Нама је најодликованији српски официр ИЗДАЈНИK, а аустроугарски војник ”ђавоље” дивизије из Загреба МАРШАЛ

Просто је невероватно како је српски народ након Другог светског рата прогутао причу о Дражи као издајнику и сараднику окупатора и Титу као маршалу и хероју рата.

С једне стране имамо српског официра који је учествовао у свим биткама Балканских и Првог светског рата 1912-1918. Повукао се са војском и народом пешке преко Албаније, био на Kрфу, на Солунском фронту итд. Он је из тог рата изашао као један од најодликованијих српских официра и сви су га упамтили као таквог. И сад долазимо до парадокса да један овакав српски официр бива проглашен за ”издајника” и ”сарадника” немачког окупатора против ког се борио и био рањаван итд.

Са друге стране имамо непријатељског аустроугарског војника који се борио у саставу по злу и покољима чувене 42. домобранске ”вражје” дивизије из Загреба, у њеном 25. домобранском пуку. Тај непријатељски војник је од августа 1914. прокрстарио сва главна попришта ратних окршаја у централној Србији—од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Kрупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца итд. И учествовао је у борбама против наше војске на Церу, Дрини, Гучеву и Мачковом камену и на Kолубари и за то добио аустријску сребрну медаљу за храброст итд. И сад ођедном он постаје велики борац за слободу нашег народа, маршал итд.

Ми Срби смо луд народ али никада пре нисмо били наивни… И зато опет питамо како је могуће да ми и дан данас гутамо такву причу?

Kако је могуће да онај коме знамо и оца и мајку и жену и децу и где је ишао у школу и све и он је данас као некаква мистерија, док у исто време човек о коме не знамо ни ко је, ни шта је, ни одакле је дошао, знамо само његов некакав конспиративни надимак, њега прихватамо као фараона, љубичицу белу и оца свих наших народа и народности? И то траје све ове године?

Kао школовани официр са крштеницом, рођен 27. априла 1893, у Ивањици, од оца Мијаила писара Моравичког среза и мајке Смиљане о Дражи се зна све. Од тога да је добио име по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица, да је имао сестре Милицу и Јелицу, да је Милица умрла од туберкулозе као дете, а Јелица завршила архитектуру на Београдском универзитету, радила у београдској општини и да су је комунисти стрељали 1944, да су му оба родитеља умрли, отац 1896. од туберкулозе а мајка 1901, да је старање о малом Дражи и Јелици преузео стриц ветеринарски мајор Владимир ”Влајко” Михаиловић који их је одгајао у свом дому у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића) у Београду, да је децу највише пазила Дражина баба по оцу Станица Михаиловић, да су и друга два Дражина стрица Драгомир и Велимир били српски официри и да је четврти Дражин стриц, Тома, радио као управник телеграфа у пошти у Београду, да је Дража у Београду завршио основну школу, завршио прва три разреда Треће мушке гимназије у Његошевој улици а следећа три у Другој београдској гимназији која се налазила на месту данашње зграде Политике, да је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду и после шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника, да је у септембру 1912. његова 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске итд. да се након рата рањавања и одликовања 1920. године оженио са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића која је претходно била удата за професора књижевности Радивоја Лазаревића који умире од тифуса 1915, да их је упознао Јелицин рођени брат и Дражин најбољи друг из 43. класе Ниже школе војне академије Боривоје–Бора Бранковић и да су Дража и Јелица изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922. и Војислава 1924. и ћерку Гордану 1927, да је службовао и Скопљу, Сарајеву, да је као најбољи официр послат у Француску на специјализацију, да је службовао као војни аташе Kраљевине Југославије у Софији и Прагу, да је имао кућу у Брегалничкој улици у Београду и башту са најукуснијим трешњама које су брала комшијска деца (међу којима и легендарни српски певач Цуне Гојковић), да је лепо певао и био члан хора Прво београдско певачко друштво итд.

А у грађанском рату, који је избио у сред немачке окупације, Дража је имао против себе аустроугарског каплара Јосипа Броза о коме практично ништа поуздано не знамо. Не знамо ни да ли је то прави Јосип Броз који је по сведочењима изгубио прст за стругом као машинбраварски помоћник, за њега је везано петнаест датума рођења и шеснаест верзија о избору за генералног секретара ЦK KПЈ.

Ни до данас није поуздано утврђено ни када је постао члан KПЈ, ни ко га је у чланство примио, нити ко га је препоручио. Не знамо ни како је од заробљеника на руском фронту постао учесник комунистичке револуције. Ни коју је праву улогу одиграо у Шпанском грађанском рату, ни шта је радио за време стаљинистичких чистки у московском хотелу Лукс.

Не знамо ни колико је бракова имао, ни колико тачно деце, ни где је све живео и шта је радио. Не знамо ни иза колико се лажних имена скривао, ни откуд машинбраварски помоћник свира клавир, ни ко су му браћа и сестре и откуд његов брат Мартин који живи у околини Будимпеште, ни какав је то акценат којим је говорио и како се као једини комуниста тајно састаје са папом у сред рата у Ватикану итд. ни многе друге појединости везане за његов прави идентитет. Једино што поуздано знамо јесте његов ратни пут из докумената аустроугарске војске и то да је био ђак понављач.

О овом парадоксу може доста да се пише али је најтужније то што и поред свега наратив о мистериозном Дражи издајнику и Титу великом хероју и маршалу и дан данас опстаје!

Укључимо мозак и биће нам јасније додуше ко има чиме да размисли.

Андреј Великоња

Политички.рс