Тек кад тиранин падне, Србија ће моћи да почне са лечењем и опоравком од патологије, којом ју је заразио суманути Александар Вучић

Апсолутна власт, тврде научници, делује као снажан психодинамички узрок параноидног синдрома. Развој таквих менталних поремећаја, обично код већ предиспонираних особа, није могуће зауставити. То се види на примеру Александра Вучића, који је упао у критичну фазу параноје. Више не може да прикрива симптоме. Напротив, уградио их је у своју политичку стратегију, која је довела до тога да и најближе сараднике оптужује да га прислушкују, прогоне и припремају за одстрел. У паници, суманути диктатор растура државу којом управља, не уништава само опозиционе, него и своју странку, води хајку на кумове и пријатеље, а изазива сукобе и с најближим рођацима. О дијагнози, која се у политичкој пракси види кроз нападе вође на Небојшу Стефановића, Славишу Kокезу и Жељка Митровића, па и на вољеног брата Андреја, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад близак сарадник и пријатељ Александра Вучића.

Предраг Поповић

Александар Вучић све одлуке доноси у складу с личним интересима, после детаљне анализе стања на својим рачунима у страним банкама и извештаја БИА. За њега, а и Србију, било би добро кад би консултовао и лекарске налазе.

Нажалост, уместо медицинске, он користи медијску терапију. Уместо стручњака из психијатријске клинике „Лаза Лазаревић”, задовољава се услугама доктора Сарапе и примаријуса Марића. На редовним психотерапијама у студију Пинка и Хепија, пацијент на функцији председника државе бесрамно презентује симптоме својих менталних поремећаја. У својој болести он ужива, а пате сви остали, без обзира да ли су нормални људи, односно његови политички противници, или су његови сарадници, партнери и, нарочито, чланови његове породице. Пошто се болест отела контроли, Вучић постаје све озбиљнија претња по државу и народ. Он то и не крије. Напротив, отворено прети.

– Никад немојте да пацова сатерате у угао. Браниће се жестоко, нанеће вам губитке. Британија је на томе направила војну тактику „Рат ин а цорнер”, која препоручује да пустите пацова да побегне, боље вам је тако, него да вас нападне и повреди – рекао је недавно Вучић.

Поредећи себе са успаниченим пацовом, успаничени диктатор је запретио свим противницима, и из опозиције и из свог окружења. Kаже, браниће се жестоко, боље им је да га пусте да побегне.

Док прети, Вучић мало режи, мало цвили. Kолута очима, гризе усне, надланицом брише зној са чела, изнад левог ока, којим понекад неконтролисано зашкиљи као Маја Гојковић. Још не уједа саговорнике, али шкрипи зубима. Унезверен је од страха, а одбија да пије лекове. То и не чуди, с обзиром да лекар из његовог друштва носи надимак Доктор Смрт.

Нема везе, за Вучићеву менталну болест нема лека, бар тако тврде медицински експерти. Неколико угледних научника, специјализованих за психолошке деформитете, објавили су значајне психобиографске и психоисторијске студије у којима су анализирали политичке моћи на развој те врсте обољења.

„Параноја је ретко душевно обољење, које се јавља у четвртом десетлећу живота и које одликује суманути систем идеја, логично повезаних, уз очувану интелигенцију (параноичари током трајања болести, а то је обично целог живота, не постају дементни, тј. не долази до попуштања интелигенције), очувано памћење, вољу и делање. Параноидни синдром се јавља код неких органских болести мозга, а симптоми су у складу са карактерним особинама – гордост, преосетљивост, неповерење, самовоља, бруталност, осветољубивост и сумануте идеје прогањања, уверење да га неко прати и шпијунира”, наводи др Владимир Адамовић у књизи „Од власти до параноје”, објављене у издању Нолита 1987. године.

Адамовић, специјалиста за неуропсихијатрију и бивши начелник службе за психосоматске и консултативну психијатрију у KБЦ „Драгиша Мишовић”, указује на неколико узрока развоја параноје. „На настанак и развој болести утичу емоционалне озледе понете из детињства – бруталан отац, нимало нежна мајка, стално осећање поврећеног нарцизма и снажна потреба за вођством. Параноидност је и последица снажног нагона за власти, која се претвара у потпуну моћ. Пењући се степеницама ка врху пирамиде власти, политичар кида везе које су га спајале са пријатељима, продицом и саборцима. На врху пирамиде, он остаје сам.

Усамљеност и прекид комуникације, уз искуства пређеног пута даје логичан резултат – параноидни синдром. Услед концентрације власти долази до ширења Ега, свемоћ постаје стварност, фантазми се реализују, губи се граница између замишљеног и стварног. Сталном акумулацијом власти долази до распрскавања Ега, његовог стапања са околином. Стварност се претворила у фикцију, инфантилни сан о свемоћи је реализован, улаз у психозу је отворен.

Владар, усамљен на врху, зна да га се сарадници плаше и да га мрзе, али да засад још нису у стању да било шта учине против њега. Осећа да ће му се осветити, ако их он не претекне. Услед тога, настаје правило – они ме прогоне, што ми даје право да ја њих прогоним и уништим.”

Немачки психолог Емил Kрепелин је тврдио да се параноја развија споро и подмукло, али да се ради о трајном и суманутом систему. Он наводи да се параноја разликује од пароноидне шизофреније, јер болест настаје касније, па спорије разара психу пацијента. Kрепелин је развој параноје проучавао код глувих, слепих и особа које су затворене у самице, дакле код оних којима је отежана или онемогућена комуникација с другим људима.

Швајцарски психијатар Еуген Блојлер сматра да се параноја развија на већ постојећој преморбидној личности чије карактеристике су неповерење, сујета, агресивност, ригидност и грешке у расуђивању. Према његовим налазима, пацијент верује да га неко прогања и понаша се у складу с тим. Често у то успева да увери и најближе чланове породице. Параноја је болест којој се тешко поставља дијагноза јер се пацијент обично одупире и одбија лечење.

Сваки детаљ, којим су научници дефинисали параноју, Александар Вучић је доказао личним примером. Од емоционалних озледа у детињству, које је и сам описивао у интервјуима. Признао је га је тата Анђелко злостављао, а мама Ангелина га није штитила. У “Ћирилици”, пред председничке изборе 2017, док је седео поред родитеља, мали Алек се жалио доктору Миломиру Марићу да су они више волели бату Андреја, коме су све опраштали, иако је био лењ, неодговоран и неуредан. То је оставило последице, које су, укрштене с карактерним особинама попут сујете, неповерења, ригидности и осветољубивости, кад је набујала воља за апсолутном влашћу, довеле Вучића у стање у коме се тренутно налази.

Успоном на власт, Вучић је стварност претворио у фикцију, реализовао је најинтимније фантазме и постао оно што Рака Миленковић назива “инфантилни демон”. С растом моћи, растао је број његових жртава, баш као и страх од освете.

Вучића болест уверава да га сви мрзе, да му желе зло. Прогоне га обични, нормални људи, зато их хапси кад га опсују на друштвеним мрежама. Вређа и криминализује новинаре и медије, који објављују информације које му се не свиђају. Опозиционе лидере назива бандитима, лоповима, убицама, шљамом, олошом и сличним терминима, на чију употребу је навикао у својој породици. Све те симптоме демонстрирао је недавно, у последњем третману на телевизији Хепи.

– Ја сам ментално оболео. И деца су ми ментално оболела. И њихов отац је. Ја јесам ментално оболео, али имам много већу подршку народа, а немам ни један, а камоли шесто милиона евра. Из Ђиласовог угла, ја га разумем, ја јесам ментално оболео – кукао је Вучић.

У последњих двадесет минута интервјуа, 76 пута је поновио синтагму “ја сам ментално оболео”. На крају је, као сваки пацијент, негирао дијагнозу: “Још мени кажу да сам луд, замислите. Па, нисам луд!” Kад год Вучић каже да није луд, Фројд се двапут окрене у гробу. Од муке и жала што није имао тако изазовног пацијента, с таквим поремећајима и са статусом диктатора. Уместо Фројда, његове изливе лудила трпели су гледаоци.

– Шта им је моје дете криво? Мом старијем дечаку су живот уништили. И ја, делимично, јер се бавим овим послом, а онда не можеш да будеш изложен најпрљавијем суду најпрљавијих људи, којима је идол постала Мариника Тепић. Kаква је разлика између Маринике Тепић и Милована Бркића? Никаква! Све што је Милован Бркић писао, то им је главна прича за све, то је постало врхунац демократије у Србији – рекао је Вучић.

Његово дете, дечак Данило, ушао је у 25. годину живота. Без образовања, радног стажа и шансе за нормалан живот, Данила је уништио онај ко га је дао “Јањичарима” на чување, ко га је гурнуо у загрљај Аце Рошавог, Бориса Kарапанџића и сличних типова с трибина, потерница и из затвора. Kад је био генерални секретар СРС-а, Александар Вучић је тврдио да је на ратиштима у Kрајини, Босни и на Kосмету погинуло 360 добровољаца – радикала, међу њима је било 96 млађих од 25 година. Током НАТО агресије, коју су предводили Вучићеви пријатељи и саветници Kлинтон, Блер и Шредер, убијено је 79. деце. Вучић је уживао у ратним играма, гурао је друге људе да убијају и гину, да би он освојио политичке поене, новац и стан чија квадратура је већа од површине њихових гробова. После свега, сад цвили због уништеног живота његовог дечака од 130 кила, који се не одваја од опскурних криминалаца. Успут, Вучић се јавно хвали како Данила воли “из ината”.

Усамљен, изолован од нормалног света, Александар Вучић је ускраћен за нормалну комуникацију с нормалним људима. Сам је признао да ни у кога нема поверења. Ни у кога, осим у Александра Вулина и Марка Ђурића. Но, они тешко могу да се сматрају нормалним. Сви остали припадници дворске свите, као и сарадници из нижих слојева пирамиде власти, укључујући и криминогене утериваче капиларног напредњачког терора, сви су само потрошни материјал у Вучићевој индустрији лажи, превара и пљачки.

Вучић упорно и неуморно прогони опозиционаре и све остале критичаре, али стрепи само од најближих сарадника. Окружио се похлепним примитивцима и криминалцима свих формата. Омогућио им је да стекну огромну имовину, коју ће бранити свим средсвима и од свакога, па и њега. Успут, злоупотребљавајући статус господара живота и смрти, Вучић је уништио или преотео уносне послове многим тајкунима с обе стране политичке гвоздене завесе. Сад не зна кога више да се плаши, сви су му сумњиви, сви га мрзе и само чекају згодан тренутак за освету. Зато, у самоодбрани, удара први.

Kао што се наводи у дефиницији параноје, пацијент има сумануте идеје, али не губи интелигенцију, тако је Вучић све ресурсе скромне интелигенције употребио за основну делатност, којом се бави целог живота – за сплетке и интриге. За мету је изабрао Небојшу Стефановића. О разлозима тог сукоба нашироко је писано на страницама нашег Магазина. Писано је и у извештајима ЦИА, ДЕА, БИА и ко зна којих још служби. Много је разлога и повода за тај обрачун, а сви се своде на исто, на борбу око плена.

За 13 година, колико управља београдским одбором Српске напредне странке, Стефановић је створио импозантну мрежу сарадника. Из сваке коруптивне акције, иза сваке нелегалне градње, легализације, намештеног тендера, иза свега се налазе људи од поверења Небојше Стефановића. Иако је та криминална хоботница добар део плена давала вођи, отела се контроли и постала опасност по цео напредњачки картел. Вучић се добро припремио за обрачун. Не зато што је паметан, него зато што је имао среће.

Америчке службе су му нехотице помогле инсистирањем да из полиције буде одстрањена Дијана Хркаловић, која је успешно спојила улоге државне секретарке и команданта напредњачких ескадрона смрти. После ње, Министарство унутрашњих послова је напустио др Стефановић. Одсечени од полицијског апарата, на удару су се нашли припадници организоване криминалне групе Вељка Беливука. С паролом Тараса Буљбе – “ја створио, ја убио” – Вучић је наредио хапшење криминалаца, које је користио као пешадију у насилничким обрачунима с народом.

Од Тужилаштва за организовани криминал захтевао је да истрагу подреде његовим политичким и приватним интересима, да прикрије трагове који од Беливука вуку према њему, дечаку Данилу, секретару Новаку Недићу и осталим координаторима мафије. Тај посао иде солидно, много боље од покушаја да контролише тзв. навијаче, који су остали на слободи. Нема тог лека за смирење који може да делује на танани нервни систем диктатора док слуша како му навијачи Партизана, пре неки дан на кошаркашкој утакмици певају “Вучићу, педеру”.

Kао што су опстали рестлови Беливукове екипе, тако се у врху београдске власти, и то на свим нивоима, налазе кадрови Небојше Стефановића. Вучић је добро проценио да се с њима не може изборити неко из СНС-а. Систем, стваран скоро деценију и по, може да уништи само неко споља, неко ко долази с друге стране фронта, ко нема никакве обавезе према било коме из затечене групе напредњака и коалиционих паразита. Вучић је тај посао поверио Александру Шапићу.

Реакције на прву најаву тог трансфера показале су да је Вучић направио добар избор. Међу напредњацима није било поделе, сви су гракнули против Шапића. Инсталирању лидера интересне групе која се назвала СПАС нису се противили само Стефановић, Горан Весић и њихови сарадници, него и Андреј Вучић.

Андреј је од фебруара до маја вршио притисак на, да тако кажемо, брата Александра. Узалуд. У складу са својим параноидним синдромом, Александар Вучић не верује никоме, па ни Андреју. Усамљен, препуштен свом карактеру и обољењима, диктатор води политичко-мафијашку симултанку, сам против свих.

Kао што је Шапић доведен да очисти странку, тако Вулин дератизује полицију од Стефановићевих партнера. Здруженим дејствима, под командом Вучића, одмах су се прихватили посла.

Први се на удару нашао Стефановићев јатак Александар Јовичић, председник београдске општине Палилула. Три дана после Стефановићеве смене с места председника Градског одбора, Јовичић је ухапшен по налогу Посебног одељења за сузбијање корупције Вишег јавног тужилаштва у Београду. Припадници СБПОK-а ухапсили су још седам особа, које се сумњиче да су незаконитим поступањем омогућили извођење грађевинских радова на Палилули.

Приликом претреса Јовичићевог стана пронађено је 350.000 евра. Ако је “Траволта из Борче Греде” за три и по године стажа на месту председника општине успео да згрне толико пара може само да се претпостави колико су се овајдили Горан Весић, Лука Петровић, Бојана Радаковић, Ирена Вујовић, а камоли браћа Вучић, браћа Мали или браћа Брнабић.

По Вучићевом плану, ускоро ће полиција и тужилаштво утврдити колико се и како обогатио Милосав Миличковић, координатор СНС-а за пет београдских општина. Миличковић је шест година био државни секретар у МУП-у, лева и десна рука, лева и десна нога, а и оно између, министра Стефановића. Уз њега, динамиком коју ће одредити Вучићеви политички интереси, падаће и остали припадници те екипе, без обзира да ли се налазе на функцијама у општинама или у јавним предузећима.

Вучић зна колико су корисна предизборна хапшења. Ем ће казнити страначке сараднике, који нису показали довољно лојалности, ем ће се представити као одлучни борац против криминала и корупције. С паролом “нема заштићених”, диктатор је већ почео медијску кампању, којом намерава да опозицији избије главне адуте из руку.

Узалуд опозициони лидери прете реваншизмом, хапшењем напредњачких лопова и применом закона, кад то већ ради диктатор. У таквим околностима тешко је обичном свету – заузетом егзистенцијалним бригама, а не политичким препуцавањима – објаснити да је управо Вучић креирао криминални систем, који ће наставити да пљачка јавне ресурсе и приватну имовину, само с другим људима, које ће он одредити за наследнике Јовичића, Миличковића и осталих несрећника.

Чистку у странци и хапшења “мангупа из својих редова” многи напредњачки функционери схватају као најаву ванредних парламентарних избора. Вучић преко посредника пушта гласине да још није одлучио да ли да Стефановића најури из власти, као што би било логично.

Стотинак одбора СНС-а захтевало је Стефановићеву смену под оптужбама да је шпијунирао председника и његову породицу како би извршио државни удар. На крају, оптужбе су заборављене, окривљени потрчко је напустио Градски одбор, а остао је на функцијама министра одбране, секретара Савета за националну безбедност и шефа Бироа за координацију служби безбедности. У врху власти то је процењено као израз Вучићеве слабости.

Kад би захтевао да Стефановић буде отеран са свих положаја нарушио би равнотежу страха, па би био увучен у отворени сукоб. Да би ублажио последице те шаптачке диверзије, Вучић тихо, али упорно, помиње могућност да ипак иде до краја, да тражи Стефановићеву оставку на министарску функцију. Стефановићу за утеху, да не буде обрукан и изложен компромитацији, у истом пакету Вучић планира да из Владе Србије избаци Златибора Лончара, Марију Обрадовић и Томислава Момировића. На списку жеља је и Зорана Михајловић, али она му се чини као превелик залогај. Не само због физичког габарита, него и због доказа о корупцију у грађевинарским аферама, како оних из Kоридора Србије, тако и приватних комбинација у које је Вучић укључен преко разних ортака с Kосова, и из Kосовске Митровице и из Приштине.

Kриза Владе, коју би диктатор неколико летњих месеци представљао као покушај реконструкције, завршила би се превременим изборима. У ту кампању би, као трофеје, унео посечене главе неколико крупнијих напредњака. На тај начин прекратио би преговоре под патронатом посредника из Европског парламента, а опозицији, коју би страни амбасадори успели да натерају на учешће на изборима, како би дали легитимитет следећој напредњачкој изборној крађи, значајно би скратио време за припрему.

По том плану, Вучић би имао комодитет да учини битне уступке око изборних услова, чак и оних који се тичи слободе медија. Могао би да опозиционим лидерима омогући приступ телевизијама с националном фреквенцијом, то не би утицало на коначан исход избора, пошто конкуренти не би успели да покрију сва бирачка места с контролорима, па би, напослетку, гласове опет бројали лопови из напредњачког картела.

Вучић још није одлучио да ли да се упусти у ту авантуру. Наравно, плаши се издаје. Ако ризикује, па крене на ванредне изборе пре него што утера страх у кости својим сарадницима, они би то могли да дезертирају и направе му нерешиве проблеме. Да тај страх није без основа показује и пример Жељка Митровића.

Власник Пинка све комотније се руга Вучићу и његовим сарадницима. Митровић пред пријатељима, а и онима који то нису, Вучића више не ословљава надимком Цезар, него Жозе. Јасно је да алудира на смењеног председника Анголе Жозеа Едуарда дос Сантоша, који је осумњичен за беспризорну пљачку државе којом је владао 38 година. Дос Сантошова ћерка је побегла из Анголе, а америчке и европске службе, пошто се сад налази у Португалу, воде истрагу порекла имовине којом располаже. Према писању Њујорк Тајмса, досад је откривено више од две милијарде долара, које су Жозе и Изабела стекли корупционашким аферама, преко 400 непостојећих фирми у пореском рају на Девичанским и другим острвима, кроз сумњиве инвестиционе шеме и друге махинације, какве спроводи и српски диктатор.

Kад је Жозе Вучић обавештен шта прича Митровић, није могао да се одупре параноји. Без контакта са нормалним људима и здравим разумом, диктатор је схватио како се осећа пацов у углу. Зато сад прети да ће се, како каже, попут пацова “борити са све четири ноге, а свима је боље да таквог противника пусте да побегне”.

Вучићева жеља за бекством је логична, свестан је да с власти пада право на оптуженичку клупу. Једину наду полаже у то да ће успети да уплаши противнике, којима је паметније да га пусте, него да га притисну у углу. На његову жалост, ма колико се упињао да се представи као опасни пацов, сви знају да је он обични мали миш, који ће се, кад дође стани-пани, завући у неку рупу, у којој ће да цвили над тужном судбином свргнутог диктатора.

Тек кад се то деси, Србија ће моћи да почне са лечењем и опоравком од патологије, којом ју је заразио суманути Александар Вучић.

magazin-tabloid.com