Усташки зликовац, Макс Лубурић, касапио је и клао. Могао је, јер је био „на казану“ код Павелића. Осећао се сигурно и недодирљиво. Био је заштићени и повлашћени део владајућег система пропагандне машинерије и први прстен одбране поглавника. Отуда су он и његови никад осуђивани момци, У-црном, црпли моћ да некажњено раде шта им се прохте.
Батинали, клали, крали, заштрашивали, палили бакљама. На вођин миг, или на миг вођиних медија, „Кватерник“ и „Старчевић“. Наравно, Павелић се клео да није имао појма ни везе са „радом“ никад осуђиваних момака У-црном. На крају им је ипак народ судио.
Споменичар напредњачке борбе надмашио је претходне. Могло му се, јер је био првоборац инаугурације, први прстен одбране скупштине и венца, онај са казаном. Он, његови одликаши, батинаши, бакљаши и синовљеви пајташи. Нико „правоснажно осуђиван“. Све сами добри момци и осведочени ледоломци. Доказане патриоте. Стубови и ослонац поретка.
А поредак им захвалан. Чувају му леђа док пљачка и девастира. Где год ти око падне, свуда невоље. Жгадија и братија разваљују Србију уздуж и попреко. Не зна се ко више краде, лаже, трује и пљује. Кољачи или прелетачи? Бахати, осиљени, сигурни и недодирљиви, покривени системском ружичастом маглом.
Правосуђе, полиција, службе, Влада, скупштина, министарства, државна администрација, јавна предузећа, град, локалне самоуправе – држава. Осињак пљачке и корупције, легло плагијата, фалсификата, опијата и перверзије. Свеопшти криминал и скотови какви још нису виђени на планети. Содома.
А на врху – Сотона. Мало, мало, па се облизује.
Сто за једнога, милион за једнога, сви за једнога, све за њих. Од Сотоне се то и очекује. „Злонамеран, малициозан, безобразан, бесраман, покварен, непоштен, бестидан, подмукао, бескарактеран, нечастан, неморалан, охол, препреден, осион, перфидан, безочан, пакостан, срамотан, дрзак, обестан, недостојан, прорачунат, искварен, безобзиран, неотесан, несавестан“, како је прецизно приметио научник и академик.
Ни руски медији више немају задршку. На светло дана излазе бројни текстови о издаји. Руски новинари и аналитичари таксативно, до у детаљ, износе све Сотонине издајничке потезе.
Мисли ли неко да руски медији могу да пишу напамет, или по диктату Запада? И Путин га је прочитао.
За разлику од њих, домаћи „војвода“ још увек се не оглашава. Лауфер му ништа не јавља, или му је можда јавио превише? А уочава се и то да у ружичастим испарењима Беливук још увек није доведен у везу са убиствима Цвијана, Јанићијевића, Ивановића, Даде, Пантића и осталих. Чекамо да се досете.
„Где је била нечија глава за време судара?“. „Испричаћу још детаља ако се одређени људи не опамете“. „То је сада партија у којој један човек преузима сву власт у држави, користећи незаконите методе, користећи неуставне методе“. „Иза те подршке стоје исти они батинаши од малопре и куповина гласова“. „Ми опет имамо затварање и гушење медија, у чему је Александар Вучић и 1999. године показао да је врло умешан“. “Имамо опет пребијање људи на изборима“.
Кад се после горе набројаних цитата блиских Сотониних сарадника, Загорка није латила заната, онда дајте да буде одликован за цитирана и сва остала нецитирана достигнућа, а има их. Сад је прави тренутак. Толике је одликовао, а њему, најзаслужнијем – ништа!
Одликујте га, јер грехота је да неодликован посети Забелу.
Давор Калајжић, пензионисани службеник политичке канцеларије специјалног представника УНМИК-а
Директно.рс
