толико поуздана, да би је ја могао послати у Петровград.“. *1 У ствари, радило се о обмани. Представници „јавности“ не могу гарантовати безбједност дјеци и жени Цара, ако се он не одрекне пријестола.
*1 Питања историје. 1991. 7-8. Стр. 210.
- марта у 3 сата по подне, Цар је потписао одречење од престола у корист брата Великога Кнеза Михаила Александровича, а увече је записао у својем дневнику: „Свуда издаја, кукавичлук, и превара“.
Зашто је Цар прихватио ово кобно рјешење? Он, преварен и издан од својега окружења донио га је у нади, (он је о томе говорио касније у Тобољском затвору), да ће они, који су жељели да се он удаљи, привести рат успјешном крају и спасити Русију. Он се бојао, да би његово противљење могло послужити као повод за грађански рат у присуству непријатеља, и није желео да се крв ниједног Руса пролије ради Њега.
Он је принео себе на жртву ради Русије. Али силе, које су настојале на одласку Цара нису жељеле ни побједу, ни спасење Русије, њима је био потребан хаос и смрт земље. Они су били спремни да их сеју за инострано злато. Стога се жртва Цара показала узалудна за Русију, и чак шта више, погибељном, јер је сама држава постала жртва издаје.
Послије одречења Цара интриге масонских кругова нису престајале и чак су се повећале, имајући за циљ уништење руске монархије потпуно.
Масонско руководство Привременог комитета Државне Думе настоји бар на привременом сакривању манифеста о одречењу Цара и предаји његове власти Великоме Кнезу Михаилу Александровичу. Потпуно контролишући положај, правећи од Цара заробљеника, изолујући Га од околине, не дозвољавајући му чак ни контакт са породицом, масонски конспиратори специјално одуговлаче, да би принудили такође и Великог Кнеза Михајла Александровића да се одрекне од власти, наговештавајући му тешке последице за њега лично, ако се он дрзне да је прихвати.
Кнез Љвов и Родзјанко у телеграму генералу Рузскому инсистирају на томе, да прије њиховог наређења, Манифест не буде објављен. Изговор је био следећи, да ће се тобоже зацарењем Михајла Александровића долити уље на ватру и ојачати нереди.
А у стварности, завјерници који су припадали првенствено масонским ложама, испуњавали су одлуке масонских скупштина о уништењу монархије уопште. Не мислећи на посљедице, које ће снаћи Русију када се уништи монархија, масонски завјерници су у суштини натјерали Великог Кнеза Михаила Александровича да се одрекне пријестола. Слаб духом и неискусан у питањима велике политике, Велики Кнез је подлегао притиску. Концепт акта одречења Великог Кнеза Михајла Александровича је саставио секретар Врховног Савјета руских масона Н. Б. Некрасов, а рад над њиме је завршио други његов високопостављени „брат“ В. Д. Набоков. Овај документ је и подписао Велики Кнез. Подписивањем овог документа се завршио период успона Русије и започео процес њеног рушења, које није престало ни до данас.
ИЗВОР: http://borbazaveru.info/content/view/13775/1/
