Сваки би тиранин пожелео да има оволико неспособне душмане, који га годинама неуморно и безуспешно прате и вребају, омогућавајући му тиме да се као жртва пренемаже без да му је зафалила длака на глави.
Ипак визуелни врхунац нападног излуђивања српског народа и свеобухватног психолошког рата који одметници против њега воде, догодио се 6. марта ове године приказивањем, у ударном термину и на националној телевизији, хрпе лешева и одсечених глава. Патологија изопачених властодржаца достигла је климакс. Уместо „склањајте децу,“ да су они који управљају средствима масовних комуникација нормални, упозоравајућа порука гледаоцима гласила би: „склањајте се сви, и деца и одрасли, који сте необолели од некрофилије!“
Прекршена су не само сва правила пристојности и доброг укуса, већ уједно и процесне норме које закон у оваквим ситуацијама прописује. Како преноси један информативни портал,
На поменутој конференцији приказане су и фотографије на којима се могло видети, поред заплењеног оружја, тела жртава које су убијене на монструозан начин.
Па прецизира:
Није нормално објављивати сазнања, односно доказе из истраге против организоване криминалне групе – макар пре подизања оптужнице. На овај начин не само што се алармира одбрана осумњичених да би ови докази могли представљати осовину оптужнице против њих, него се и потенцијално угрожава њихово извођење пред судом. Очекивано је, зато, да ће одбрана тражити да се докази објављени на конференцији председника одбаце, јер су компромитовани јавним емитовањем.
То је апсолутно тачно, и сваки просечан студент – а утолико пре ђак генерације – на Правном факултету овога би морао да буде свестан.
Затим:
РЕМ, Републичка агенција за електронске медије, у свом статуту има Опште обавезујуће упутство за понашање емитера. У ставу 1 члана 5 тог документа наводи се да се мора поштовати претпоставка невиности окруивљеног/осумњиченог у одређеном судском поступку.
Па указује:
Ту се наводи да емитер не може да означи као кривца особу против које је у току кривични поступак. Интересантно је да правилник иде и у још детаљније прописивање, па каже овако: “Емитер је дужан да поштује претпоставлку невиности, без обзира на то да ли ту претпоставку поштује државни орган”.
Та претпоставка очигледно није важила за недавни визуелни приказ ових злочина, па су припадници одређеног криминалног клана били јавно осуђени чак и пре подизања оптужнице и покретања формалног процеса, чиме би оптужбе против њих и њихова искључива одговорност за импутиране преступе могли бити доказани пред каквим таквим судом, како закон налаже.
Па наставља:
Емитовање унакажених тела жртава такође није дозвољено. И то се врло јасно наводи у правилнику РЕМ.
“Емитери имају обавезу да избегавају приказивање бруталних, насилних и узнемирујућих сцена уколико то није у јавном интересу, при чему тада емитовање мора бити јасно образложено. Жртве насиља и катастрофа имају право на посебну заштиту насиљу и катастрофама и приказивање жртава и унесрећених не сме манипулисати људском патњом и учинити да жртве, настрадали и њихове породице поново буду изложени патњи. Ова обавеза се не односи на уметничке, документарне, научне, игране и сличне програме са оваквим садржајима, али они морају бити посебно означени и најављени”.
У питању очито није била уметничка или играна емисија, па је и ова констатација нажалост у потпуности тачна.
Најзад, долазимо и до једне нетачне тврдње:
Никада раније тако бруталне сцене нису емитоване на телевизији са националном фреквенцијом, а камоли на апсолутно свакој као што је то сада био случај.
Мало ко памти, али — напротив — језиви телевизијски прикази овакве врсте нису јединствена појава, типична за праксу у данашњој Србији. У посебно бруталном периоду ирачке историје, између свирепог убиства краља Фејсала и његове породице 1958. године и исте судбине која је ускоро затим задесила њиховог убицу, генерала Абд ал-Карим Касима, у државном удару 1963. године, ирачка јавност је, као пре неки дан српска, имала прилику да на телевизијским екранима посматра сличне нецивилизоване призоре:
Призори убиства Касима и његових сарадника емитовани на ирачкој телевизији 1963. године
Касимово унакажено тело приказано на ирачкој телевизији после егзекуције
На телевизијским екранима могло се гледати како анонимна рука држи Касимову одрубљену главу за косу и њоме маше, да би се гледаоци уверили да је тиранин стварно мртав.
Служи ли Ирак, и то из једног од најмрачнијих раздобља своје савремене историје, као модел по коме се и у овој земљи остварује симболичка комуникација између власти и унезвереног становништва?
Неандарталска страховлада подивљалих примитиваца оставља за собом искључиво психичке ожиљке и материјалну пустош.
Деветогодишње искуство садистичког мрцварења, разарања и понижавања сведочи о томе да у вођењу јавних послова насиље у свим облицима, од психичког до сирово физичког, даје тон и представља доминантно обележје преовлађујуће друштвене атмосфере, грубо дириговане одозго. У начину управљања несрећном земљом нема ни трага од психичке уравнотежености па чак ни од врло скромног политичког дара, а државничку способност боље да не помињемо. Најбоље што би могли учинити је да суморној стварности прилагодимо чувену опаску господина Бећковића: злобни мали човек, без дела.
Народ Кубе слави пад диктатора Херарда Мачада 1933. године
