Војин Ракић: СМРТНА KАЗНА потпуно ЛЕГИТИМНА у условима транзиционе правде у Србији

Оправданост увођења смртне казне као одредбе транзиционе правде. Устав је уговор између народа и суверена.

Он је једна врста друштвеног уговора којим народ (после закључења друштвеног уговора “грађани”) део својих права делегира суверену, а од кога заузврат добија најразличитије облике заштите.

Пише проф. др Војин Ракић

Аутократа је суверен који суспендује Устав и узурпира функције у држави које му по Уставу не припадају. Чим то уради народ има право на побуну, а према неким тумачењима и дужност побуне.

Током те побуне Устав више не важи, јер га је аутократа суспендовао. Самим тим, током и једно време након побуне важе закони који настају ад хоц. Аутократа и извршитељи његове воље тада постају субјекти ад хоц прописа, а самим тим и преких судова.

Пошто је Устав суспендован, не важи више ни забрана изрицања и извршавања смртних казни.

Наравно, ако транзициону правду буде спровидила ЕУ (неки тип ЕУЛЕX-а, на пример), неће бити изрицања смртних казни. Но, ако грађани Србије буду спроводили транзициону правду, не обавезују их закони и моралне норме које заступа ЕУ.

Не улазећи у оправданост ороченог увођења смртне казне, констатујем да би она, када би се увела, само могла бити изрицана за најмонструозније злочине аутократског режима, као и за самовољно суспендовање Устава од стране аутократе, којим се омогућују најмонструознији злочини под покровитељством државе. Таква држава заправо и није истинска држава, већ институционализована мафија.

У условима транзиционе правде у Србији, смртна казна може бити потпуно легитимна. То не значи да је смртна казна морално оправдана. У случају да јесте морално оправдана, требало би је као одредбу транзиционе правде увести на ограничени рок, и то само за најтеже злочине и преступе против уставног поретка коју је вршила државна мафија.

У њих спадају, у друштвеном контексту данашње Србије:

1. Масовна свирепа убиства недужних људи. Беливуков клан, на пример, оптужен је управо за то.

2. Педофилске оргије. Медијски испраћено учешће државних функционера и једне функционерке у њима је равно масовном и систематском силовању деце и спада у најтеже злочине за које цивилизовани свет зна.

3. Трговина децом, старатељствима, хранитељствима и усвојењима. Ови злочини своде се на отимање деце од родитеља, како би се њима трговало. Душевни бол отете деце и родитеља је толиких размера да се виновници и у овом случају могу сматрати најтежим злочинцима са којима се цивилизовани свет сусрео.

У овом случају је и масовност злочина релевантна, јер према неким подацима више хиљада деце и родитеља били су жртве ове врсте трговине. Виновника има такође веома пуно (можда и пар стотина) и медисјки извештаји наводе да се налазе претежно међу судијама у породичним одељењима судова, центрима за социјални рад и ресорним министарствима.

4. Kривотворења података од значаја за јавно здравље, посебно ако је оно резултирало тешким и масовним разбољевањем и смрћу значајног броја људи.

У случају ковид-19 пандемије, кривотворења података о умрлима су (посредно) наредили чланови политичког дела “кризног штаба”, наравно ако су веродостојни подаци о томе.

Медицински део “кризног штаба” се, према тим тумачењима, правио да ништа не примећује.

5. Наређивање злочина из претходне четири тачке (то нису само наређења да се убијају навијачи који скандирају против шефа мафије, већ људи попут Оливера Ивановића и Владимира Цвијана).

6. Самовољна суспензија Устава и противуставна узурпација неких или свих грана власти од стране аутократе. Овим су у великој мери омогућени злочини из претходних тачака.

Закључак: увођење смртне казне као одредбе транзиционе правде могло би да буде оправдано само у горе наведеним злочинима – у случају данашње Србије. Ако би се она увела, њена примена би требало да буде орочена и да престане када све пресуде против аутократског режима и њених носилаца у извршној и судској власти буду донете и извршене.

А да ли је увођење транзиционе смртне казне оправдано или није, на крају ће одређивати они који се за такав вид правда буду или не буду определили.

Етичари неће бити они који ће имати пресудну реч у легитимисању преких судова чије пресуде би чиниле и смртне казне. Пресудну реч ће имати они који преузму власт током и после ослобађања Србије.

Моје мишљење је да ће после слома диктатуре у Србији бити уведена транзициона смртна казна, и то управо за оне злочине које сам у овом тексту навео. А тек након периода током ког ће бити изрицане и извршаване смртне казне, етичари ће давати судове о томе да ли је та врста правде била морално оправдана. Раније то тешко да ће моћи чинити, јер ће се догађаји одвијати сувише брзо да би се они могли теоријски ваљано тумачити.

Проф. др Војин Ракић, редовни професор

Политички.рс