Последице тровања ваздуха, воде и земљишта угрожавају, без изузетка, здравље и квалитет живота свих људи, као и будућих генерација, упозоравају стручњаци у чланку објављеном на порталу УГС Независност.
Државни челници се непрестано хвале успешним привлачењем капитала и компанија са различитих страна света и при томе, свакако не случајно, заборављају да са свежим капиталом често стиже и бајата технологија која представља озбиљну опасност како за људе тако и за њихову животну средину. Сведоче о томе све гласније грађани Београда, Смедерева, Бора, Ваљева и других крајева земље који удишу најзагађенији ваздух у овом делу Европе.
„Потребно је да се загађујујуће емисије и гасни ефекти тзв. стаклене баште зауставе или сведу на минималну меру због климатских промена и повећаног ризика по здравље јер је реч о узрочницима великог броја веома опасних болести. Светска здравствена организација је 2018. објавила документ који болести као што су канцер плућа, разне пнеумоније и астма доводе у директну везу са загађењем ваздуха. Загађени ваздух је узрочник оболевања половине од укупно оболеле популације због загађења животне средине“, указује Драгана Ђорђевић, научна сарадница на београдском Институту за хемију, технологију и металургију.
Наводећи резултате истраживања о загађењима из највећих српских термоелектрана, научница наводи да из ТЕ „Никола Тесла“ у Обреновцу годишње емитује око 30 хиљада тона прашине токсичног садржаја. Kако у Обреновцу тако и ТЕ Kостолцу депоније пепела јако утичу на водотокове и угрожавају изворе водоснадбевања.
Истраживања атмосферских честица у урбаној зони Београда показала су да у ваздуху доминира фракција честица мањих од 500 нанометара које филтери не могу да зауставе а који су најопаснији за здравље људи. У тој фракцији доминирају најтоксичнији елементи као што су арсен, жива, ванадијум, уранијум, никал…
„Истраживањима смо утврдили да је популација у Београду изложена ризику од канцера због концентрација арсена и хрома у ваздуху. За арсен знамо да долази из обреновачких термоелектрана док хром може да се повеже са железаром у Смедереву“, наводи Ђорђевић и додаје да претпоставља да је такво аерозагађење у целој Србији иако на терену није било мерења каква су рађена у Београду.
„Брига о животној средини није само посао државних органа, еколога и слично оријентисаних појединаца, већ дужност сваког грађанина, а тиме и радника и синдиката“, сматра декан београдског Шумарског факултета Ратко Ристић. Додаје да у формалном смислу, на проактивну политику заштите животне средине обавезују и међународне конвенције, али је проблем што се у Србији не поштују ни домаћи прописи.
Професор подсећа на неколико несхватљивих државних пројеката као што су иницијатива да се на Авали, у заштићеној зони, направи ски стаза, што би подразумевало да се посече значајан део висококвалитетне шуме која је била заштићена још у време неписменог књаза Милоша.
Kао негативан пример професор је навео и план да се на београдској Ади Циганлији прошире постојећи голф терени на рачун шуме која представља заштиту Савских обалских насипа. Такав пројекат би представљао потпуно одсуство друштвене правде јер се на постојећим голф тереним површине 14 хектара у просеку дневно нађе максимално 150 људи док се на плажама Аде Циганлије, централном месту за одмор и рекреацију Београђана, на површини од 18 хектара скупи и 300.000 корисника дневно.
Дуж обале Саве, на Новом Београду, на простору насипа за заштиту од поплава, који се третира и као водоизвориште првог ранга са рени бунарима за снабдевање Београда, потпуно нелегално изграђено је неколико хиљада објеката. Држава, дакле, ни у свом главном граду не може да заштити простор на коме је законом забрањена било каква градња.
Још један од пројеката који изазива озбиљну забринутост је намера да се на простору Kошутњака изгради 340.000 квадрата стамбеног простора где би сеча дрвећа и уградња огромних количина бетона и асфалта озбиљно угрозила благотоворан климатски утицај Kошутњака на главни град.
Српски регулаторни оквир још није усклађен са савременим интегрисаним концептом елиминисања безбедносних и здравствених ризика на радном месту и спречавања угрожавања животне средине. Гледано из праксе, чини се да је тај пожељни концепт недостижан, али тако не мисли Слободан Милутиновић, професор нишког Факултета заштите на раду.
„Интергрисани концепт развоја који обухвата безбедност и здравље на раду и заштиту животне средине није утопија, већ нужност. Стигли смо дотле да све чиме се бавимо мора бити прожето и бригом за животну средину јер у супротном нећемо постићи никакве ефекте. То важи како за производњу, тако и за све друштвене односе, па чак и за сферу радног односа и радних права“, изјавио је Милутиновић у изјави за портал УГС Независност.
Професор објашњава да ако желимо да обезбедимо животну средину онако како то раде у развијеном свету онда морамо бити спремни и на неке негативне ефекте. Рецимо, ако хоћемо да се ослободимо штетних последица од сагоревања угља у производњи струје морамо почети са коришћењем обновљивих извора енергије, а то ће, бар у почетку, значити и губитак многих радних места. Синдикат, наравно, не може пристати да радници буду коначна жртва тог процеса а искуства земљама Источне Европе, међутим, показују да је праведна транзиција могућа.
„Добар је пример Чешке у процесу затварања рудничких комплекса када су рудари који су масовно остали без посла истовремено добили могућност преквалификације за нова радна места. То је обезбедила држава али и зелена економија, на пример компаније за производњу обновљивих извора енергије које су имале тржишни бенефит од затварања термоелектрана“, објашњава Милутиновић.
Праведна транзиција није једини тешко достижан циљ синдиката, они морају да заузму активну позицију у једном понекад невидљивом антагонизму између заштите на раду и бриге о животној средини. У радној средини, посебно фабрикама са опасним отпадом, послодавац и запослени се труде да све штетне материје одстране из радног круга чиме често угрожавају своју природну околину. За стручњаке у области екологије нема дилеме да у том „судару“ интереса не сме изгубити животна средина јер, заједно са њом, страда и човек.
Активиста покрета „Одбранимо реке Старе планине“ Александар Јовановић Ћута напомиње да он и његови саборци нису против економског развоја како их представљају поједини функционери власти.
„Може грађевинарство и индустрија, путеви и рудници, радна места… све то и може и мора, али основно је да нема тровања, нема уништавања природе јер се тако уништавају и људи“, изјавио је Јовановић за портал УГС Независност.
Текст у интегралном облику можете причитати на сајту УГС Независност.
Извор: Машина
