Дан после усвајања Резолуције: Заудара земља ЕУропством

И дабогда траг нам се затро
кад под овом живјели марамом!
Што ће ђаво у кршћену земљу?
Што гојимо змију у њедрима? 

Ако је после постављања границе сред Србије било још и неких илузија да ованово-стара власт није квислиншка, него мудрим тактизирањем купује време и маневарски простор за преживљавање окупације, више не треба да их буде. Скупштинском резолуцијом о де факто признавању НДК, режим је отворио карте и уклонио све недоумице.

За њих је ЕУропство алфа и омега, безалтернативна идеја за коју су спремни целу Србију и све Србе да спале на ломачи подаништва.

Колико још Срба треба Империја (или њени сателити у „региону“) да побију, протерају, опљачкају, обесправе и понизе да бисмо схватили ко нам је непријатељ? Колико издаје је још потребно да се њени починиоци спознају као издајници?

Да је цела ствар била циркус за наивне показују и „критике“ платформе и резолуције које су упутили такви осведочени „пријатељи“ Срба попутЧедовишта и Данијела Сервера. Дабоме да је њима и то превише, али је њихово грактање било у функцији облачења издајничке резолуције у патриотску одору.

И лаику је, међутим, јасно шта у резолуцији заиста пише. А чак и да је мајсторски семантички компонована – као што није – зар ико мисли да би за то и јоту марила Империја? Колико је то споразума, повеља, аката и договора она самовољно прекршила, откад се први пут умешала у убиство Југославије? Или је можда лакше питање колико их се придржавала, јер је одговор – ниједног. Те силеџије већ више од две деценије „поретком“ сматрају само оно што желе, а све остало – па и сопствене законе – за мртво слово на папиру. Не треба да изненади што су се квислиншки култисти који владају Србијом угледали на своје господаре.

Али, иако се и даље труди, ни Империја не може више да приушти посматрање света кроз призму пустих жеља. Ни политички, ни финансијски, ни војно. Можемо ли онда ми, доведени на руб опстанка?

Мало је страним освајачима и њиховим домаћим слугама било убијање, отимачина, пљачка и понижавање Срба, жртвеног јарца за лечење пост-хладноратовских комплекса Запада, већ су одлучили да све српско обешчасте и загаде до непрепознатљивости. Толико је тога већ оскрнављено да се нико више и не бреца на срозавање Народне Скупштине на ниво кафанске туче (уз извињење пијаницама и кавгаџијама, јер су бар поштенији од скупштинског олоша).
Па кад „народни посланици“ усвоје издајнички, противуставни и понижавајући акт као најгори лопови, усред ноћи, ником ништа. Рачунају да је загађење већ прихваћено као нова нормалност, и да могу без проблема да вам се попишају на главу и онда вам кажу да пада киша.

Дали смо им сваку прилику, и више него што су заслужили, да се покажу на делу. И ево, показали су се. Сами су себе истерали на чистину, уз аплауз и похвале Друга Кацина и сличних.

Свему постоји праг, па и трпљењу неправде. Анестетисана, злостављана до избезумљености, Србија изгледа сматра да тај праг њени мучитељи још нису прешли. Мучитељи, с друге стране, мисле да прага и нема, да могу овако да се понашају унедоглед, јер би их иоле нормалан народ зауставио далеко раније.

Не знам шта је још потребно да се деси како би и једни и други схватили да најтеже лажу управо сами себе. Да Храм Светог Саве буде претворен у џамију, а споменик Карађорђу у споменик Хашиму Тачију, можда? Или ће и тада неки да слегну раменима и кажу да сила Бога не моли, а други да инсистирају како ни то није довољно да се Срби integriraju и civiliziraju, јер ето, још се усуђују да постоје, па тај „проблем“ треба што пре решити у интересу „региона“? Задовољавање таквих је унапред узалудна работа, јер је њима свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши.

Није да нема никога да каже: „доста“. Али то више није довољно. Ово је сада борба на живот и смрт, за голи опстанак. Не за бољу, већ за будућност уопште.А у таквој борби не може да буде неопредељених; непријатељу се највише помаже управо нечињењем.

Никад граница