Милан Р. Ковачевић: Вучић, Устав, Косово и Метохија и ми

Медији су пренели да је председник Србије у телефонском разговору са председником Израела Херцогом „нагласио да је признање такозваног Косова од Израела било разочарање за Србију и њене грађане“.

Али, не само да је то „било разочарање“, него оно траје. Али, пажљивим читањем, види се да није укључено и лично разочарање председника Александра Вучића. Он и не може бити разочаран са оним што ради. Обратно све се то претвара у његов колосалан успех.

Многи од нас су били и изненађени, кад је у септембру 2020. године Александар Вучић, са председником САД Доналдом Трампом, потписао Вашингтонски Споразум о нормализацији економских односа Београда и Приштине, чији садржај потпуно одудара од његовог наслова.

Тај споразум је још у неокрњеној садржини и у важности, као и истоветан текст споразума који је тада са Трампом потписао и косовски премијер Абдулах Хоти.

У том споразуму је Вучић прихватио да се Косово и Израел узајамно признају као државе, па је то недавно и спроведено.

Тако је започео заокрет од досадашњег постизаног повлачења признања државности Косова од неких држава у супротном правцу. или боље речено не знамо куда идемо.

За обичног грађанина, а ваљда и за експерте уставног права, нико не би смео некажњено поступати супротно одредбама Устава Србије.

А по преамбули Устава су „Косово и Метохија саставни део територије Србије“ и обавеза је да сви државни органи то морају штити у свим унутрашњим и спољним односима. Александар Вучић се, знамо, посебно и заклео на очување целине Србије и њеног дела Косова и Метохије.

А његова сагласност да се узајамно признају Косово и држава Израел је још један део признавања државе Косово, зар не? А Вучић се одавно издигао и изнад Устава.

Устав је задужио и наш недовољно видљив Уставни суд, да чува уставност и законитост, па оцену о неуставности он може донети и самоиницијативно, што се нажалост не догађа.

Он ретко и споро ради и кад се на законит начин од некога лица покрене захтев, да он провери врло вероватну неуставност или незаконитост.

Тако је нажалост врло распрострањено непоштовање Устава и закона, јер у суштини и нема чувара уставности и законитости. Залудне су па и штетне одредбе које се не поштују. Треба нам устав, закони и институције и поступци који ће од власти чувати права поданика.

Али се и овај пут Уставни суд није „сетио“ да ни председник државе не сме кршити Устав, до чега је дошло кад је потписано да се постојеће Косово и држава Израел међусобно признају као две државе.

Председник све више сам одлучује шта је законито и уставно и не прихвата икакве границе поступања.

А онда се ми обични грађани чудимо што никако да нам сване правна држава, а само таква нам може да обезбеди и грађанска права.

Грађани морају натерати власт и институције да поштују права, да би остајали овде под „сунцем нашег неба“. Ако изборима не може, лоши и болни иду други методи.

Аутор је редовни члан Научног друштва економиста

(Данас, 23. 08. 2021)