Из општине Алексинац пренели су уверавања из компаније Грамер, да ова фабрика не планира даља отпуштања и практично демантовали наводе Удружених синдиката „Слога“. Из овог синдиката, који има подружницу у фабрици, тврде да је радницима усмено саопштено не само да ће још њих бити отпуштено, већ и да ће постепено фирма престати са радом због озбиљне финансијске кризе. Ипак, најозбиљнија криза је у животима 90 жена које су прошле недеље поруком на телефону обавештене да за њих у Грамеру – више нема места.
Отпуштена је у 15 до 9 увече, путем СМС поруке, прошлог четвртка. Данијела Павловић има 40 година и троје тинејџера, а за Н1 је говорила о отказу путем поруке.
– Уопште није било правила и не знам ни сама по ком правилу су нас уопште отпуштали. Жене које су радиле за време короне, жене које нису имале ни дан боловања, жене које су ишле преко 100 посто и оне су исто добиле отказ – каже Павловићева, бивша радница фабрике Грамер у Алексинцу.Фабрика Фабрика „Граммер“ ФОТО: Принтсцреен
Да ће неке из Грамера отићи, могле су да наслуте, јер су многе раднице веома често упућиване на плаћено одсуство. Пре потресног СМС-а, од колегиница које су у том тренутку биле у фабрици, добила је фотографију списка жена које ће бити отпуштене. Пронашла је ту и своје име.
– Сви из страха смо ћутали, да не бисмо добили тај отказ, јер пола Алексинца зависи од тог Грамера. Сви смо у кредитима „до гуше“, пола нас су самохрани родитељи – прича Павловићева.
Притисак на послу, сменовођа над главом који врши притисак да се максимално убрза рад. О томе говори као нечему што је у тренуцима када је било посла – било „нормално“ и нико није смео да се буни. Способније и млађе пребациване су са једног на друго радно место, а руководиоци су им говорили да о сваком воде листу ефикасности и понашања. Своју никада, каже, није могла да види.
– Мислим да не треба нико да ћути и да свако треба да каже шта се ради и како се ради, да не би прошли исто као што смо ми прошли. И мислим да је свих 90 жена требало да иступи и јавно да изнесе. Али, опет, сви из тог проклетог страха – да л’ ће да пређу у Магну или ту нову руску фирму или негде или им неко прети – прича.
Док чека одговор из суседне, канадске фабрике Магна, где је била на разговору за посао, и за коју каже да је њој и колегиницама једини избор у Алексинцу, чисти локале и туђе станове за новац, што је чинила и раније како би допунила скромна примања. Помаже јој старија ћерка.
– Ова старија је пошла у Јагодину, у десет ујутро крене на посао, у два ноћу долази. Да би помогла мени, што сам добила отказ, да школујемо млађу сестру – прича за Н1 како се сналазе после овог отказа.
Н1
