Драгутин Матић – Око соколово

• Драгутин Матић је рођен 10. јануара 1888. као најмлађе чедо оца Пеше и мајке Невене. У породици је било петоро деце. Рано је остао без оца, па га је неговао и подизао најстарији брат Ђорђе (Ђоре). Због тога су га у селу звали „Драгутин Ђорин“. Матићи су угледна и релативно бројна српска фамилија у селу Клетинцу. По предању, воде порекло из околине Призрена у Метохији, а у ове крајеве досељени су после Косовске битке, склањајући се испред Турака. Као доказ за ову тврдњу узима се микротопоним Круша, који се у Калетинцу јавља у више облика Мала, Блага, Густа Круша.
  Драгутин у школу није ишао, али је знао да чита и пише. Описменио се у војсци и рату, као и многи његови ратни друговиУ раној младости оженио се Круном Ранђеловић из оближњег села Сопотнице. До одласка у војску са њом је изродио четворо деце. Најстарија је кћи Кристина, а потом следе син Ранђел и две кћери. Почетком 1910. одлази на одслужење војног рока, у Београд, у касарну „негде према Сењаку“. Регрутован је као коњаник, а касније је прекомандован у пешадију. Долазак у војску, био је уједно и његов први долазак у Београд. За време служења војног рока често је долазио у контакт са принцом Ђорђем Карађорђевићем за кога је говорио да је био „шашаво храбар“.

У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба ова рата војник Матић показао је велику храброст. Избијањем Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача. На фотографији која је обишла свет, Драгутин Матић је снимљен као војник-извиђач. Није поуздано утврђено када и где је она настала. Сматра се да је снимљена „негде на Дрини пре повлачења српске војске преко Албаније“.  Аутор фотографије је Самсон Чернов, кога су војници звали Рушов. Дуго се није знало име војника са фотографије. Због тога је, уместо имена, испод фотографије стајао потпис Око соколово или Српски војник извиђач на Дрини.



Слика је обишла свет, стигла је до далеког Јапана. Отуда је дошла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа Драгутина Матића јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду. На фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком са бајонетом. Осим тога, на себи има и неке одевне предмете које су носиле друге војске. Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра“. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата.

​У свој завичај вратио се негде око Божића 1919. године. Ратовао је пуних шест година, а две године је провео на одслужењу војног рока. За показано јунаштво и храброст, одликован је са више ратних одликовања. По повратку у родно село, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамиџија. Једно време био је чувар градилишта својих рођака Матића у Београду. Своје ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао „да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини“.

Годину дана после доласка са Солуна, родило му се и пето дете син Благоје. Осим на војничком пољу, Драгутин Матић достојно се одужио српству и својим бројним потомством. Иза њега је остало више од двадесеторо унучади и праунучади. Најмлађи Драгутинов син, Благоје Матић дуго година био је дописник листа „Политика“ из Ниша. Сада као пензионер живи у Београду.

​Између два светска рата био је кмет у свом родном селу. Уживао је велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је (тридесетих година) у Калетинцу, сеоски водовод који и данас служи. Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост нису сачувани. „Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковала је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата.“

Драгутин Матић је умро 29. децембра 1970. у Калетинцу.

Осим Драгутина, у ослободилачким ратовима Србије било је још ратника из његове фамилије, Калетинца и целог Заплања. Заједно са њим, из Калетинца је на Солунски фронт отишло око стотину његових мештана. У борбама за слободу српског народа, показали су велику храброст и војничку способност. О томе сведоче њихова бројна одликовања, медаље и стечени војнички чинови. Многи од њих дали су и своје животе за ослобођење своје отаџбине.

 

​Обрад, Драгутинов синовац, кренуо је у ослободилачке ратове као резервни официр. У њима је показао велико јунаштво, због чега је био одликован Карађорћевом звездом и Орденом Белог орла. Посебно је показао велику умешност и војничку способност приликом повлачења српске војске преко Албаније. Зато је био писмено похваљен лично од регента Александра. После ослобођења био је секретар канцеларије краљевих ордена. Павле и Чедомир, Драгутинова браћа од стричева, такоће су били солунски борци. Обојица су преживела рат и после ослобођења радили као винарски трговци у Београду. Из Првог светског рата је као поручник изашао и Јован Јовановић из Калетинца. Калетинац, родно село Драгутина Матића налази се у средњем делу Заплања, у подножју Суве планине. Са западне и југозападне стране налази се брдо звано Мандра. Са југоисточне стране село је потпуно отворено и одатле има широк поглед према Горњем Заплању. У атару овог села налази се Трем, највиши врх Суве планине. Име је добило, очигледно, по речи кале. Заправо, на јужној страни села има остатака мале тврђаве коју сељани зову град, а ову страну села зову градска страна. Не зна се ко је саградио ту тврђаву, али кота на којој је саграђена доминира Горњим Заплањем.

Заплање је једна мања област у јужном делу Србије (југоисточно од Ниша а североисточно од Лесковца). Омеђено је планинама, Селићевицом, са севера, Бабичком гором са запада и Сувом планином са истока. По томе је и добило име Заплање (за, иза планина). Својим јужним делом отворено је према Лужници и Власини. Административни центар је Гаџин Хан, док географски центар и „срце Заплања“ представља Доњи Душник. Оно је ушло и у микротопонимију нашег главног града, с обзиром да се и једна београдска улица зове Заплањска. По свом родном крају, Драгутин Матић је међу својим ратним друговима, био познат и по надимку „Заплањац“.

Родна кућа Драгутина Матића

ИЗВОР: Српско благо