Сви су изгледи да ће период 2015 -2020 бити историјски забележен као време краја апсолутне америчке хегемоније и – системски још релевантније – као време пропасти неолиберализма и глобализма као тотализујуће идеологије. Паралелно, ово је и време „краја историје“ тј. њеног новог поновног рођења и тока које теоријски и практично кореспондира са почетком краја неоколонијалне доминације широм света. Разуме се, иако политички, економски и друштвени неокапитализам постепено ступа у фазу заласка реч је о вишеслојном процесу и борби на различитим равнима због чега се још увек не може са потпуном извесношћу установити у којој мери ће трансфер бити сасвим миран. Јер, ради се управо о промени епоха, дакле, о настанку нове светске епохе и стога о изузетно турбулентном времену које потенцијално још увек може донети мање или веће сукобе. Без сумње, ово понајвише зависи од коначног исхода борбе глобалиста и суверениста у САД или, прецизније, од питања хоће ли превладати било шта налик реал-политичкој, здраворазумској и патриотској опцији или не.
У првом случају, Америка би, свесна ограничења и растућег мултиполаризма, заузела своје место као једна од великих сила – која разуме да треба сарађивати и са осталим светским силама – док би превласт друге опције значила ирационално срљање према ескалацији сукоба јер се не признаје крај империјалне доминације. Ирационалност бајке о „америчкој изузетности“ (Americanexceptionalism) тј. стара парадигма констрастрирана је овде концепцији чије је начело „Америка на првом месту“ (AmericaFirst) и која првенствено тежи свеобухватној унутрашњој обнови земље а не спољној интервенционистичкој политици. Још увек преостаје да се види исход ових процеса, иако бројни стручњаци скрећу пажњу на чињеницу да војни расходи САД непрестано расту те да се, сходно томе, мора рачнати, у најмању руку, на серију ратова регионалног карактера пре него што се глобалистички интервенционизам у потпуности не заврши.
Ирационалност бајке о „америчкој изузетности“ (Americanexceptionalism) тј. стара парадигма констрастрирана је овде концепцији чије је начело „Америка на првом месту“ (AmericaFirst) и која првенствено тежи свеобухватној унутрашњој обнови земље а не спољној интервенционистичкој политици
У међувремену, сасвим транспарентно и политички логично, тектонска померања у САД – и пре свега, управо пропаст глобализма – рефлектују се на политичка и културна превирања у Европи у којој је, исто тако, очигледан сукоб између лажних, махом „транснационалних“ и „трансатлантских“ елита, са једне, и већинског народа са друге стране. Тачније, овде говоримо о борби на релацији између „бриселске класе“ и појединачних европских држава али, исто тако, и о борби унутар многих држава између неолибералнеглобалистичке власти и народа. Тако је започет је процес метафоричког и реалног успостављања нове Европе тј. полако али извесно расте Европа која ће бити сасвим различита од садашње Европске уније. У том светлу, треба имати у виду како све више јачају праве политике које се, у исти мах, баве питањима правде, једнакости, равноправности као и питањима слободе, државе, народа и достојанства. Штавише, реч је истовременом расту нових левих и десних политика као противтежи процесу двадесетогодишњег стагнирања Европе обзиром да је била под мање-више апсолутном контролом САД. Целокупан пројекат Европске уније направљен је управо тако да и политички и економски служи интересима транснационалног крупног капитала а за његово спровођење биле су задужене лажне тј. глобалистичке елите.
Савремена Европска унија сасвим извесно неће повратити претходни степен неолибералне хомогености и у том смислу она је већ завршена прича тј. сада је питање хоће ли се у времену које наступа распасти у потпуности или ће се трансформисати у мери у којој ће то бити један другачији пројекат. Недвосмислено је – и бескрајно релевантно – да ће се европске релације све више кретати у правцу билатералних споразума, односно, да се Европа све више креће у смеру великог повратка националних држава. Или, још прецизније, у следећих неколико година, свет после глобализма биће обележен порастом броја националних држава engenerale тј. оне ће јачати паралелно са покретима за сецесију и раздвајање држава тамо где су „неприродно састављене“. Са друге стране, упоредо са овим кретањем, у случају Европе доћи ће и до новог „укрупњавања“ у смислу у којем ће, на један или други начин, нова Европа све више укључивати Русијупаралелно са супротстављањем интервенционистичким политикама.
Тако је нпр. изградња „Северног тока“ као и „Турског тока“ – као заправо новог „Јужног тока“ – тек једна од назнака ширих и далекосежнијих кретања, ergo, не само све ближих релација сила попут Русије и Турске већ и утицај РФ на Старом континенту. Исто тако, све је већи и утицај Кине која на стратешки начин – првенствено кроз Јужну Европу и Источну Европу – из темеља мења економско поље и систематски шири утицај на целом континенту. Чињеница да се, дакле, чак и „најјаче“ западноевропске земље постепено окрећу од САД показује да је финална битка за Европу већ у току и да је она синхронизована са политичким и економским процесима који се супротстављају неолибералномглобализму. Или, прецизније, на карти Евроазије израња, пре свега, Велика Азија – од Шангаја до Санкт Петерсбурга – коју заједно чине Русија и Кина. Али, Велика Азија не поништава концепт Велике Европе – од Лисабона до Владивостока – већ се, напротив, појављује као прва и најрелевантнија степеница која убрзава промене на Старом континенту. Јер, руско-кинески савез – у политичком, економском, друштвеном, културном и војном смислу – појављује се као сила која де(кон)струише америчку хегемонију у Азији и Европи тј. испоставља се како неопходан предуслов суштинских трансформација које означавају искорак из тотализујућег глобализма. Тако се реализација концепта Велике Азије – РФ се са целомЕвроазијском економском унијом придружила Путу свиле а убрзо затим Москва је и званично прогласила Пекинг за кључног стратешког партнера – испоставила као почетак сасвим нове политичке динамике на светској равни. У контексту Европе, ово значи да РФ и Кина успостављају све боље релације са све већим бројем европских држава понаособ и овај процес реципрочан је процесу постепенесмене елита тј. раста националних спрам глобалистичких елита. Тако се – поред Источне Европе која све више израња као самосталан политички субјект наспрам Западне Европе – ситуација мења и у земљама попут Италије и чак Француске и Немачке.
У том светлу, чињеница да се ЕУ суочава са највећом миграционом кризом после Другог светског рата појавила се као један од узрока све чешћег питања у којој мери практично свим најважнијим европским кретањима и даље управљају Американци. Јер, све је више релевантних индиција како масовне миграције из Африке и са Блиског истока у Европу нису могле бити потпуно спонтане тј. да је покушај темељне промене европског пејзажа тј. популације Старог континента – и то управо на начин биополитике – део систематских настојања трансатлантских глобалистичких кругова да учврсте сопствено управљање. Или, још прецизније, уколико се у историјској промени епоха и времену које долази утврди како су САД озбиљно биле умешане у пребацивање избеглица у Европу то ће значити да је усељавање представљало плански осмишљен увоз и ислама, тероризма и верских конфликата. Са друге стране, утисак је да у Европи – у њеном „источном“ али све више и у „западном“ делу све више расте свест да потенцијално целом континенту по различитим основама прете конфликти већег или мањег интензитета као и да је радикални ислам управо значајан део ових турбуленција.
Стога и настаје све већи степен солидарности око темељних принципа и апострофирања специфичности европских културних традиција спрам трендова које је донео „спонтани“ глобализам тј. до убрзаног повратка концепту суверености и патриотизма. Сада је већ транспарентно да су пропали сви покушали постизања консензуса тј. јединственог договора Европе по питању избеглицаа сви релевантни политички и друштвени догађаји крећу се у смерупостепеног обнављања националних граница у Европи. У тренутку када је нпр. Вишеградска група дефинитивно одбацила предлог Европске комисије о обавезујућим квотама за пријем миграната истовремено је изашао на видело дубоки раздор на европском континенту поводом одговора на избегличку кризу. Штавише, обелодањено је да се, пре свега, ради о чињеници да би предложене квоте изменилеи националне традиције и идентитете европских народа и држава а сасвим је могуће и да би се паралелно са тим увезао и тероризам, на шта су све источноевропске земље неколико пута скренуле пажњу а што се све више испоставља као реалност.
Свакако, без и најмање дилеме, све ове назначене промене итекако се рефлектују и на савремене трансформације Балкана на којем је, ништа мање, у току свеобухватна борба која је у исти мах и политичка и друштвена и економска и културна. Штавише, чини се да је већ неспорно како ће се у следећем периоду линија конфронтације између руско-кинеског савеза, са једне, и глобалистичког Запада прошлог века, са друге стране, још јасније исцртавати управо овде. У том светлу, један од примера у којој мери је ово случај је управо покушај постепене реализације пројекта Велике Албаније или, обрнуто, хоће ли Срби у 21. веку бити у прилици да реализују јединствену државу српског народа на Балкану.
Други, нешто једноставнији пример, је питање хоће ли се успети у реализацији намераваног пројекта „Турског тока“ преко Србије тј. хоће ли „Турски ток“ заживети у целини и деловимаи, још релевантније, у којој мери ће се пријатељска и политичка подршка РФ рефлектовати на реал-политичком и економском терену обзиром на виталне српске националне интересе. Ако се има у виду вишестепени успон руско-кинеског савеза било би питање политичке логике да се ова промена манифестује и у балканској утакмици – и то пре свега кроз проактивну помоћ при решавању српског националног питања. Јер, у Русији се завршила фаза у којој је још увек трајала борба с либерал-глобалистичким круговима и у том тренутку Русија је ушла у нову фазу свеопште консолидације и још чвршће изградње унутрашње као и спољне политике.
Ова новонастала ситуација илустративно се приказала кроз серију потеза као што је – у српском случају – руски вето у УН поводом британске Резолуције о Сребреници. Реч је, дакле, о супротстављању НАТО-ЕУ интервенционистичким политикама у целини
Ова новонастала ситуација илустративно се приказала кроз серију потеза као што је – у српском случају – руски вето у УН поводом британске Резолуције о Сребреници. Јер, примера ради, овај вето имао је снагу која сада паралелно значи и борбу за интерпретацију целокупне политичке прошлости деведесетих година прошлог века како на Балкану тако и у Европи и још шире тј. борбу за утврђивање истине и правде. У исти мах, ово је и показатељ приступа за будућност света после глобализма у којем се више неће дозволити да амерички интервенционистички хегемонизам диктира развој догађаја и кроји судбину различитих и бројних народа. Реч је, дакле, о супротстављању НАТО-ЕУ интервенционистичким политикама у целини и стога и на Балкану – и управо у том светлу успостављања нових политика – направљене су корекције финалне Стратегије националне безбедности РФ која је данас актуелна.
Штавише, и вишеслојни подухват Русије тј. успешни подухват одржавања стабилности на Блиском истоку у овом светлу може се сагледати као постепено кретање ка променицелокупне спољнополитичке парадигме – укључујући заокрет од интервенционизма ка пост-интервенционистичкој Европи. Разуме се, релевантан саставни део овог процеса је и трансформација на светском нивоу јер се практично постало опште место како су САД направиле свеопшти хаос на Блиском истоку и у Северној Африци а све је упечатљивије уверење како опкољавање РФ и премештање НАТО-а на Исток можда и нису биле најбрилијантније политичке идеје. Стога није ни најмање необично да РФ и Кина све више стављају долар у други план тј. да су створиле јак савез који је већ увелико на путу “де-доларизацијесвета” што је разуме се и највећа претња за САД. Русија и Кина поново су постале кључни субјекти међународне политике док се, паралелно, рађају и остали нови центри раста који ће имати битне улоге у глобалним процесима.
Нови релевантни светски политички субјекти инсистираће на поштовању основних принципа међународних односа тј. на узајамном поштовању, равноправности и спремности да се питања решавају дијалогом што ће последично значити и потпуну промену политичког пејзажа на највишем нивоу. А што се тиче економског аспекта – у тренутку када је Русија схватила да се више не може успешно развијати на приливу капитала из иностранства или, прецизније, како је неопходно конституисати нове форме, уз акценат на домаћу штедњу – и пре свега разумети да штампање новца није извор економског раста – најављен је преокрет. Јер, наиме, са овим променама почели су да се успостављају први обрасци пост-либералног економског модела за 21 век. Без дилеме, сви назначени политички и економски трендови савремене Русије практично у потпуности су усаглашени у њеном блиском савезништву са Кином. Поред назначеног, Кина иницира и стварање глобалне енергетске мреже, као и међународног центра за развој знања једнако као што и Русија јача потенцијале савремене науке. Руско-кинеско светско лидерство, дакле, обележено је континуираном узлазном путањом – и то не само у сферама политике, дипломатије, економије, финансија и свакако војне сарадње већ и у сферама науке и креирања нове парадигме знања уопште.
Све наведено, са друге стране, ни најмање још не значи да су САД изгубиле светску битку тј. да су на било који начин пристале на нову мирну прерасподелу снага у мултиполарномпоретку који се рађа као поредак 21 века. Али до извесног – више присилног него промишљеног – реал-политичког баланса ипак је дошло тј. ствар се макар померила у мери у којој је Америка постала свесна колико је потценила војну моћ Русије. Тачније речено, у тренутку у којем је сукоб у Сирији показао квалитет руског наоружања безмало цео Запад нашао се такорећи у чуду пред новим чињеницама. Јер, наиме, Русија је демонстрирала да поседује наоружање које може суштински да промени војно-политичку и војно-стратешку равнотежу снага у бројним регионима широм света тј. у Сирији је илустративно показала колика је способност и ефикасност њених ваздушних снага.
Русија је сада на делу показала да се светска политика више не врти око превласти Запада: ситуација у Украјини и Сирији означила је почетак нове епохе и манифестовала се као почетак краја ере доминације Запада. У новонасталој ситуацији – како с правом примећује Кисинџер – Америка мора да одлучи какву ће улогу играти у 21 веку а ова преломна одлука још није наступила. Разуме се, прихватање мултиполарногсвета и рад на заједничким компатибилним циљевима било би оптимална опција али треба имати у виду да није доведена у питање искључиво снага америчког оружја већ, и заправо пре свега, америчка одлучност и разумевање које је неопходно за управљање новим светом. Ову ситуацију потребно је сагледати уз чињеницу да није сасвим искључено да ће вероватноћа за веће конфликте расти реципрочно у мери у којој економије Азије буду сустизале Запад тј. да пораст конфликтног потенцијала следи у размерама у којима ће Кина, релативно брзо, и званично скинути са трона САД.
Што се тиче Европе, пре свега треба имати у виду како Немачка заправо нема нове могућности да демонстрира јак политички утицај – било унутар ЕУ или изван ње – наиме, ни приближно у мери у којој се то уобичајено мисли. Консеквентно, чињеница да ће немачки утицај на економију у Европи бити све мањи имаће далекосежне последице по ЕУ – најпре стога јер ће све мање “немачка” економска политика у еврозони повлачити и политичке промене. Штавише, све назначене елементе, опет, потребно је сагледати у светлу чињенице да се све већи број земаља Старог континента окреће сарадњи са Кином као реалној перспективи за европски развој 21 века. Ово се, пре свега, односи на „европски Исток“ који је све више окренут Кини у мери у којој све више оживљава пројекат Новог пута свиле као моста који повезује Кину са Европом.
У овом смислу, у следећој деценији ће се транспарентније политички артикулисати на који начин ће се – и у којој мери – извести процес тзв. „обрнуте глобализације“ као глобализације са Истока, што је структурални део руско-кинеског концепта тј. кинеског највише у економском и практичном смислу а руског као део спољнополитичке доктрине. Тако нпр. РФ инсистира да се створи широки антитерористички фронт на универзалним међународним правним основама и под покровитељством УН – што је једна илустрација замисли да се ако је то потенцијално изводљиво изврши ревитализација УН. Ово проистиче из увида како је – у времену које се на различитим нивоима испоставља као транзиција у нову светску епоху – потребно да се рестаурира и реструктурира улога и значај највеће светске организације, што је заправо логичан корак у историјском искораку из униполарногсвета тј. у афирмисању истине да је истинска глобализација управо ствар мултиполарности, а не хегемоније једне силе. Са друге стране, паралелно – и тек наизглед противречно – РФ је живи пример пројекта обнове националних држава и зато није ни најмање случајно што је Путин постао глас европских конзервативаца који у њему све чешће препознају Де Гола савремености.
Наиме, Путинов политички таленат исказао се, поред осталог, и у томе што је успео да у одговарајућем моменту удружи своје идеје и идеје оног дела европске јавности који све више цени своје државне границе. Путинизам је стога сасвим у духу времена и у складу је са све одлучнијим отпором народа према западној концепцији глобализације као хегемоније једне силе. То је смисао у којем се “авет разлаза надвила над Европом” тј. смисао једног сасвим другачијег “европског пролећа”. Преостаје да се види хоће ли ово значити и финални распад ЕУ или њену велику трансформацију али, у оба случаја, врло је вероватно да говоримо о потенцијалном оживљавању Де Головог концепта сарадње између националних држава, односно држава које сарађују и преговарају о заједничким питањиима али при томе паралелно остају суверене.
У том светлу, једна од релевантних тема која све упечатљивије долази на дневни ред је и питање шта ће се у перспективи уопште десити са НАТО као западном војном алијансом у којој су процепи све очигледнији – а посебно обзиром на „размимолажење међу пријатељима“ тј. обзиром на чињеницу да из дана у дан све мање постоји јединствени Запад. Штавише, Трамп практично у континуитету истиче како је НАТО застарео и економски неправедан за САД. У исто време се, у бројним стручним анализама – у истакнутим америчким часописима као што је TheNationalInterest – скреће се пажња на чињеницу како САД треба да размисле о иступању из НАТО јер је америчка политика у НАТО потрошена а САД треба да поново осмисле сопствену улогу у новом свету.
Обзиром на вишедеценијску политику конфонтације САД – као и обзиром на чињеницу да је у протеклом периоду америчка „дубока држава“ претрпела низ спољнополитичких неуспеха, од Сирије, преко „турског заокрета“ све до Брегзита – сада преостаје да се види како ће се њихова спољна политика трансформисати у времену које долази. Наиме, Трамповапобеда на председничким изборима у САД – до које је дошло упркос јакој политичкој и медијској машинерији – симболички, а у извесној мери и реално, означила је потенцијалну америчку прекретницу у 21 векудок се на општој равни појавила као један од политичких догађаја који чине светско-историјску прекретницу и почетак нове епохе. Разуме се, већински ток Трамповог првог председничког мандата показао је како америчка транзиција према политици народа као политици новог времена није ни брза ни лака јер је, пре свега, америчко друштво и даље изразито подељено док је Трампова борба против „дубоке државе“ – као полуформалне а одлучујуће мреже политичких, медијских, друштвених и војних структура за које се сматра да у САД чине реалну власт (deepstate) – дуга, жестока и још увек незавршена. Трампу тек преостаје да реализује неке од основних замисли из његове унутрашње политичке и спољнополитичке стратегије. Свакако, основ и практично руководећи принцип Трампове спољнополитичке стратегије – која се у највећој мери приписује Стиву Бенону – је начело „прво Америка“ (AmericaFirst). И док опоненти ово етикетирају као „изолационистички приступ“ реч је, најпре, о разумевању да економски проблеми САД извиру из вишедеценијске небриге о америчким националним интересима. У теоријском смислу, на начин на који је Бенон то програмски артикулисао, ради се и о три основна правца деловања а то су деконструкција административне државе и нови поредак, национална економска политика и успостављање суверенитета.
Свакако, још увек су итекако присутне индиције жестоке конфронтанције преосталог глобалистичког Запада тј. став који је Путин означио као понашање према савременој Русији које неодољиво подсећа на понашање према СССР пред Други светски рат
У међувремену, стручњаци истичу како – обзиром да је постало јасно да „онај ко контролише Евроазију доминира светом“ – треба имати у виду да су Русија и Кина већ реализовале амерички геополитички сан те да више и није преостало пуно реалног простора за САД. Свакако, још увек су итекако присутне индиције жестоке конфронтанције преосталог глобалистичког Запада тј. став који је Путин означио као понашање према савременој Русији које неодољиво подсећа на понашање према СССР пред Други светски рат. Управо стога, сасвим су оправдани и политички разумни позиви РФ да би се, наместо конфронтације, требао формирати ванблоковски систем колективне безбедностикоји би био једнак за све државе. Ипак, још увек се не виде позитивне узвратне реакције на овај апел тим пре што је и даље у току агресивно деловање у близини руских граница. Зато РФ посебну пажњу поклања јачању сопствених одбрамбених способности – и реципрочно, зато Америку све више брину нови облици руског стратешког наоружања. Паралелно, питање нове војне моћи је, штавише, саставни део пројекта започињања евроазијскогвека у којем ће РФ, заједно са Кином, али и силама попут Ирана и Турске, бити један од носилаца највећих пројеката. Као пример, у овом светлу, треба истаћи и руске уговоре о слободној трговини за низом земаља тј. осим Кине, ту су нпр. и Индија, Иран, Египат, Венецуела и Индонезија, што је први корак према стварању слободних економских зона и ван граница простора бившег СССР-а. У следећем кораку, такве зоне реферирају и на земље попут Перуа, Чилеа и Јужне Кореје. Практично у свим сегментима РФ се уздиже док се глобалистички Запад урушава а сада преостаје питање у којој мери се овакав битан прелаз може десити постепено и мирно.
Ако се има у виду да је редефинисање нове геополитике 21 века већ увелико у току може се закључити како постоје релевантни показатељи да је фазна транзиција без већих потреса ипак могућа. Пројекат „Један појас, један пут“ већ је означио вишеструку и специфичну прекретницу јер не само да се руско-кинеска осовина учврстила као темељ светске стабилности – као и новог глобалног економског и политичког система – већ је истовремено артикулисана и суштина нове политике за 21 век. Свакако, овде је од одлучујућег значаја разумевање како су „пут свиле“ и Евроазијска унија комплементарни пројектитј. да је “један појас, један пут” од велике важности управо за будућност Евроазије и обрнуто.
А у којој мери је редефинисање нове политике 21. века и настављено у протеклом периоду сведочи чињеница да се практично највећи број спољнополитичких анализа тренутно бави питањем како је Блиски исток поново постао руска игра тј. како је престао да буде америчка. У том светлу, Путинова изузетна победа на председничким изборима у РФ, исто тако, означила је неопходну прекретницу за учвршћивање и додатну консолидацију на темељу које се још сигурније наставља борба против западног глобализма и свих оних који желе нови Хладни – или мање „хладни“ – рат. Штавише, у протеклом периоду наставио се процес вишеслојне конструктивне изградње мултиполарногсвета, што се све последично рефлектује и на Балкан. То значи да се у времену које следи – уколико се правилно разумеју процеси и уколико се делује у сусрет догађајима – отварају бројне и различите перспективе да се, паралелно, и артикулише и постави на сто српско национално питање на начин на који то реално није било могуће претходне две деценије. Штавише, Срби као историјски народ чија је улога у обликовању најбољих европских традиција јединствена и незаменљива имају, истовремено, и право и обавезу да активно учествују у у обликовању савремених процеса.А то је подухват који обухвата како сферу политике тако и сфере економије, друштва и културе. Јер, наступило је време за реализацију српског via истински европског пројекта и у теорији и у пракси : време је да се постепено и систематски исцртају хоризонти деловања за 21 век.
НСПМ.рс
(из књиге ПРОМЕНА ЕПОХА И ЗАПАД НА РАСКРШЋУ, CatenaMundi – ИПС, Београд, 2021).
