Четворочланој породици месечно је неопходно најмање 110.000 динара, а она живи са упола мање. Тек десет одсто људи живи без одрицања, остали су на граници сиромаштва
– СРАМОТА ме је од људи са мањим примањима, али ја и муж и двоје деце са 90.000 месечно једва крпимо крај са крајем. Подстанар сам и изгубила сам сваку наду да ћу икада успети да прикупим новац за учешће. Само на кирију и комуналије трошимо месечно 35.000 динара. И супруг и ја смо у кредитима „до гуше“, а само покривамо „минусе“. Највећи издатак је, ипак, храна. Дневно три оброка и ужину деци једва подмирује 2.000 динара.Сваки ванредни трошак, као што је куповина гардеробе и обуће за децу, отплаћујемо више месеци. А рате са свих страна пристижу.
Причу Маријане Спасић из Београда могло би да потпише на стотине хиљада грађана Србије. За најмање толико људи, нажалост, животни стандард породице Спасић само је пусти сан. Процене синдиката кажу да највише десет одсто људи у нашој земљи живи пристојно. Свега још један до два процента је екстрабогатих, а сви остали живе – на ивици сиромаштва.
Груба рачуница показује да је за иоле пристојан живот четворочлане породице потребно најмање 110.000 динара месечно. Највећи део одлази на храну. Према рачуници бројних домаћица – 60.000 динара.
Ко нема стан месечно мора да издвоји најмање 200 евра за кирију. То је минимум и за све грађане који су до стана дошли кредитом. Рачуни за воду, струју, телефон, телевизију, интернет, просечну породицу месечно коштају 15.000 динара. Још 10.000 динара сваки месец „прогута“ на име рате за одмор, или „минус“ у банци. На превоз оде најмање 5.000 динара, а толико се месечно потроши на кућну хемију.
СТАРОСТ
ТО су скоро три просечне плате од 39.000 динара. А породице са троје запослених, у земљи у којој је званично више од 730.000 незапослених, права су реткост. Од овогодишње зиме, поред њих, стрепи још и стотине хиљада радника који плату чекају и неколико месеци. Скоро исто толико је, кажу синдикати, и оних који живе на „минималцу“ и више од пола милиона пензионера којима на чеку пише мање од 20.000 динара. Тако се ни најстарији суграђани, које здравље још служи, не либе да потраже посао.
– Супруг прима 20.000 динара пензије, а ја после 35 година рада у угоститељству бедних 8.000 динара – јада се Рада Живковић (63). – Ми са толико новца не можемо да преживимо. Под старе дане морамо да радимо. Муж ради с времена на време у једној посластичарници, а ја чувам децу. Тако зарадимо већи износ од пензије, али нећемо имати снаге да још дуго радимо овако.
ЗИМНИЦА НАША НАСУШНА ЗИМНИЦА је, макар сада тако делује, мањи проблем. Парадајз се на велико може купити и за 15 динара по килограму. Ко спрема 20 литара домаћег сока, за куповину му је довољно и 600 динара. Најјефтиније паприке коштају 40 динара, а најчешће се налазе за 70 динара по килограму. Ко не прескаче ајвар зими требало би да купи најмање 50 килограма овог поврћа. То га кошта од 2.500 до 3.500 динара. Када се додају корнишони, купус и остало поврће за туршију, скромна зимница изађе најмање 10.000 динара.
ЗВАНИЧНО
КАДА се стандард у Србији гледа кроз статистичке наочаре, ситуација је ипак мање драматична. Просечна корпа „тешка“ је, каже њихова рачуница, 55.000 динара. Покрива је 1,4 просечне плате. Удружења потрошача, међутим, тврде да је то далеко од пристојног живота.
– Све је на нивоу преживљавања – каже Горан Паповић из Националне организације потрошача Србије. – Када само погледате састав и количине које су одређене у званичној потрошачкој корпи видите да, примера ради, једна породица на располагању има само пола чаше јогурта. То је чисто замлаћивање потрошача и бацање прашине у очи. Реално, за потрошачку корпу требало би најмање 70.000 динара, а просечна плата је 39.000 динара. Ситуација се неће променити док имамо трговачки монопол. Ниједан европски трговачки лидер није отворио овде своје маркете. Створен је такав амбијент где се сви утркују ко ће да затражи веће поскупљење. Почетком године нам је грејање поскупело за 30 одсто, а законом је предвиђено да раст цена комуналних услуга не може да буде већи од пројектоване инфлације. Тај акт никада није примењен
СТРАХ ОД ЗИМЕ
СВАКА сезона носи своје трошкове. Али од летовања човек може, а многи су и морали, да се одрекне. Од грејања и зимнице, међутим, не може. Трећина грађана у топлу зиму инвестира током читаве године. То су сви они чије домове греју топлане. Њима зима не мења рачуницу, али зато већини доноси додатне трошкове.
Агенција за енергетику увелико је обрачунала колико ће кога коштати грејање стана од 60 квадрата и, каже њихова анализа, најцрње се пише грађанима који користе лож-уље и струју без акумулације. Први ће за читаву грејну сезону потрошити чак 142.000 динара, а други најмање 122.700 динара. Угаљ и термоакумулационе пећи су најповољнији. Грејање на угаљ кошта од 47.400 до 49.100 динара. Термоакумулационе пећи ће „прогутати“ 41.300 динара.
БЕЗ КУЛТУРЕ
СА оваквим стандардом већина грађана је „протерало“ и културу и забаву из свакодневице. Одлазак у биоскоп, позориште, на концерт, утакмицу или у кафану је ванредни и тешко приуштив трошак.
Статистика каже да нам на образовање месечно иде 249 динара, на рекреацију и културу 1.737, док нам ресторани односе 924 динара. У реалности породица са једним ђаком месечно потроши више од 1.000 динара на часописе, обезбеђење, радне свеске и прибор.
Одлазак у биоскоп четворочлану породицу кошта бар 1.500 динара, а у позориште најмање дупло више. Излазак на пиће је луксуз који ретко ко може да приушти.
Новости/Илустрација Горана Дивца
