Аутор „Философије паланке“ Радомир Константиновић је маг домомржње. А домомржња – не самомржња – јесте кључ за разумевање аутошовинизма и сродних облика самопорицања

ПИШЕ: Зоран Ћирјаковић

„…Ви сте мрачни, као да сте кремен. Треба да се међусобно жестоко сукобите и да дигнете буку, јер другачије не можете да искрешете искру. Ти поједини испрекидани бљесци служе само вашој властитој таштини, али вам не помажу да прогледате…

…Једино када птици отворимо врата од кавеза, ми увиђамо колико нас птица ослобађа. Ма каква да је ствар коју затварамо у кавез, она нас окива жељама јачим и од самих гвоздених ланаца. То је баш оно што свет још није разумео. Људи настоје да реформишу нешто што је изван њих самих. Али једино што треба реформисати, то је властита страст, ништа друго…

…Држати се лажи као истине, то је убијати самога себе. Ослободио ме Бог од таквог уништавања себе…“
Дом и свет, Рабиндранат Тагоре

Од чега поћи? Шта читати? На кога се позвати? У шта уронити? Како разумети? Не Србију, већ једну зломисао, грозоморну аутошовинистичку слику Србије и Срба. Нажалост, ту нам нису од помоћи ни марксистички критичари ни њихови постколонијални ривали. Аутошовинизам се овде кристалисао у једној специфичној културалној равни, која се редовно измицала великим теоријама и уредним сликама, заводљивим тумачењима светског система, „Империје“ и сродних питких, поједностављених схема.

Србија лежи више на једном забрањеном него збрканом идентитетском простору. Наш(а) дом(овина) се не да угурати ни у критиковане и сатанизоване, али умирујуће и стабилишуће, бинарности, као што су Запад/Остали или језгро/(полу)периферија, нити у покушаје да оне буду одбачене и релативизоване. Дакле, како нас лоцирати? Односно, да поставим један много скромнији и можда остварљивији, а и мени важнији циљ – где сместити наш аутошовинизам?

Паланка и свет

Питања како читати Константиновића и како читати културу аутошовинизма имају исти одговор. Не улазећи у то колико је лоша и зломисла, Философија паланке није западни текст – упркос салати замршених речи, лошој имитацији филозофирања, коју је нештедимице набацивао по тексту да то прикрије. Њен кључ је на Оријенту. Кренућу од Калкуте, где је далеке 1916. године нобеловац Рабиндранат Тагоре објавио роман Дом и свет. Велики Сатјађит Рај га је екранизовао седам деценија касније. Дом и свет би могао да буде поднаслов Философије паланке, која, у ствари, представља философску варијацију на ову велику, мада чешће уметничку, оријенталну, колонијалну и постколонијалну тему.

Да књизи жрец нашег помодног, политички коректног презира према Србији и сиромашним Србима није желео да да пежоративан, али елитистички наслов, Константиновић је своје, нажалост утицајно, злодело могао да назове – „Паланка и свет“. Наравно, он није једини незападњак који „свет“, обично поистовећен са Западом, види као простор слободе и људских права, а у „дом“ учитава окове и патологије. Иначе, „дом“ је свуда на не-Западу, углавном, само симболички представљао кућу, породични дом, а у стварности не толико домовину као државу колико као веру и нацију. Оно где Константиновић вероватно јесте јединствен је величина зла, ужаса и безизлаза који импутира паланци, нашем дому, на чија врата је одавно, али за многе са фрустрирајућим закашњењем, почела серијски да лупа модерност.

Тема и дилема о односу између „дома и света“ и дан-данас је снажно присутна у романима и филмовима незападних аутора. Као дела изложеним јавности, иако по себи фокусирана на имагинарно, она истовремено одражавају и могу да утичу на друштвене норме и преокупације, а представљају и заводљиве локације „где замисливо постаје видљиво“. Однос незападног дома и модерног света је увек сложен и противречан, па не чуди да је инспирисао и покретао мислеће људе на свим периферијама где је модерност мање или више каснила и много снажније и немилосрдније него на Западу дробила и друштва и уврежене норме које су их стабилисала.

Али, наравно, нису сви уметници и мислиоци видели исти извор зала, која су настајала у овом судару светова, и више календара него времена. Није било слагања ни око тога шта изазива кључне тензије и ломове. Да ли је то „свет“, обично на Оријенту схваћен као мушки, компетитивни и материјалистички простор на коме се захтева имитирање Запада? Или је то „дом“, који је – источније од збркане Србије, где су вредности „дома“ (и домовине) одговорност домаћина – женска сфера. У оријенталном „дому“ је „похрањена и преноси се културална различитост“, угрожена налетима често распамећујуће модерности.

Али у Србији, сатанизованом колективистичком друштву преблизу индивидуалистичком Западу да би могло да одржава потребну меру самоуважавања и минимум консензуса, доминантне, грађанистичке елите све више губе преко потребну свест да постојање „особене културе представља главно оправдање за постојање једне независне политичке заједнице“. Питам се понекад како у Србији нема још више аутошовинизма.

Незападна дилема је и шта је тачно „дом“, па зато упорно стављам наводнике? Кућа, породично домаћинство, или, пак, домовина, држава? Може то бити и клан, крај („худ“, и на срблишу наших дистинкција), гето или (само)гетоизована заједница којој неко припада. Питања су и чиме су невоље које су се уселиле у уздрмани „дом“ ублажене? Које користи и задовољства он наставља да нам доноси? Каква, пак, зла „свет“ уноси – и онда када улази у „дом“ и када одете из њега, обично на Запад или у неку блиску метрополу? Да ли се јавља потреба за бегом из „дома“ у „свет“ и да ли је тај пут уопште могућ? Колико је тежак? Колико далеко од Србије почињу простори са којих је, у суштини, такав бег самоубилачки? Да ли ту поражавајућу потребу изазива неиздржива ситуација у дому (кући) или у недовољно слободној, можда аутократској или тиранској домовини (држави)?

Можда је мотив у религији, која много даје, али се у неким земљама меша у превише тога личног, тачније оно што је приватизовано под снажним ударима те окаснеле, па зато још више реметилачке модерности? Коначно, може ли се тек тако живети било у свету код куће било код куће у свету, или заводљиви „космополитски“ идеал захтева упоредну вестернизацију и одбацивање дома и осећаја сигурности и укорењености који обећава? Уосталом, није ли носталгија, која неретко прати хистерично прижељкивани и коначно остварени бег у „свет“, само једно закаснело суочавање са бедом покретачке домомржње и стварношћу „света“.

Рађање домомржње

Константиновић је маг домомржње. А домомржња – не самомржња – јесте кључ за разумевање аутошовинизма и сродних облика самопорицања, па и аутошовинистичке жудње за вртлогом који ће прогутати оклеветани дом и одбачени род, који је код Случајних Срба често озверен. (Осећа ли аутошовиниста ту бар неку нелагоду, или је зло толико да је свака цена заслужена?) Свети Радомир Аутошовинистички је и деификатор домомржње. Произвео је веровање које сугерише да чак ни невидљива рука неолибералног капитализма не може да донесе врлом српском аутошовинисти истинско избављење из, наводно непромењивих, антицивилизацијских околности паланке, чак ни неки мекани амортизер љубави или удобни хедонистички изолатор.

Домомржња овде чини да вестернизација домовине – иако, у стварности, под налетима глобализације, и помогнута конзумерским чарима неолиберализације, у великој мери неизбежна – за многе не представља опцију. Јер је позападњачење друштва, улазак паланке „свет“, наводно, увек недовољно и неодрживо, а често схваћено и као немогуће. Зато се и лични избор љутитог аутошовинисте своди или на мехур, ушушкани, неконтаминирани „дом“, или на бег у врли „свет“, на Запад. Такав одлазак неретко представља мазохистички бег од себе, ствар идентитета. Све чешће је и последица неразумевања мере у којој је западни неоколонијализам деполитизујући, тачније колико је западна љубав према и овде признатом, трајно независном Косову укинула и смисленост наших политичких избора и одговорност наших вођа – које су, ако не баш бирали, онда одабрали у Берлину, Бриселу и Вашингтону.

Пробаћу да будем још директнији уз помоћ хистеричног дискурса Оље Бећковић и њених свезубих сабораца, слабих на елитизам и јако амбициозних. Њихове нове/вечне „деведесете“ и „свињску хунту“ нам није подарило „стадо“ крезубих, жељно бесплатних сендвича са паризером, већ либерална западна политичка елита, која командује ЕУ и кључним државама чланицама. Ово политичко слепило довело је до самоповређивања неких од овдашњих замишљених спасилаца, тих наших турбокултурних, мада углавном новокомпонованих политичких идиота са месијанским комплексом.

Баш као и аутошовинизму, који неки већ имају у себи, њиховом самоповређивању доприноси и наше децентрирано сопство, културално условљене невоље са самовредновањем. Препознатљиве су у неутаживој глади за карактеристичном, антиоријенталном дистинкцијом и урбаним друштвеним капиталом, што може водити сасвим непотребним али јако непријатним личним последицама. Нарочито када се споји са саморазумевањем изграђеним око, често такође хистеричног, гађења према домовини.

Нажалост, по правилу, ови претриповани спасиоци Србију истовремено не знају, док, фокусирани само на ружно, верују да о њој све знају. На то се обично надовеже суштинско непознавање како идеализованог света-Запада тако и зашећереног балканског окружења, посебно градова-жртава, као што је некада мултиетничко Сарајево. Данас једно од многих места набијених мржњом према Србима и етнички неочишћених већ стерилисаних.

Мирис септичке јаме

Однос између дома и света обично одражавају лична искуства, друштвени и класни положај припадника елите, често писаца и редитеља, који нам уоквиравају тај однос и сервирају одабрана тумачења. И њихове личне, као и друштвене околности често су јединствене и посредоване контрадикторним импулсима и потребама. Мада у Србији ту увек треба имати у виду аутоколонијализам, који не мора да буде профитерски – мада, нарочито када је реч о скупој, филмској уметности, логика финансирања и буџетирања просто вуче амбиције и страсти ка замраченој, србоскептичној пречици. То је очито не само у појединим филмовима већ у целокупном опусу неких наших редитеља. Самоцензурисаћу се овде, али могу да кажем да разлози за масовно стварање ружне и претеће филмске слике нашег заједничког „дома“ могу бити и наивни (искрени, спонтани ауторасизам) и стратешки („Од нас [Срба] се то очекује“). Ситуација је још гора у књижевности, нискобуџетској уметничкој пракси, док је посебно парадигматична у ликовним уметностима.

Егзистенције визуелних уметника зависе скоро искључиво од моћних аутоколонијалних „куратора“, слабих на „Сорош реализам“ и повезане начине „суочавања са злочинима“ и артистичког клечања. Зато не чуди да су овде на „Олимпу“ ликовних и сродних уметности углавном примери најгорег аутошовинизма, упадљиво присутног у радовима Раше Тодосијевића и Милице Томић. „SERBOPERFUME: le fleur de la cloac“, артистички се изражава случајно наш Раша, док је Милица на своју прелепу главу ставила чак „Четири лица Омарске“ па јој се помутио поглед. Заслепљена, да ли Омарском да ли домомржњом, ова мултимедијална уметница је, између осталог, побркала калашњикове у рукама пролазника у израелским градовима и шетача у оближњим излетиштима са призорима из Београда деведесетих.

А можда је само била јако уморна после „Марша мира-пута слободе“ од Сребренице до Тузле и исцрпљена од снимања „исповедног видео записа о путовању [из Београда, наравно] у средиште постгеноцидне трауме, у Сребреницу, у свет жена без мушкараца, кућа без породица, села без људи…“, који је касније преточила у рад „Сигурност у путу” (2007-2008). Не треба да чуди да смо уз бедну аутошовинистичку политику добили још јаднију и јефтинију аутошовинистичку уметност, која избељује и, што је кључно, посрбљује „срце таме“ и гурка Аушвиц и Бухенвалд под тепих Сребренице и Омарске.

Наравно, и иза артистички израженог случајносрпског саморазумевања – где се Србија углавном појављује у најтамнијим нијансама сиве – штрче старије „женско питање“ и новије „хомосексуално питање“. Тачније, чињенице да ове две омиљене људскоправашке теме Хилари Клинтон и сличних неоколонијалних „либерала“ – лично је одавно постало антиполитичко – овде још нису сасвим угуране у нама туђу, наметнуту западноцентричну мустру. Као и (скоро) свуда на не-Западу, родне и ЛГБТ+ алатке деполитизације и десуверенизације изазивају културалну и политичку нелагоду и отпор.

Али, он овде има и неке специфичности. Један од важнијих је чињеница да наш положај европске крајине, и то једне, из угла Запада сумњиве, ако не и непријатељске крајине, чини да хомоколонијализам и империјални феминизам постану инструментални механизми неоколонијалног инжењеринга и мешања. Зато у Србији није реч само о „апстрактној универзалности ’људских права’“, одвојених од њихове (западне) историчности и смештене у антиполитичку наддетерминацију, коју карактерише страна, увезена временска раван („Дошло је време!“).

Овде се иза огледног случаја хомоколонијализма крије „хрононормативност“, која подразумева не толико сада и одмах колико јуче. Ту настаје тај тешки, затамњујући облак, који се надвија над деценијама клеветаним српским друштвом и чини да и Случајнима и многим странцима Србија делује још мрачније. Уосталом, свуда на не-Западу – а Србија је друштво, цитираћу драгог пријатеља, „на пола западно, али на дубљем, фундаменталном нивоу смо Оријент, у себи, у кичми, и онда је на то накалемљено неко западно искуство“ – језик људских права, ослоњен на бројне лажне универзалности и камуфлиран црвеном марамом ургентности, постао је језик неоколонијалне доминације и обесправљивања презрених маса, сиромашне већине, у име привилегованих мањина и маргина драгих капиталу.

Добра Српкиња, лош Србин

Стално нова мерила за процену сумњивих незападних модерности, по правилу људскоправашка и мањинарска, посебно су погодна за опортунистичко таргетирање незападних сумњиваца, „лоших“ народа (Срби) и вера (муслимани). Позваћу се и овде, по ко зна који пут, на Махмуда Мамданија и његове „добре муслимане, лоше муслимане“. Неоколонијализам је Србе поделио на „добре“, што значи случајне, којима је све дозвољено, наравно под условом да им је мимикрија „исправна“, да делује уверљиво, и „лоше“, у које спадамо, на пример, Слободан Антонић и ја. (Али не и Александар Вучић, који се, и даље му се то признаје, вешто преусмерио на вертикали прихватљивости, на којој су Срби уоквирени као претња и зло по „фабричким подешавањима“.)

Ипак, и најновија неоколонијална констелација је Србију у целини оставила у зони сумњивих периферија, склоних отпадништву, уоквирених као „локације фобије“ и „русофилије“, којима се никада не сме сасвим веровати. При томе, као део османског царства и екумене која га је надживела, Србија није директно комуницирала само са западним језгром модерности већ и са оријенталним периферијама, од којих су неке биле много више клеветане и сатанизоване од балканске. Ова историја је утиснула и тај печат „пустог турског“, који ужасава наше имагинарне „праве“ Европљане и прихрањује културу аутошовинизма.

„Култура балканска је примитивно-традиционалистичка, што значи да није рационалистичка и техницистичка и да, самим тим, њена будућност ни у ком случају не мора да буде европска,“ пише Константиновић. Да не коментаришем аутошовинистичке свињарије у овој реченици, задржаћу се на уоквиравању Европе. Будућност Србије ће у сваком случају бити европска, али другачије европска. Биће европска на начин који би наши домомрзитељски зилоти и њихови бриселски спонзори и ментори да заувек изгнају из европејства. Не само у Бриселу, Берлину и Хелсинкију, и овде има много оних које збуњује чињеница да је Србија европска, али није западна – нити то може постати. Зато ни наша модерност не може бити она оригинална, западна, коју многи сматрају једином исправном и правом модерношћу.

И на овом нашем „блиском“ не-Западу – који је, истовремено, и не само не-Запад – захтева се стална потврда (исправне) модерности. Наравно, као доказ да смо ми сами, као народ, исправни, да нисмо болесни или, како воли да верује Латинкино јато, неизлечиви. Нажалост, ту потврду није могуће обезбедити, јер свака настајућа, „закаснела“ модерност, па и наша, иако европска, мора бити другачија, јединствена и алтернативна, што Случајни Срби, заслепљени Западом, и њихови савезници из редова мањина редовно тумаче као патолошку.

И у Србији на Истоку, иако није искусила класични колонијализам, релевантна је један од темељних поставки „антиколонијалног пројекта“ и његовог ослонца, „антиколонијалног национализма“ (мада код нас само једног дела) елите – „мимикрија западног материјалног напретка, али одбијање западног духовног утицаја“. Важна разлика у односу на оријенталне земље, објекте класичног колонијализма, а то је и једна од вододелница два замрачена западна погледа, оријентализма и балканизма, јесте да је већ на мало даљем Истоку мимикрија (спољног) „света“, Запада, мушки домен, док су првенствено жене „задужене за репродуковање аутохтоне културе унутар дома“, како нам говори и Тагоре.

У Србији, на најближем (југо)истоку, добили смо важну инверзију. „Свет“ је постао домен жена, мада више привилегованих него еманципованих – феминисткиња, ћерки комунизма, Европљанки, „преживелих“, „терминаторки пичкопаћеника“, итд. Ружни и претећи „дом“, наводно убилачка аутохтоност домовине у чију срж је Константиновић сместио „српски нацизам“, јесте, пак, мушки посао. Балкан, а изнад свега најоклеветанија, презрена и бестијализована Србија је „мушког рода“. Наводно простор не „рањеног“ већ оног „најтоксичнијег“, разгоропађеног маскулинитета који се не да.

Зато Мамданијево „добар муслиман, лош муслиман“ на нашем измакнутом, Саидовој критици оријентализма неухватљивом европском простору, у ствари постаје једна лажирана родна супротност – „добра Српкиња, лош Србин“. Наравно, под условом да Србин није геј, квир и хомосексуалан; ЛГБТ+ или шта је већ верификовала хегемона хомонационалистичка констелација. Збрка је овде толико велика да је често апсурдна.

Тако једна утицајна аутошовинистичка феминисткиња – за коју нигде источније не може да постоји ништа горе, ружније и репресивније од илузије о Србији, коју је цементирала у свом шупљем мозгу – „цитира“ речи Едварда Саида као одбрану оријенталистичког замагљивања и оцрњивања, иако се ради о његовој немилосрдној критици истог. Мада, уместо „мајке“ Латинке, има „оца“ Радомира – српска домомржња је „женског рода“. Све гушћу и дубљу ризомску структуру домомржње и разорни потенцијал културе аутошовинизма симболизују Радина Вучетић, Биљана Србљановић, Магда Јањић и Светлана Лукић – а не Петар Луковић, Светислав Басара, Драган Бурсаћ или Никола Самарџић.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Зоран Ћирјаковић је политиколог и бивши предавач на Факултету за медије и комуникације (ФМК). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард