Крај братства Вучић-Мило, заснованог на новцу, мафији и наркотицима

Какав трагичан крај политичке ере Мила Ђукановића. Добио је читаву Црну Гору на историјском референдуму, без капи крви, да би онда умјесто изградње демократског и богатог друштва једнаких шанси за све, одабрао да гради приватни феуд који се сада свео на Цетиње. Или још уже, на Манастир. Односно како то сликовито објасни једна од жртава његове националистичке и мрзитељске пропаганде, Цетињанка Ивана П. – ми вама не дирамо Ђурђеве ступове, ви нама не дирајте Манастир!

У тој трагичној реченици осликана је погубност Ђукановићеве постреферендумске политике која је од два брата Црногорца једног покушала да учини комитом а другог посрбицом. Мач подјела, мржње, сегрегације, понижавања, који је исукао из корица крајем 2006. умјесто да доведе „до побједе“ прекјуче на Цетињу – завршио је на крају на његовој глави. Политички, како рекох. Умјесто да као одговорни отац нације гради праведно друштво, јаких институција, слободних медија, одговорних појединаца, он се одлучио за аутократију и клептократију која се као много пута у историји на разним континентима, на крају брани силом.

Насиље над Вијестима у продуженом трајању, онда НВО првацима, слободном грађанима, на крају над црквом, оголила је комплетан систем створен у братству 90-их између политичара и мафијаша који је доживио врхунац у братству Ђукановића и Вучића, односно кавчана и Беливука.

И све оно што се дешавало током суботе на Цетињу дјеловало је као да је то криминално братство заиста надомак побједе. Вучићева злокобна пропаганда је пред поноћ почела да слави – Одложено устоличење, Мило победио, Влада мора пасти!

Да би након спектакуларног епилога, србијански клептократа и диктатор имао више јавних иступа у недјељно јутро како би нам објаснио да је Мило пао, он побиједио а ето Влада се спасила у посљедњем тренутку захваљујући баш њему. Тај трагикомични перформанс, који су слиједиле његове марионете из ДФ-а, био је посебно занимљив у дијелу гдје АВ говори о тродеценијском страдању Срба и Србије, а двије трећине тог времена, прву и посљедњу деценију, он сам је био и јесте ватрени промотер такве политике. Истина у првом десетљећу као војник, пјешадинац, у посљедњем као господар, односно диктатор.

Зато је ова цетињска субота на недјељу крах братства Ђукановића и Вучића искованог на новцу, мафији и наркотицима. Дијелили су све до скоро – инвеститоре, медије, информере и бебе, дијелили су исте вриједности, владали на исти бруталан начин, понижавајући своје грађане и припремајући их за завршни окршај на Цетињу. Није залуд Вучићев паж Миломир Марић данима најављивао крв на Цетињу, а његове опскурне копије у Подгорици одбрану Манастира по сваки цијену. Све са заједничким циљем да у пријестоници падне крв, падне Влада, а онда да њих двојица, Мило и Вучић, преко разних марића, раковића, николаидиса, поповића, објасне како је влада ДПС-а и ДФ-а нешто што ће помирити Црну Гору, Србију и Црну Гору, док је мафија помирена и читаво вријеме неуморно ради.

Залуд сада Ђукановић, из свог бункера, слави побједу слободарског Цетиња, залуд Вучић слично нариче о одбрани српског света – Цетиње је, као ништа прије њега, разобличило једно монструозно братство политичара и мафијаша, моћи и интереса које је било спремно да завади браћу и комшије како би доказало своју супериорност и доминацију.

– Ко ће сада, након Мила, бити Вођа у Црној Гори – пита ме јуче ујутро пријатељ из Загреба.

– Пленковић – кратко му одговарам.

Надам се, дакле, да је са овим Ђукановићевим политичким крајем Црна Гора завршила еру великих Вођа и да је дошло вријеме да у будућности имамо премијере и предсједнике за које један дио грађана неће ни знати како се зову. Тек тада ћемо постати нормална земља.

Пријатељи и сарадници: Ђукановић и Вучић

Србији остаје велики изазов да преживи свог посљедњег диктатора и Вођу. Који се понаша као да је тек засјео на трон а прошло је већ више него што је Милошевић јахао. Треба се молити да наша браћа у Београду заврше тај посао као што смо ми 30. августа у Црној Гори или јуче на Цетињу. Без иједне капи крви.

На крају, и о Јоаникију. Сада је устоличени митрополит црногорски, а ако настави да се на том трону понаша онако како је то радио од избора на то мјесто до данас, ових пар мјесеци, онда је боље да одмах абдицира. Не може се Црна Гора водити ни на антисрпству ни на антицрногорству, ни на поповићима и андријашевићима, али ни на раковићима и парезановићима.

Много тога што је његов духовни отац Амфилохије Радовић утемељио, не зато што је, како би АВ рекао, сепаратиста, већ што је као мудар човјек схватио шта је најбоље за православље, а тиме и српство у Црној Гори – он, Јоаникије, је почео да разграђује. На самом старту свог мандата. Вријеме је да размисли и да, како рече јуче ујутро, почне да ради на помирењу браће у Црној Гори јер Црна Гора нијесу само Ђурђеви ступови као што није само ни Цетињски манастир.

Што се власти тиче – Кривокапић и Абазовић су положили још један, највећи испит досад. Демократе су још једном показале да су највећи кад је најлакше и да им фали лидер умјесто спикера. Још једном се показало и шта је ДФ – трагикомична луткарска дружина АВ.

Нек је вјечна Црна Гора.

Жељко Ивановић

(Директно, Вијести)