РТС нас је ових дана подсетио на лик и дело Светолика Драгачевца (1883-1942), пензионисаног среског начелника Параћина који је живот завршио у логору Матхаузен зато што је на дан приступања Југославије Тројном пакту послао претеће писмо крвожедном Хитлеру. Педантна немачка обавештајна служба није пропустила ово писмо у вихору догађаја који су уследили – убрзо након окупације Југославије, Драгачевца је ухапсио Гестапо, а након ислеђивања у Београду послао га је прво у затвор у Грацу, а затим у концентрациони логор Матхаузен, где је умро под затвореничким бројем 3109. Његов случај је био заборављен све до почетка овог века, када су његово писмо, превод на немачки, као и друга документација везана за његов случај, пронађени у немачким архивама.
Текст овог кратког писма, куцаног писаћом машином и ручно потписаног, гласи овако:
Нит правде прекинут је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осионости не познају Бога; немају душу.
Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана јадом и чемером. Ни наша напаћена Отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш ти нам газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије газиш нам слободу и част газиш нам понос.
Теби Хитлере; кајинов сине ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли наићићеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.
Светолик М. Драгачевац срески начелник у пензији
Овај гест није имао никакву реалну тежину, био је приватан чин пркоса, жеља да се лично опере од љаге сарадње са нацистима коју је влада Југославије натоварила на себе, а све то у тренутку када размере нацистичког зла нису још биле широко познате у свету. За овај бенигни, инаџијски гест Гестапо је ухапсио једног пензионера од 58 година и послао га да умре у једном од нацистичких логора смрти.
Драгачевац отеловљује несаломиви дух Српства, оног које зна да слобода нема цену, и да са њом нема трговине. Ко не разуме његов порив да напише то што је написао, ко не саосећа са гневом који му се накупио у тренутку понижења тог 25. марта 1941., тај никада неће разумети ни епохалност колективног „не“ које је српски народ два дана касније рекао и Хитлеру, и нацистима, и њиховом пројекту„сејања сваке њиве јадом и чемером“. То није била никаква калкулација „наших“ и „њихових“, то је био један чин националног хероизма. И свако ко мисли да је у питању било „бесмислено и безвредно инаћење“, нека се запита – зашто су Немци одмах ухапсили Драгачевца и зашто су га послали у смрт, уместо да се његовом „празном гесту“ надмоћно насмеју? Слично томе, зашто су осећали потребу да физички униште Југославију и предају српски народ ножу и геноциду, ако су демонстрације 27. марта биле „празан и безначајан гест“, а сама Југославија – „небитна“?
И свако ко мисли да је у питању било „бесмислено и безвредно инаћење“, нека се запита – зашто су Немци одмах ухапсили Драгачевца и зашто су га послали у смрт, уместо да се његовом „празном гесту“ надмоћно насмеју?
„За то лети глава“
Ствар је управо у томе што борба за слободу, чак и када је чисто симболична, никада није празна и безначајна. Она вреди више од ичега другог, и поробљивач Југославије и Србије је те ’41. године то изузетно добро знао. И зато је Србе газио више и кажњавао крвожедније него друге народе. Зато што их се плашио. Не њихове војске, економије, или државе, већ духа који су носили у себи, духа који је надахњивао борбу и честитост, а који је у целој Европи требало искоренити као метафизичку супротност нечовечном бирократизму и зверском макијавелизму нацистичког система голе силе и баналног зла.
Драгачевац је, стога, како се то подругљиво данас каже, „аутентичан српски јунак“. Његов гест је био мали, али његове последице су биле огромне, како по његов живот, тако и по целу Европу. То што данас у Европи ико може да каже за себе да је слободан, може да захвали свим оним Драгачевцима који нису хтели да оборе поглед док су„царевале обест и сила“, који у духу српске националне епике и ослободилачког духа 1804-1815., 1875-1878., и 1912-1918. није сматрао да „обични људи немају шта да траже у борбама титана“, већ да у борбама са титанима обични људи постају – хероји. А његов чин је утолико више херојски, уколико је учињен без икакве калкулације, и „против сопственог интереса“. И утолико што је два дана претходио истом таквом колективном чину уздизања „деце великих отаца и дедова“ на народним демонстрацијама 27. марта.
Одговор из Берлина стигао је у Београд 27. 05. 1941. На дну се види да је латиницом и на српском језику накнадно написано: „Особа је умрла у логору“
Драгачавац је стога архетипски Србин – инаџија, лајавац, и кавгачија, али пре свега родољуб и слободар. Његова прича је алегорија за судбину целог српског народа у његовој модерној историји
Драгачавац је стога архетипски Србин – инаџија, лајавац, и кавгачија, али пре свега родољуб и слободар. Његова прича је алегорија за судбину целог српског народа у његовој модерној историји, који се, попут козака на славној слици Иље Рјепина, неотесано и кафански заклињао да ће „стати ногом за врат аждаји“ и турском султану, и краљу и цару Двојне монархије, и фиреру „Бесмртног рајха“ (а нешто и председнику најновијег европског хегемона –„Земље слободних и храбрих“). И сва та „тисућељетна царства“ је надживео и сахранио, и ако се не може баш рећи да им је сам и лично пресудио, онда се свакако не може рећи ни да им није, како је обећао Драгачевац – „пролио крв“, и то по правилу баш онда, када се на то нико није усуђивао.
Стога је лепо што су нас ових дана подсетили на овај мали, а у ствари огромни подвиг пензионера из Параћина, коме родитељи нису узалуд дали име Светолик. Колико вреди чиста савест и светао образ, могли смо видети након ’45. године, када су се читави народи упињали из петних жила да пронађу своје Драгачевце, како би иза њихових леђа сакрили властити кукавичлук, малодушност, и конформизам.
Кмет Симан као лице савремене Србије
Светолик Драгачевац је са својим писмом Хитлеру данас антипод једној другом иконичном„састављачу писама“ који полако и неприметно преузима централно место у српској националнај свести. Реч је о Андрићевом кмету Симану. Симан је парадигма „празног јуначења“ и аутодеструктивног, јаловог „србовања“ („четири стотине година сте ви јахали нас, сада ћемо четири стотине година ми вас, а послије ћемо се разговарати“), које интимну потребу за слободом (и осветом неправде) уплиће са личном немоћи која се претвара у душевнуболест, а завршава са трагикомичним писмима Фрањи Јосифу у којима се правда покушава измолити од новог страног господара. Српски народ као историјски субјект данас је кудикамо више налик на кмета Симана, него на Светолика Драгачевца. Он је убеђен у своју правду и болно свестан неправде која му је нанесена, али је исто тако дубоко убеђен да је свака борба за правду, слободу, и националну част – осуђена на пропаст, већ се оне евентуално могу измолити од неког благонаклоног страног моћника, неког актуелног Фрање Јосифа, Адолфа Хитлера, или Доналда Трампа („ако само успемо да дођемо до њега“, „ако нас само саслуша“).
Српски народ као историјски субјект данас је кудикамо више налик на кмета Симана, него на Светолика Драгачевца
Драгачевац и покољење које је свесно и фаталистички категорично устало против нацизма уз паролу „боље гроб, него роб“ били су људи другога кова. За разлику од сиротог Андрићевог Симана, они нису одрасли као нечији кметови, нити им је слобода накратко пала у крило као зрела јабука услед сплета геополитичких околности. Они су били „деца великих отаца и дедова“. Они су били генерација која је своју слободу три пута одбранила, жртвујући за њу дословно све што су имали. Они су с правом у Адолфу Хитлеру видели аждају тирјанства којој, у духу Његошеве максиме, треба стати „ногом за врат“. И то није празна алегорија – сам Драгачевац је 1915. године прешао Албанију бирајући да радије умре слободан, него да живи под аустроугарским јармом.
То је, дакле, била генерација која „боље гроб, него роб“ није узвикивала празно, него је заиста уздигнута чела одмарширала у своје гробове, одбранивши „слободу, част и понос“. И не само своје. Животе су они положили своје, али су слободу, част и понос одбранили за све нас, учећи нас да, ако нас је „Господ Бог за нешто одредио“, онда је то да различити тирани и аждаје код нас „добију одмазду за сва недела“, да – у духу песме Танасија Младеновића за Логарову „Химну Београду“ – „тиранин сваки ту нађе гроб свој“. Бог у кога се узда Светолик Драгачевац је Бог супротстављен „царевању обести и силе“ и „тлачењу малих од стране великих“. Он у свом писму, у најбољем српском стилу, Хитлеровом реалполитичком диктату и индустрији смрти супротставља (додуше парафразиран) – цитат Његоша. Када он каже да нас је „можда Господ Бог одредио“ да дајемо одмазду обесним силеџијама, он хоће да каже да је оно стајање „аждаји ногом за врат“ – дужност најсветија.
Циници међу нашим сународницима који данас морални избор српског народа на демонстрацијама 27. марта дисквалификују као „замешатељство британске агентуре“ (као да да у Београду није било немачке агентуре, и као да британска агентура није покушавала да на отпор Хитлеру подбоде Бугаре, Румуне, Мађаре, или Италијане), свакако ће злурадо приметити да је приликом ислеђивања Гестапоа Драгачевац признао да је писмо писао „под дејством алкохола“, и вероватно неће пропустити прилику да нагласе да је његова смрт била „непотребна и бесмислена“, баш као што сматрају да је „непотребан и бесмислен“ био и преврат 27. марта, баш као и устанци који су уследили након почетка окупације. У питању су људи које не оптерећују идеали слободе и части, који поноса немају, а по свој прилици ни у Бога не верују. Нити их је срамота потписивања Тројног пакта, нити сматрају да су наше комшије (и суграђани) учиниле нешто инхерентно лоше када су се ставили у службу највећег зла које је захватило Европу у њеној модерној историји. Они у дубини душе сматрају да је Србија требало да пристане и на услове из Рамбујеа и да прихвати ултиматум Аустроугарске из 1914., а ако бисмо мало загребали, видели бисмо и да би 1804., уместо уз свој народ, седели по хановима заједно са дахијама и њиховим субашама, и помагали да се преброји харач. Они нису чак ни кмет Симан, они су само – кметови.
Светли гробови
Зато су важни примери попут „празног и бесмисленог“ геста Светолика Драгачевца, јер нас они уче шта је то слобода. Јер када нема слободе, чак и за „празан и бесмислен гест“ – лети глава. Као друштво које је у процесу колективног претварања у кмета Симана, који не само да нема никакве наде да може да дочека икакву слободу и правду мимо благонаклоне интервенције „земаљског господара“, већ више није продуктиван ни као кмет, јер га потреба за слободом спречава да „ћути и ради“, ми морамо неговати сећање на време када је наш народ слободу дисао као да је ваздух. То није ствар празног ината и „призивања погибије“, већ – парадоксално – ствар опстанка. И – што нам такође сведочи кмет Симан – ствар духовног здравља.
Поробљивач увек гледа на непокорног роба као да је малоуман, а тако га гледају и његови сапатници – покорни робови. Људи који се данас подсмевају Светолику Драгачевцу су људи који презиру жртве које је наш народ положио на олтар слободе – како ’41-45., тако и ’12-18., ’91-95., или ’99.
Уосталом, ако се присетимо других „бесмислених гестова“ из новије историје, на чијој су страни наше симпатије – на страни америчког председника Џорџа Буша Млађег, или ирачког новинара који га је гађао ципелом? На страни неименованог Кинеза који је на Тјенанмену стао пред тенк, или на страни посаде тенка? На страни сиромашног становника Мајура који „под дејством алкохола“ поручује америчком председнику Билу Клинтону да је „број један по шунтавилу“, или на страни наших богатих и моћних сународника који су са Билом Клинтоном загрљени позирали за фотографисање?
Одговори на ова питања нису лаки и једноставни, а често нису ни пријатни, али у својој суштини представљају одговоре на питање „коме ћеш се приклонити царству“. Обест и сила које се свако мало „зацаре“ увек су лепи, богати, упеглани, а бацање на њих грдњама, претњама и ципелама увек је „лудило и будалаштина“. Поробљивач увек гледа на непокорног роба као да је малоуман, а тако га гледају и његови сапатници – покорни робови. Људи који се данас подсмевају Светолику Драгачевцу су људи који презиру жртве које је наш народ положио на олтар слободе – како ’41-45., тако и ’12-18., ’91-95., или ’99. Али пример кмета Симана остаје ту да нас подсети да ни ропски живот није за свакога, а поготово није за оне који знају шта је слобода, и који знају да нас гроб све чека, а да робови у њега иду само мало спорије, и погнуте главе.
Никола Танасић, НСПМ.рс
