Јуриј АНДРЕЈЕВ | 27.09.2011 | 15:30
Формирање ефикасних савеза представља једну од темељних функција државе која учвршћује њен међународни положај. Није случајно нестанку СССР претходила ликвидација два најважнија међудржавна савеза – Варшавског уговора и Савета за узајамну економску помоћ. Настанку стабилних организација, које служе јачању држава-чланица може и треба да води стратешко партнерство. У таквој групи удружења се налазе и ОДКБ и ШОС – најважнији савремени савези, настали уз активно учешће Русије.
Организација Уговора о заједничкој безбедности– ОДКБ – формирана је 2002. године на основу Уговора о колективној безбедности, који је закључен 1992. г. између шест бивших совјетских република – Јерменије, Казахстана, Киргизије, Таџикистана, Узбекистана и Руске Федерације. 1993. године њима су се придружили Белорусија, Азербајџан и Грузија. Тај Уговор је, после размене ратификационих повеља, ступио на снагу 1994. године. Међутим, 1999. године Грузија, Азербајџан и Узбекистан нису продужили уговор на следећих пет година, тако да је 2002. године организацију чинило само 6 земаља. Доцније, 2006. године, Узбекистан је обновио чланство, и сада ОДКБ сачињава 7 пост-совјетских република.
Пакт је настао у врло сложеној геостратешкој ситуацији, када су спољнополитичке позиције Русије драматично пале. Новонастали свет, у коме више нема два пола, руском руководству је доносио све нове и нове проблеме… Русија је свој статус у односима са Западом и, пре свега, са Сједињеним Државама и НАТО, сачувала захваљујући скоро искључиво томе, што поседује нуклеарне снаге, а то је био и њен главни циљ у датом тренутку. Јер НАТО се без престанка, не обазирући се на противљења Москве, померао ка Истоку. 2001. године су САД и НАТО започели рат у Авганистану. Сложена стратешка ситуација, која се још више продубила 2003. године – почетком рата у Ираку, такође је захтевала активна дејства и у самој Русији, и ван ње
У вези са тим се и појавила Организација Уговора о колективној безбедности. Она је требало да буде, и није могла да не буде, војно-политички савез, чији је главни циљ да се одбије спољна агресија против њених чланица (члан 4). Прве заједничке оружане снаге ОДКБ су формиране 2001. године и назване су Колективне снаге за брзaдејствaу Централно-азијском региону (КСБР ЦАР). Међутим, међудржавни споразум о тој одлуци је направљен тек 2007. године, а на одобрење Државној думи Руске федерације нацрт закона о том споразуму је предат тек 2009. године.
Тада је и одржана прва војна обука контингента који представља КСБР ЦАР, а која је укључивала јединице из Казахстана, Киргизије, Таџикистана и РФ. Укупно у КСБР ЦАР има 4 хиљаде људи, 10 авиона и 14 хеликоптера. Највећи контигент је из РФ (од десет батаљона – три су из Русије). Без посебне задршке формиране су снаге КСОР (Заједничке снаге за оперативну реакцију), које броје око 20.000 војних лица (17.000 војника и официра и 2.000 сарадника у специјалној намени). Припремљена је правна и материјална база за комплетирање миротворног контингента ОДКБ (6 земаља без Узбекистана) са 3500 људи и 500 сарадника органа за правну заштиту. Истина, чуло се мишљење да ОДКБ уопште није војно-политички, већ једноставно међународно-регионални савез, али су се у последње време ти гласови утишали.
Највиши орган ОДКБ је Савет за колективну безбедност, који се прилично често састаје на званична и незванична заседања (по правилу – два пута годишње). Активно раде органи другог реда – савет МИП-ова, савет министарства одбране, комитет секретара Савета безбедности ОДКБ, остали органи. Одлуке, осим процедуралних, доносе се консензусом. Тренутно ОДКБ за најактуелнија сматра два проблема: унутрашњи – однос према догађајима у Киргизији и уопште према унутрашњим немирима у земљама-чланицама ОДКБ, и спољни – авганистански проблем.
Догађаји у Киргизији су у ОДКБ на свим нивоима интензивно разматрани. Иако се са правног гледишта искључује мешање ОДКБ у унутрашње послове земаља-чланица, тај став су руководиоци земаља-чланица тумачили различито. Ако је, на пример, председник Белорусије А.Лукашенко, иако посредно, у време догађаја у Киргизији иступао за помагање председнику К.Бакијеву, истовремено је позиција председника Узбекистана И.Каримова била, рекло би се, супротна, –према његовој процени ОДКБ није ни у ком случају смео да се меша у унутрашње послове земље-чланице, јер приоритет морају имати захтеви националних законодавстава и регионална стварност.
То питање је било предмет проучавања експерата и преговора међу учесницама Организације и у њеним структурама, па и на састанку који је недавно одржан у Астану. Белорусија је развијала своју позицију у смислу да потенцијал ОДКБ треба да се користи за спречавање државних преврата, против тероризма и екстремизма у земљама-чланицама. Москва се изјаснила за подршку таквој позицији, присећајући се, конкретно, недавних драматичних догађаја у Северној Африци.
За ОДКБ је врло актуелан и авганистански проблем. На јужним границама Русије формиран је врло опасан лук нестабилности, који је захватио Авганистан, Таџикистан, Киргизију и Узбекистан. Осим рата у Авганистану постоје и озбиљни спорови између Узбекистана и Таџикистана због питања, које је за те земље изузетно важно, то је – вода, као и због низа еколошких проблема. Што се тиче трвења између Киргизије и Узбекистана, ту се ради о стотини хиљада избеглица-Узбекистанаца, који су у лето 2010. године у кратком року прешли из Киргизије. Успутно – тај проблем постоји не само једну деценију. Врло су вероватни чак и нови конфликти у вези са њим, а чланице ОДКБ ће поступати разумно, уколико унапред буду предузимале ефикасне мере за његово спречавање.
У лето 2010. године је стартовао „Кабулски процес“ – сређивање сарадње РФ, Авганистана, Пакистана и Таџикистана у трговинско-економској области, у борби са производњом наркотика, са тероризмом и организованим криминалом. Мада је гледиште већине истраживача, са којима се слаже и аутор ових редова, једино право решење би било хитно и безусловно извођење свих окупационих војски из Авганистана, данас је мало вероватно да ће се то и десити. Посао треба довести бар до постепеног ослобођења земље, тако да она буде у стању да своју судбину преузме у своје руке. Улога земаља-чланица ОДКБ ту може да буде врло важна.
Међутим, ни у ком случају се не сме дозволити да се Русија и друге чланице увуку у рат који се води у Авганистану. Управо зато последњи поступци руских полицијских снага за борбу са произвођачима наркотика, који су учествовали заједно са Американцима у операцијама у Авганистану против нарко-лабораторија, изазивају узнемиреност (том приликом је уништено само четири од неколико стотина таквих објеката).
ОДКБ, као и ШОС (Шангајска организација за сарадњу), је у стању да стимулише позитивне процесе у Авганистану. Авганистан припада групи земаља које су позване да раде у ШОС-у, у коме Пакистан има статус посматрача. Обе наведене организације могу да помогну укључењу Авганистана у систем регионалне економске и политичке сарадње. Такође, ОДКБ, као и ШОС, у одређеној мери располажу шансама и за утицање на ситуацију у вези са Ираном, како би се у том делу смањила напрегнутост. Иран се разматра као могући посматрач у ОДКБ (у ШОС-у је Иран већ посматрач).
ОДКБ развија тесне и плодотворне односе са Заједницом Независних Држава, ШОС-ом и Евро-азијском економском заједницом. Ту треба да се издвоји све већи значај сарадње са ШОС-ом, који представља међународну регионалну заједницу, и у којој је изузетно активна Кинеска Народна Република.
Руска Федерација је, значи, створила савез који делује на здравим начелима политике за заштиту мира и безбедности у једном од најсложенијих, у односу на ситуацију, региона планете.
Фонд стратешке културе
