Неспорно је важно да ли је власт, актуелна и потенцијална, „за Европу“. Али је важно и да ли је за њу већина грађана! А бојазан од Европске уније доброг дела наших људи, посебно са села, прилично је позната. Зна се и да је махом у питању непознавање, као и погрешно познавање.
Наводна забрана да пеку ракију, гаје и кољу за своју потрошњу! Рационалне бојазни, које је најмање, било би од супериорности европских „сељака“. Објашњаване само субвенцијама од тамошњих држава и саме Уније, као да их неће бити и за наше! У сваком случају та супериорност се не објашњава и друкчијим односом према раду, укључујући „протестантски морал“.
Погледајмо нерадне дане, код наших православаца-сељака! Током јуна најмање је петнаест „црвених слова“, недеља као седмичних дана и „петак пред празнике“. За „варовање“ као одмарање него за молитвање, и никако рад „у пољу!“. А јасно је да у том месецу, тамо треба да раде више него у другима. Уз стално „гледање у небо“, а не у црквени календар, и свест о старом: винограду треба мотика. Не молитва, не ни субвенција, прелевман…
Доста необичног, не само за „данашње време“. Храњење домаћих животиња и живине, од чега многи имају више користи од рада у пољу, притом не подлеже „варовању“. Немају ништа против или не виде ништа безбожно ни у чињеници да се изван „поља“ свуда ради, да то чине и они који живе на селу, а запослени су у граду. Невероватно али истинито: то за њих није рад, и дотичне сматрају исправним православцима! На питање зашто мисле како мисле и толико „варују“ односно не раде оно што им је основно, одговор немају. Или се своди на: „Тако је одувек, тако су радили и наши стари“. Игноришући очигледно: да непрекидно „раде“ друкчије од „старих“, у пољу и кад седе испред телевизора, разговарају мобилним…
Упркос „прозору у свет“ и „праву да знају све“, свет је њихов свет. А рад је оно што ради „сељак-човек“, због чега држава треба да га штити и подржава. Без обзира на све, па и што у пољопривредној и изведеним делатностима, њега све више надмашују не само крупни земљовласници него и „сељаци-викендаши“, код којих „варовања“ нема. Али у томе му помаже много шта, такође анахроно. Пре свега инсистирање на традиционалном као основи и скоро јединој садржини националног, приличној нарцисоидности. Може се за њу имати разумевања због вековног угрожавања националног, али ипак је нарцисоидност! Ми смо мерило свих ствари, ми идемо својим путем, а свет нека иде куда и како хоће!
Ако је Бог један и свих људи, да ли само од наших сељака тражи да га поштују тако што често неће радити? О томе би наглас морали размишљати и одговарајућа упутства нудити, и они који се у хришћанство разумеју много више од сељака. И сви који ламентирају над „пропашћу села“, не схватајући да традиционалног, одавно и нема! Удео оваквих сељака са оваквим менталитетом у укупном становништву, плус они који су у граду, а са истим менталитетом, овакав однос према раду чини врло озбиљним. И једним од бројних проблема око уласка у Заједницу, а и после уласка.
Колубарске.рс
