Где ти је држава, Каине?

• Глобална елита је осмислила „управљани хаос“ (који је дао одличне резултате) у складу са својим интересима. Домогла се до тада незамисливих ресурса. Но, сада је креирала и „неуправљани хаос“ у оквиру којега треба да се дочепа свих добара и потпуно опљачка народе и државе. Ова стратегија се примењује у Ираку, Либији, Сирији… Логика „неуправљаног хаоса“ је једноставна: „у мутној води хватају се највеће рибе“, тј. хаос даје највеће могућности за проширивање власти и богатства, и најважније − радикално мења саму логику развоја читавих друштава

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Европској унији одвија се перманентни рат разочараног народа и глобалне (самопроглашене) елите. Ова тзв. елита уништава све оно што се сматра цивилизацијским наслеђем Европе и становника овог континента. Житељи Уније све више осећају на себи „ефекте уништења“, рата на живот и смрт, где нема избора јер се води борба до победе једне стране, без могућности компромиса.

Све државе Уније су изложене овом „духу разарања“ глобалне елите. Многи Немце сматрају најмоћнијом нацијом у ЕУ. Међутим, Немци су изложени условима живота „који производе очајање и фрустрацију“, пре свега масовном пријему имиграната. Имигранти гуше Немце не само бројем већ и својом културом. Аутохтоно становништво се повлачи и трпи губитке на свим фронтовима: од религије, до језика и политике. Немају могућност да изразе своје (политичко и друго) незадовољство. Наиме, иако је Немачка формално демократска држава, у којој би грађани требало да искажу своју вољу (и незадовољство) избором адекватних политичара на државне функције, то није могуће. Ако се појави таква партија која би да слуша народ, у медијима ће се појавити канцеларка (Ангела Меркел) и рећи: „То су људи чија су срца пуна предрасуда, хладна и чак љубоморна.“ И „Пегида“ је означена као терористичка организација. Тако је и у другим земљама Западне Европе. Бивши шведски премијер је био још радикалнији од Меркелове: „Шведска припада имигрантима, а не Швеђанима!“ У Скандинавији се усваја закон који забрањује критику имиграције! Две године раније, Питер Сатерленд, „отац глобализације“, у говору у Дому лордова рекао је да је „имиграција нормална појава, неопходна за економски раст, иако је то у неким државама тешко објаснити грађанима!“ Сатерленд такође осуђује оне Европљане који продужавају борбу за јединство нације, јер „Европска унија мора да разруши таква осећања“. Овим закључком је завршио излагање. Другим речима, Европска унија има кључну улогу у уништавању националног идентитета Европљана, и при томе се не говори ни о каквој теорији завере.

РАТ ЕЛИТЕ С НАРОДОМ

Закључак Монике Бартошевич, која је аутор поменутих навода за пољски портал Polonia Christiana, јесте да „не треба допустити да Питери Сатерленди победе“. Иста ауторка ову несвакидашњу ситуацију опредељује као „рат елите са народом“.

Сергеј Павин за украјински портал h.ua, у чланку под насловом „Ако је ‚елита‘, онда је против народа“, истиче да све што се данас догађа потиче из „центра“, но нико не зна где је он смештен. Делатност му је очигледно деструктивна, али одсуствују докази о његовој локацији. Центар „неуправљајућег хаоса“ је већ на најважнија места поставио своје кадрове уз помоћ различитих механизама, па и локалних парламената и законодавстава. Усвајају се дегенеративни закони, чак и у Европској унији, а њихов предлагач је неки неименовани „врховни жрец“. Ти закони руше природно, а штите неприродно, руше породицу, морал…

Зашто националне елите са таквом радошћу, лакоћом и чак задовољством предају своје народе и имовину глобалној, анационалној, деструктивној и отуђеној елити? Феномен није баш нов. Из светске историје знамо да је јапанска елита крајем 80-их и почетком 90-их година XX века предала државне финансије Американцима. Ту је елита Југославије, која је (о)лако предала ову државу, па низ европских лидера који су то исто учинили за САД. Ту је и руска (бивша) елита на челу са Горбачовом, која је све предала Западу. Па елита око Гадафија, која је предала Американцима и лидера и државу са свом имовином. Зашто елите незападних држава пљачкају своје народе, а потом беже на Запад? Кључно питање је, дакле, зашто то раде, што се пита и Михаил Дељагин у чланку „Где ти је држава, Каине?“ за портал kozaostra.mybb.ru.

„ОФШОРНА“ ЕЛИТА

Дељагин ову елиту назива „офшорна“ и цитира олигарха Олега Кисељева, који је рекао следеће: „Ја нисам толико патриота своје државе колико сам патриота свог новца.“ Ова изјава, дакле, открива суштину, а то је да се патриотизам елита расплинуо до примитивизма. Све је у количини новца на рачуну. „Офшорне елите“ своје државе доживљавају као „трофејни простор“ о којем не морају да брину.

Поједностављивање комуникација у оквиру процеса глобализације открива начине управљања становништвом, тачније државама, али и корпорацијама, при чему се види да руководиоци тајних служби, науке, медија и културних институција области за које су задужени потчињавају личним интересима, како својим, тако и оних што су их поставили на функције. Дакле, данас имамо посла са радикално другачијом светском елитом него пре 20 година.

КОЈЕ СУ ОСОБЕНОСТИ НОВЕ ЕЛИТЕ?

Прво, елита која влада државама, институцијама, затим огромном имовином и народима, по правилу, не живи на територији којом влада, већ у хотелима са пет звездица, затвореним резиденцијама (за обичне људе) а њихове интересе штити приватна војска, тачније, приватне војне јединице, чак до ранга бригада.

Друго, нова глобална управљачка класа отворени је противник држава, односно постојања државних граница, али и класичних државних институција.

Треће, глобална класа управљача нема осећање (државне) припадности, ни утемељен национални и религиозни идентитет. Такође, не прихвата обавезе. Нема свој народ, нема бираче, али ни пореске обвезнике. Због позиције у односу на „традиционални, обични народ“, она га мрзи и не подржава његову борбу за очување националне културе и националног идентитета, па ни територијалног интегритета државе у којој тај „традиционални етнос“ живи.

Под утицајем елите (која све више добија обележја класе, јер се не осећају припадницима ниједног народа, нити државе, већ „глобалне управљачке класе“) пропада традиционална држава и њен систем, а државна имовина се под изговором приватизације (наводно, држава не уме да добро управља имовином) одузима од становништва. Тако се ствара материјална база њихове моћи, а слаби једна земља и сиромаши њен народ. Самим тим, интереси обичних грађана су незаштићени, при чему, ако их ко и помене, бива исмејан, јер није модерно, а ни пожељно бринути се за њих.

МЕДИЈИ ЋУТЕ, АЛИ…

Против елите данас се дижу побуне, али сутра можда поникну и прави, добро осмишљени устанци и револуције. Сведоци смо да се људи буне не само на северу Африке и Блиском истоку већ и у срцу, тврђави „глобалне управљачке класе“ – САД. Мондијалистички медији ћуте о овим догађајима, али они се нижу и грађани долазе до одређених сазнања о целокупној ситуацији. Једно од важнијих самосазнања јесте да се елита отуђила од народа, односно да је она главни непријатељ нормалног живота обичних људи. Без обзира што „велики и моћни медији“ прећуткују локалне устанке, свет се, на наше очи, мења и ступа у нову епоху која се може назвати националноослободилачка борба различитих заједница, друштава (чак и подељених државним границама) против сверазарајуће глобалне елите. Отпор разарању глобалних управљача мора оставити по страни партијске разлике (посебно левице и деснице) створити националну солидарност свих снага које желе да сачувају национални идентитет, превазићи друге поделе (верници − атеисти, патриоте − интернационалисти итд.) јер све разлике губе значај пред перспективом социјалне беде, коју намеће отуђена елита „нових номада“, наводи Михаил Дељагин у другом чланку на исту тему, а за портал svom.info.

Следећа битна одлика Националноослободилачке борбе је сагледавање ко су актери догађаја. На пример, на Блиском истоку све је почело уништавањем Ирака, а настављено је „Арапским пролећем“, тачније револуцијом у Тунису. Циљ: борба за ресурсе. Но, у Тунису се није све и завршило по плановима глобалних управљача. Идеја светске елите „да ресурси неке државе припадају целом човечанству, а не том становништву“ (у преводу, припадају корпорацијама) није дочекана са одобравањем. Наиме, њихова логика је да морају ставити под контролу сва богатства, па макар их не користили. Важно је да ти ресурси никоме не доносе корист, посебно не држави и њеним житељима. Тако се објашњава зашто су приватизације неуспешне. Глобална елита не жели да фабрике доносе корист било коме осим њима. Чак и кад купљено (фабрика или извор нафте или воде) не ради − купљено је, стављено је под контролу и доноси власницима корист, јер су производи (или ресурси) извучени са тржишта, што ствара дефицит, који увек поскупљује недостајућу робу (а власник је исти).

Елита је осмислила „управљани хаос“, који је дао одличне резултате (за њу). Домогла се до тада незамисливих ресурса. Но, сада је креирала „неуправљани хаос“ у оквиру којега треба да се дочепа свих добара и потпуно опљачка народе и државе. Ова стратегија се примењује у Ираку, Либији, Сирији… Логика „неуправљаног хаоса“ је једноставна: „у мутној води хватају се највеће рибе“, тј. хаос даје највеће могућности за проширивање власти и богатства, и најважније − радикално мења саму логику развоја читавих друштава.

Одвајање припадника глобалне елите од класе и народа из којих су потекли интензивно је (осим код Швајцараца, у Ватикану, Луксембургу, Монаку и у новије време у Русији, где председник Путин покушава да их национализује) што се види из њиховог пристајања на политику „неуправљајућег хаоса“. На Блиском истоку „неуправљајући хаос“ стварају тзв. исламски борци, односно савез глобалне елите са радикалним исламистима. Исламски борци су се показали савршеним творцима хаоса у савременом свету: од Блиског истока до Европске уније и Балкана (Француске, Холандије, БиХ…) На северу Африке једина држава која је успела да избегне „нове глобалне номаде“ јесте Алжир, који је брутално сасекао исламски фундаментализам. Овоме је свакако помогао геополитички полoжај државе и улога достављача гаса Европи у време сукоба са Русијом око Украјине. Међутим, то је привремено стање и Алжир је само тренутно остављен на миру. Нове ударе на његова богатства тек треба очекивати.

НАМЕЊЕНО РУСИЈИ

„Неуправљана хаотизација“ намењена је и Русији. Наиме, суспендовање и онемогућавање испорука руске робе светском тржишту је једна од варијанти. Агресијом на Либију Запад је онемогућио реализацију великих уговора у области нафте и гаса, изградње железнице, продаје руског оружја (износ у милијардама долара) а када ни то није дало очекивани резултат, прешло се на снижавање цене нафте, на спречавање изградње гасовода „Јужни ток“… Следећи корак, поред већ распаљеног рата у Украјини, који је, јасно је, усмерен против Русије, биће убацивање исламских бораца у Федерацију ради изазивања „неуправљаног хаоса“.

Политика „неуправљаног хаоса“ фактички је омогућена суспензијом међународног права, која се прво применила на простору СФР Југославије, а настављена је 1999. године агресијом НАТО на Србију и Црну Гору, Авганистан 2001. и Ирак 2003. године. Суспензија међународног права у западним медијима именована је као „прање норми или прање правних параграфа“, што је изазвало велике протесте. Данас, међутим, више нико не протестује и могуће је било коју норму или закон „опрати“, односно „испрати“. Агресија САД и њихових сателита на Либију показала је да је у одсуству међународног права могуће измислити некакав проблем или конфликт који затим служи за напад и бомбардовање државе и њено „враћање у камено доба“.

Да „камено доба“ није метафора само за Либију, доказују и подаци о намерном онемогућавању стварања технологија за даљи продор у космос и за бесплатну енергију. Уместо тога, стижу ебола и друге лабораторијске болести, 3Д-телевизори који шпијунирају гледаоце, ајфони и дијет кока-кола на бази генетски модификованих производа. Због тога неки аналитичари мисле да позитивни развој догађаја преко технолошких иновација није могућ. Напротив, идеја глобалне елите је супротна – „ограничавање потрошње становништва планете“, што значи „сурвавање целе економије планете у депресиони вртлог“. „Ограничавање потрошње“ није намењено само за сиромашне слојеве већ и за средњу класу, кључну за ширење постиндустријске технологије. Средња класа се перманентно уништава у Африци, Јужној Америци, на Балкану, Блиском истоку, али и у Европској унији. Широм света она се нашла под ударом глобалне елите и на тај начин јој је одузета сакралност вредности. Овде је посебно важан удар на демократију, као иманентну вредност средње класе. Наиме, демократија је постојала у име средње класе и за њу. После сиромашења, систем се претвара у (информативну) диктатуру, засновану на манипулацији људским мишљењем. Глобална манипулација мишљењем води до процеса онечовечења и децивилизовања човечанства. Људске жртве више не изазивају сажаљење других људи, јер су Срби, Руси – „терористи“, „диктатори“…

ОТЕЖАВАЈУЋЕ ОКОЛНОСТИ

Отежавајућу околност за отпор „неуправљаном хаосу“ представља подељеност народа, јер још није створена заједничка идеја која би ујединила све оне што не желе да се врате „у камено доба“, истиче неколико аутора портала nfor.org.

Они који неће у „неуправљајући хаос“ морају се организовати и покушати да минимизирају рушилачке последице деловања глобалне елите. У другој фази потребна је борба за оздрављење државе и повратак отете имовине (национализацијом) као и њено постављање у функцију развоја, односно благостања човечанства. Оздрављење државе значи и уклањање са власти корумпираних политичара и бирократије (претворили се у слуге глобалне елите). У том смислу, следећа мера је онемогућавање „делегитимизације избора“ од стране светских управљача. Из политике „неуправљајућег хаоса“ јасно је да сваки избори који доведу на власт људе и партије који нису потчињени глобалној елити бивају делегитимизовани („обојеним револуцијама“ или на друге начине; овде мислимо и на намерно сиромашење, које дестабилизује становништво, уједно делегитимишући власт). Зато је важно сачувати изборе као начин промене, односно избора власти. Како то извести, када избори постају „нелегитимни“ одмах по објављивању резултата, тј. ако народ није „правилно“ гласао, односно подржао експоненте глобалне елите? Одговор захтева мудрост и добру организацију, али и проучавање избора у државама где се народ успешно одупро вољи глобалних управљача.

ЧЛАНАК ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ „ГДЕ ТИ ЈЕ ДРЖАВА, КАИНЕ“

НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9

ИЗВОР: Печат