УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ – Место ћирилице у данашњој србској књижевности

Овим радом жели се указати на следеће:

• да је српска књижевност пре доласка на власт комуниста била готово 100% ћириличка;
• да је данас ћирилица сиротица у српској књижевности јер је она полатиничена више од 70%, с трендом готово потпуног ишчезнућа ћирилице
• Да је замена српске ћирилице хрватском латиницом планирана Новосадским књижевним договором из 1954. године, а спроведена је у организацији Матице српске;
• да је Матица српска потписала смртну пресуду ћирилици одредницом у свом правопису из 2010. године да је и латиница стандардно писмо српског језика;
• да готово уопште нема јавног отпора латинизацији српске књижевности, него се потреба за увођењем стандарда имања два писма у српском језику правда управо тиме што је та књижевност латинизована, па је зато и латиница српско писмо;
• да нема отпора књижевника латинизацији Срба, него су они с неговањем два изговора и два писма препрека културној интеграцији српског народа са обе стране Дрине;
• да су носиоци латинизације државна власт и универзитетски професори које држава плаћа за латиничење Срба, а који делују кроз просвету и националне институције: Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске и Српско културно и умјетничко друштво Просвјета, а које су националне само по имену.

Књижевност православних Срба била је само ћириличка од њиховог описмењавања до стварања Југославије

Сва књижевност православних Срба од њиховог описмењавања до појаве Југославије, у којој су живели у заједничкој држави са Хрватима, била је ћириличка. О томе је написао студију Василије Клефтакис, која је објављена на сајту НСПМ. Анализирао је српско издаваштво у последњих стотину година и извео следећа два главна закључка: прво, до доласка на власт комуниста, ћирилица је суверено владала у српској култури, готово у стопостотном обиму, и друго, тренд замењивања ћирилице латиницом је такав за ће Срби за коју деценију бити потпуно полатиничен народ. Василије Клефтакис је доктор медицинских наука који живи у Холандији, а не лингвиста, филолог или књижевник. Језичка струка о томе неће писати, јер је она, злоупотребљавајући ауторитет српских националних институција, управо преко њих спровела латинизацију Срба. На том путу брисања свега српског Матица српска је стигла дотле да има Одељење за језик и књижевност, а не Одељење за српски језик и књижевност. Необавештени народ верује да, док он оре, копа и ради у фабрикама, имају неки који су школовани о државном трошку, титулисани и плаћени да брину о српском националном интересу. Али они су злоупотребили свој положај и баве се српскохрватским уместо српским језиком. У небризи за српско отишли су толико далеко да ниједан председник САНУ, ни у Југославији ни данас у Србији, није јавно проговорио о затирању ћирилице, а камоли да је државну власт ставио пред свршен чин јавним предлагањем шта она треба да учини да би српско хиљадугодишње национално писмо било враћено Србима. Чак су јавно предлагали да се САНУ преименује у АНУ. Ово друго име би уистину било прикладније, јер САНУ ради речник српскохрватског уместо српског језика.

О томе да је књижевност Срба, била ћириличка од самог њиховог описмењавања данашњи универзитетски професори језичке струке не уче студенте, како се не би постављало питање њихове одговорности за слом ћирилице у време комунизма, кад су они стекли титуле и привилегије управо на латиничењу Срба. Показаћемо то на примеру схватања значаја ћирилице за српску културу проф. др Лазе М. Костића, на једној страни, и групе професора на челу са Петром Милосављевићем која је основала Покрет за враћање србистике, с друге стране.

Проф. др Лазо М. Костић избегао је на запад пред комунистима и живео у беди. Чекао је на прилоге српске сиротиње из Америке од по десетак долара, да би могао да купи папир и да напише оно што српски професори у комунизму неће написати. Једну од својих књига је посветио мајци из захвалности „што га је родила Србином“. Између осталог, писао је и о томе да су Хрвати присвојили српски језик. То се у српским земљама могло објавити тек после пада комунизма и Југославије. Покрет за враћање србистике заступа управо ту тезу, а сам проф. др Петар Милосављевић је написао у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да је Л. М. Костић највећи српски писац у емиграцији.

​Српска књижевност је данас полатиничена више од 70% 

Осим што се о катастрофално малој данашњој заступљености ћирилице у српској књижевности може сазнати из поменуте студије Василија Клефтакиса, о томе сведочи и стање на београдским сајмовима књига. Истраживање тог стања вршило је пре две године Српско национално удружење „Српска азбука“, али резултат нико није хтео да објави да се не би сазнала колосална српска срамота и пораз. Истраживањем се дошло до готово истог резултата као и Клефтакис. Ту истраживања нису ни потребна, јер се и на први поглед уочава море хрватске латинице. То је Хрвате толико охрабрило да су на хиљаду билборда широм Србије својим писмом позвали Србе на свој Јадран! Нису тиме Хрвати понизили Србе, него су ови понизили сами себе. Нису странци криви што сматрају Србију латинском земљом, него им је Србија дала повода за то. Чак су и руске фирме одлучиле да се купцима у Србији Републици Српској додворавају хрватском латиницом. Тако пред Рафинеријом уља Модрича можемо прочитати „добро дошли“ на српском језику и хрватској латиници, а испод тога на руском језику и руској ћирилици. Или, пре десетак година издавачка кућа „Лагуна“ је имала изложбу књига у прозорима Библиотеке града Београда, и то без иједног ћириличког наслова! Директор те библиотеке је био књижевник Јован Радуловић! Све српска беда до беде и срамота!

Клицу латиничења Срба посејао је велики ауторитет књижевни критичар Јован Скерлић

Клицу данашње пропасти српске ћирилице није посејао још пре стотину година неки књижевник, али јесте књижевни критичар Јован Скерлић. Још пре Првог светског рата он је у име уједињења народа у будућој Југославији предлагао да Срби одустану од ћирилице, а да Хрвати прихвате екавицу. Колико је то било видовито, види се по томе што данас у Хрватској нема ни Срба, ни екавице, ни ћирилице. Срби не смеју ни помислити да јавно користе ћирилицу, а и табле на којима је држава исписала латиницом и ћирилицом имена својих институција лупају се чекићима. И то уз јавну подршку тамношњег поглавара католичке цркве.​ Ако је неко поверовао да ће то навести Србе да ћирилицу схвате као своју националну вредност, грдно се преварио. Српски медији пишу о томе три дана, а у следећа три дана све се заборави као да није ни било убијања ћирилице.

И опет би Срби у било какво заједништво са Хрватима, али ови неће ни да чују. Тако је проф. др Петар Милосављевић већ наговестио нове експерименте са српским националним бићем у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао. Критикује он хрватску идеју југословенства, па каже да српска идеја југословенства још није потрошена. А колики је данас ауторитет Јован Скерлић, показаћемо овим примером.

​Кад је аутор овог текста упитао академика и књижевника Драгана Недељковића зашто он и његов кум академик Дејан Медаковић никад нису поменули ћирилицу док су сатима били гости једне телевизије, овај је показао прстом на затиок своје главе и рекао да би волео да и ту има једно око, тј. добро је имати више писама, иако се на тај начин није обогатио ниједан други народ на кугли земаљској. А онда се позвао баш на став Јована Скерлића. Па кад универезитетски професор и академик не разуме да се Јован Скерлић поменутим предлогом само обрукао пред својим наследницима, разумевање се поготово не може очекивати од средњошколских професора и књижевника из народа. Зато академик и није могао приметити да је Београд окупиран хрватском латиницом, тј. мало је Србима само ћирилица, јер би им био сужен видик, па кад немају друго своје писмо добро им је и оно туђе које је унесено у Београд и на Цетиње на бајонетима аустроугарске војске. На истим оним бајонетима којима су понајвише Хрвати пробадали српску нејач у Мачви 1914. године. То су Срби брзо заборавили као и искуство из следећег рата кад им је и Анте Павелић наменио исту ту латиницу тако што им је забранио њихову ћирилицу и у приватној употреби. Две године касније други Хрват, Јосип Броз, је опет подарио Србима хрватску латиницу тако што је био удесио да све пароле на оном заседању у Јајцу буду њоме исписане. Овде треба приметити да је академик Драган Недељковић био председник Покрета Светозар Милетић, који је први пут робијао управо због залагања за ћирилицу.

​„Највећа лингвистичка подвала Србима је била замена српског имена језика српскохрватским. Подразумевало се да уз њега иде хрватска латиница као писмо србохрватства, југословенства и братства и јединства, а не великосрпска, четничка и назадна ћирилица“.Данас нема никаквог отпора књижевника латиничењу Срба, иако га је било чак и у време комунизма.Комунисти су раскрчили пут хрватској латиници у српским земљама управо преко књижевности. Договор из 1954, а у ствари налог КПЈ да латиница временом замени ћирилицу, звао се Новосадски књижевни договор. Матица српска је спровела анкету међу књижевницима и језичким стручњацима о томе како треба решити питање писма у новој држави. Од 63 учесника анкете само 23 су се потписали ћирилицом! Јасно је наведен циљ увођења другог писма у српски језик: „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“. Књижевник Станислав Винавер се без икакве резерве определио за то да латиница одмах замени ћирилицу.

Највећа лингвистичка подвала Србима је била замена српског имена језика српскохрватским. Подразумевало се да уз њега иде хрватска латиница као писмо србохрватства, југословенства и братства и јединства, а не великосрпска, четничка и назадна ћирилица. Срби у Хрватској нису ни разумели да су остали без свог имена језика, а тиме и без основног националног упоришта и самопоуздања.  Оставши тако без заштите Београда, који се претворио у иницијатора расрбљавања српског народа, Срби у Хрватској су морали одустати и од ћирилице. У Хрватској није било ниједне ћириличке књиге ниједног српског књижевника.

Велико српско име Батрић Јовановић

У Београду се знало да ће председник српске владе др Благоје Нешковић бити смењен чим га је Александар Ранковић овако критиковао: “Друг Нешковић се и даље потписује ћирилицом.“

Једини српски политичар који се јавно успротивио ниподаштавању ћирилице је био Батрић Јовановић. Он је почетком осамдесетих година у Савезној скупштини прозвао Микулића и Поздерца због тога што је из БиХ истерана ћирилица, као и Азема Власија из истог разлога.

Власи је одговорио исправно да је писмо политичко питање. На Косову и Метохији се вратила ћирилица на раскрснице путева тек две деценије, чим би их ослободила српска полиција.

После тога појавила се она у БиХ  уз латиницу и ћирилица на таблама са именима установа и школа. Новине су имале и странице с ћирилицом. У Мостару  је одржан неки књижевни скуп на коме се Младен Ољача заузео за ћирилицу, док је данас у „демократији“ незамисливо да се књижевници јавно и организовано залажу за ћирилицу.

Тек пред сам распад Југославије, правник академик Радомир Лукић био је иницијатор да се у САНУ формира комисија за бригу о ћирилици. У њу су ушли још историчар академик Василије Крестић и сликар академик Стојан Ћелић. Дакле, ниједан књижевник.

У данашње време само се песник Љубомир Симовић јавно заузео за ћирилицу, и то својим говором на отварању Београдског сајма књига 2006. године.

Књижевници нису ни свесни своје одговорности за латиничење српске књижевности.

Ваља поменути и бисер песму Анђелка Ердељанина Негативна молитва, у којој су наведени они који не воле ћирилицу, али не и књижевници: