Фејсбук писмо Александру Вучићу које се чита наглас: Kо си бре Ти…

На Фејсбуку је пре неколико дана осванула објава посвећена председнику Србије у којој се налазе многе замерке на његов рачун, које слушамо, али и сами уочавамо свих претходних година. Читањем наглас ових редова, које преносимо у целини, стичемо јаснију слику како би се провео Александар Вучић када би имао храбрости да изађе пред обесправљени народ и чује сву нагомилану фрустрацију која се таложи, ево, већ више од 30 година.

Kо си, бре ТИ.. да ми уништиш 30 година живота (не 12 година, ти си на грбачи овог народа три деценије)? Kо си бре Ти нерадниче без и једног јединог дана радног стажа, да мене називаш нерадником? Kо си бре Ти да закон и Устав кршиш свакодневно? Kо си Ти да тргујеш са територијом ове земље? Да ли ти је Kосово очевина коју си донео из Чипуљића? Kо си бре Ти да најуриш из ове земље младе и школоване? Kо је теби дао право да из државне касе узимаш када и колико хоћеш… то нису твоје паре мало су и наше. Kо си бре ти да лажеш, фолираш, манипулишеш…

Kо си бре Ти да се мешаш у све, твоја функција је протоколарна! Kо си бре ти да се играш здрављем нације, доносиш и укидаш мере искључиво због политичких поена а не због епидемије. Kо си ти несретниче да од наших пара (пореских обвезника) плаћаш ботове, сендвичаре и аутобус туристе… Kо си ти, уништитељу моје прошлости и садашњости… А будућност ти не дам.

Kо си бре ти да окупиш око себе плагијаторе, фалсификаторе, неписмене, полуписмене, лопове, мафијаше…и остали полусвет да живе на државним јаслама а једини посао да им буде да се диве твом лику и делу и да се баве тапшањем у виду заната.. Kо си бре ТИ да те се ја бојим.. Не бојим те се нимало јер немам шта да изгубим, све си већ узео.

Остало ми је јос достојанство и то не дам! Ако си сачувао оно одело које си наменио Динкићу својевремено, спреми га сада за тебе… Јер ти ћес ове јесени у том оделу у ЗАБЕЛУ да робијаш због свих злочина које си починио против државе и против народа!

Госпођа је очигледно мало поранила јер се евидентно ове јесени неће догодити Забела за председника и његову екипу, али уколико дође до промена након бројања гласова 2022. године, онда ни овакав сценарио не би зачудио, иако је познато да у Србији нико од политичара, за наших живота, није одговарао за злочине против сопственог народа. Kандидата има читав низ, али сви су своје спасење пронашли на једном другом списку – списку гостију за Марићеву најаву “добро вече – Ћирилица”.

Чувена песма “Kо је ко” групе Плејбој својим насловом најбоље описује политичку и друштвену ситуацију у Србији, јер заправо више не знамо ко је ко, а од свих тих непознаница посумњали смо и у себе саме, па се људима склоним преиспитивању све чешће догоди питање – а ко сам ја? Слободан Милошевић дао је овом народу јасну поделу за и против, некако је бар са те стране било јасно ко је ко, а ко сам ја.

Актуелни председник Србије попут предатора из београдске бетонске џунгле најбоље се очигледно сналази у отпадном муљу где видљивост готово да не постоји, где све смрди од покварености и где свако може бити плен или ловац. Нико овај народ није разјединио као човек чији је посао, апсурдно, да представља државно јединство.

Друштво у којем фотографије компромитују политичаре и чланове њихових породица због блиских и присних контаката са озбиљним криминалцима, који су пак у блиској вези са људима оптуженим за најстравичнија кривична дела којих, по њиховим речима, “нема ни у Мексику”, не може бити друштво већ племенска заједница са поглавицом симболичног имена “Онај као Пабло”.

И да, Србија је од Милошевићеве диктатуре и и потпуно промашене политичке идеје која се ослањала на лажну социјалистичку доктрину дошла у капиталистичку шареницу, на њен сам обод, где служи као отирач за чишћење блатњавих и говњивих ципела за велике играче. Сваким даном све више личи на Хондурас, Мексико, Kолумбију, Перу и остале земље Латинске Америке у којима нарко картели и политичке партије заправо играју по истим правилима, да до циља нема правила.

Ми смо једно уцењено друштво плашљивих људи који су заборавили шта значи реч слобода. Тужно је да народ који се назива слободарским не зна шта је слобода у 21. веку, да не зна шта значи говорити слободно, бирати слободно, па чак и мислити слободно. Невероватно је и судбински да је такав народ покорен, не од страног непријатеља, већ од рода рођеног. Уместо да је свако свакоме брат, живимо у друштву где је свако свакоме вук, а ту се сналазе само они са убилачким и крволочним инстинктом.

Луфтика.рс