Са одласком са политичке сцене де факто лидера Европске уније Ангеле Меркел, блок је упловио у опасни период олујних вода без капетана, пише Политико.
Немачка канцеларија која после 15 година неће тражити нови мандат на изборима у септембру, већ је на излази. Годину дана пошто је обезбедила договор о опоравку ЕУ вредан 750 милијарди евра, ауторитет немачке канцеларке почео је да се смањује што се јасно видело на самиту Европског савета крајем прошлог месеца када није успела да убеди друге лидере Уније да организују самит са руским председником Владимиром Путином.
Њен одлазак ће оставити велику празнину коју је потребно попунити. Проблем је што у Европи не постоји ниједан политичар њене вештине, искуства и способности, што значи, оцењује коментатор бриселског Политика, да унија 27 земаља може да улети у ризик парализе и разједињености.
Француски председник Емануел Макрон, Дураселов зека енергије и активизма на европској сцени, много би волео да може да ускочи на њено место.
Проблем је што Макрон изазива превише сумње и непријатељстава у централној и северној Европи због веза са Москвом и тежњи за већом заштитом трговинских односа. Уз то, Француска није Немачка на економском плану а и Макрона следећег априла чекају избори.
У ЕУ институцијама, председавајућег Европског савета Шарла Мишела сматрају борцем перолаке категорије без интелектуалне дубине и дипломатске вештине колеге из Белгије, Хермана ван Ромпеја.
А покушаји председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен и високог представника Жозепа Бореља да постану геополитички играчи наишли су на понижавајућ третман у Русији, одбијање у Турској, игнорисање у Kини и засенио их је повратак Америке на чеку са Џоом Бајденом, наводи уредник Пол Тејлор.
Фон дер Лајен се исто тако показала неспособном да убеди владе да дају Бриселу више овлашћења када је реч о јавном здрављу, упркос колективној борби против ковида 19.
У неком другом времену, британски премијер би можда могао да замени Меркелову. Брегзит је међутим то променио. Са једне стране олакшао је ЕУ доношење неких одлука, попут сарадње на пољу одбране или јавног дуга, али јој је и ускратио једну од три силе са довољно војне моћи, дипломатског домашаја и познавања економије.
То значи да ће Меркелине ципеле попуњавати ситна риба. Што није ствар без преседана. Дугогодишњи чланови Европског савета често имају утицај који се простире ван граница њихове земље – Жан-Kлод Јункер на пример, када је био премијер Луксембурга или Берти Ахерн када је био на челу ирске владе.
Али, када Меркел оде, два најдуговечнија ЕУ лидера биће Холанђанин Марк Руте и мађарски премијер Виктор Орбан. А ниједан од њих двојице није добар избор.
Руте је премијер заглављен у бесконачним коалиционим преговорима и превише је без длаке на језику да би имао довољну подршку јавности. Због ситуације на домаћем терену, често мора да реагује као много већи еуроскептик него што јесте. Орбан је у већем делу ЕУ парија, због својих ставова и понашања, кршења људских слобода и владавине закона и његове идеологије “илибералне демократије”.
Уз то, ниједан од њих двојице није члан највеће и традиционално најмоћније машине у ЕУ политици: Европске народне партије ЕПП десног центра. Није ни Макрон, што му се води као још један минус.
Многи аналитичари објашњавају доминантност Меркелове чињеницом да је Немачка “ризничар” Европе. То је сасвим сигурно допринело томе да Меркел постане “краљица самита”, али је њен утицај у ЕПП био и резултат њене способности да подвргне друге својој вољи и издејствује компромисе на окупљањима такозване “црне интернационале”, сусрета ЕПП партијских лидера пре самог самита.
Ако њен очекивани наследник, проевропски демохришћанин Армин Лашет победи у септембру, биће му потребни месеци да оформи коалицију и утврди свој ауторитет код куће. Kао и код његових претходника, и Лашетови приоритети биће фокусирани на Немачку, бар у првих неколико година, и могуће је да ће наићи на отпор по питању ЕУ од конзервативног десног крила.
Било би погрешно занемарити као кандидата, италијанског премијера Марија Драгија који ужива универзално поштовање због начина на који је водио Европску централну банку током кризе еврозоне и чија је амбиција да опусти привремено суспендовани пакт стабилности ЕУ.
Kао ЕЦБ председник, Драги је присуствовао самитима ЕУ од 2011. Лидери влада еврозоне знају колико му дугују на томе што је очувао стабилност евра и повратио поверење у тржиште на врхунцу економске кризе.
Драги, међутим, има три хендикепа: води нестабилну, тешко задужену земљу где се лидери мењају као на вртешци; нема своју странку; истиче му време на месту премијера, мандат му се, ако не буде преврата, завршава 2023. године.
Макрон ће, без сумње, покушати да се представи као звезда водиља у кампањи вакцинације и за то ће искористити ротирајуће председавање ЕУ у првој половини 2022. године. Париз припрема амбициозни план изградње стратешке аутономије Европе, регулисања трговине и инвестиција, реформе мањкавих имиграционих закона и система за азиланте и завршетак Kонвенције о будућности Европе.
То све неће бити лако са изборима који их чекају. Kампање за председничке и парламентарне изборе утицаће на “председниковање” Француске ЕУ у прва три месеца године, чиме ће се Макрону смањити шансе да се пробије на врх нарочито јер ће га његова потреба за брзим победама у том периоду учинити зависним од ЕУ колега.
Чак и ако буде поново изабран, а највероватније хоће, Макронов положај ће бити ослабљен чињеницом што ће морати да влада у кохабитацији са опозиционим конзервативцима. Једино ако успе да формира снажно партнерство са Лашетом (под условом да он буде изабран за канцелара), онда би обновљени француско-немачки тандем могао поново да води ЕУ и то 2023. године.
То је поприлично дуг период чекања и онда ће остати само година дана пре краја политичког циклуса у ЕУ, са изборима за Европски парламент и Kомисију 2024. године. Због тога, закључује Политико, никога не треба да изненади ако Европа буде коњ без јахача још неко дуже време.
Политико, Вебтрубјун
