Kолико једно високопрофитабилно предузеће треба да буде укључено у развој и побољшање наше животне средине. И даље не знамо где профит од, још увек, државних предузећа иде и како се располаже добитима, екстрадобитима и колико тога има. Волимо да кажемо како се то другачије ради у развијеним и уређеним државама а да ли смо свесни да је уређеност променљива категорија и да се на истој ради у континуитету. Сваки прекид будности води у отуђење нас самих од онога што нам припада. Kолико нас популистичка дневна политика и увлачење у небитно, одваја од битног и оног што је стварно питање наше егзистенције као појединца, породице и целокупне нације.
Опште је познато да у центру Србије, бившој престоници, Kрагујевцу постоји фабрика, Застава оружје а.д. стара преко 160 година. Ону коју су нам, зашто то не рећи опет, оставили наши преци са идејом да се производи оружје убојито, којим ћемо одбранити нашу земљу, наша огњишта и наше животе. Времена су се променила, више се земља не брани пушкама и то смо научили, на тежи начин. Но ипак производња и даље траје и даље се производе пушке, карабини, аутомати, пиштољи, револвери и цела палета војног и спортског наоружања које се продаје тамо негде и зарађује новац. Да, пушка нас брани и данас али не од метка који се испали из ње већ од новца који добијамо продајом истих. Или би барем то тако требало да буде. Неко ће се питати шта то данас бранимо. Бранимо оно што је наше, а то је поред земље и комплетне државне инфраструктуре и нашу културу, наш начин живота, као и будућност у којој ће наша деца моћи да раде исто што би ми данас требали да радимо.
А како другачије то радити него између осталог водити рачуна и о државним ресурсима и приливу новца који је неоспоран. Тако што ћемо улагати у домаћу инфраструктуру, путеве, болнице, паркове, игралишта, обданишта… Тако што ћемо улагати у културу и очување онога што нас карактерише и описује као заједницу. Очувањем културе, јасније нам је шта то бранимо. Вратимо се на Заставу оружје. Она је високо профитабилна организација и као многа успешна предузећа део свог профита улаже у заједницу и окружење у којем се налази и из којег већина запослених долази. Да ли је тако???? Можда би требали драги суграђани, Kрагујевчани, да се запитате зашто нема ни једна табла или натпис на коме пише “Ово је поклон граду Kрагујевцу од Заставе оружје” или нешто слично. Наравно да их нема, зато што се профит тог предузећа не дели грађанима Србије у целости(та фабрика је и даље државна), већ рецимо изабраним појединцима који су дубоко завукли своје руке у џеп фабрике и узимају огроман део профита. Одмах на овакву изјаву, сваки припадник владајуће коалиције у Србији изрећи ће лажне деманте и увредљиве коментаре, који служе само да се истина одвуче на другу шину и заборави оно што је главна поента сваке афере у овој земљи. Али чињенице су увек ту и јако су видљиве.
Анализирајмо само следеће.
Да ли пословна стратегија једног предузећа, као што је Застава оружје а.д., може да дозволи да малопродајни објекат постоји али је као скривен, далеко од градског језгра. Kоме је у интересу да малопродаја Застава оружје буде склоњена, док се ловачко и спортско наоружање може купити и купује у партнерским фирмама по граду Kрагујевцу и остатку Србије. Kоји деманти могу да постоје и оповргну ову једноставну чињеницу. Kолико новца покреће једну овакву појаву. Питање свих питања је како опстају партнерске фирме и продају заставино наоружање у било којој поставци фабричког руководства. Да ли је то шаблон приликом избора руководећег кадра или се увек користи другачији приступ сходно профилу топ менаџмента фабрике. Сложићемо се сви, то је апсолутно небитно. Битно је то да се таква пракса прекине, на свим нивоима. Ово је један пример, има их на хиљаде. Србија је дубоко оболела као држава и већ се неки делови желе ампутирати не би ли смо некако преживели, на коленима наравно. Морамо се пробудити и започети лечење нашег оболелог али такође и јединственог друштвеног бића. Нас у Србији препознају многи као диван, радан, паметан, духом богат, искрен народ. Те атрибуте треба да препознамо и ми сами међу нама, и као такве да их гајимо, унапређујемо.
Драги Kрагујевчани, грађани целе Србије да ли можемо да смогнемо снаге и прекинемо деценијско отимање од нас самих? Да ли смо спремни да се отргнемо од себе самих и престанемо да верујемо у тупаве деманте политичара, директора, људи на водећим позицијама на афере којих је сваки дан на сваком кораку и које су тако очигледне, а оправдања тако глупа и неукусна? Можда баш тако треба, да најгори са сумњивим диплома, без радног искуства воде ову државу и креирају будућност нама и генерацијама које долазе. Вероватно смо сви за то да гледамо најгоре садржаје на телевизији, новинама и осталим средствима јавног информисања. Можда баш тако треба да некада културно уметнички програм телевизија са националном фреквенцијом буде давна историја, а нама наметнуто да култура више и не постоји. Можда нама у Србији баш то треба, да већ урушен образовни систем падне још више и да будемо тотално необразовани, неупућени и претворени у још јефтинију радну снагу.
Застава оружје у нашем Kрагујевцу, само је један пример у мору афера, продаја државне имовине, срозавања сваког појединца у овој земљи само са једним циљем, да се мала група
богати и бахати. Да ли ћемо дозволити да продамо све па чак и саме себе да би поједини уживали?
