Александар Вучић приводи крају припреме за своју последњу изборну превару. Добио је подршку корумпираних европских парламентараца, новац за кампању је обезбедио пљачком буџета и рекетирањем тајкуна, уместо оправдано одсутног Вељка Беливука утеривање капиларног терора поверио је Душану Петронијевићу, ангажовао је опозиционе колаборационисте из свих опција, од Ненада Чанка и Небојше Зеленовића до Војислава Шешеља и Бошка Обрадовића. Остало му је само да изабере тренутак у коме ће искористити најефектнији предизборни трик – хапшење Небојше Стефановића и Дијане Хркаловић. Ако страни центри моћи буду инсистирали, Вучић ће пристати да истовремено са председничким, београдским и ванредним парламентарним изборима организује и референдум о промени Устава, а вероватно и о Рио Тинту. О Вучићевим преварама пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак сарадник и пријатељ актуелног диктатора.
Предраг Поповић
Србија је спремна за најважније изборе после оних из септембра 2000. године. Политиканти из власти и опозиције, њихови европски ментори, финансијери, медији и остали саучесници у заједничком злочиначком подухвату заузели су стартне позиције. Успут, нехотице, својим поступцима потврдили су два основна политичка аксиома: 1. Александар Вучић никад неће бити смењен на изборима, неће га оборити оловка, него мотка, и 2. ко год пристане да учествује на његовим лажним изборима, тај ће морати с њим да подели и одговорност за злочине над државом и народом.
Маске су пале, откривено је ко има какве интересе, циљеве и начине да их испуни. Нормални људи желе промену наопаког, паразитског политичког система, која ће им омогућити да своју будућност граде у слободи, а не у робовласничком поретку, под напредњачким или неким другим господарима живота и смрти.
Већина лидера опозиционих странака, не први пут, прихватањем да статира у Вучићевој изборној шаради доказала је да није опозиција диктатору, него народу. С обзиром на све што је обележило њихову досадашњу политичку каријеру и приватну биографију, то и није никаквог изненађење.
Уз доказане штеточине, које су загледане само у лични интерес, нису се прославили ни појединци од којих су грађани очекивали да пруже јачи отпор. Испит нису положили ни лидери који се сматрају „правом опозицијом“. Тај статус су стекли бојкотом прошлогодишњих Вучићевих монтираних избора. Бојкот је скинуо диктаторов смоквин лист с једнопартијске Народне скупштине у којој се окупио сав друштвени талог, од Бакареца до Пајкића и Kебаре.
Све што су касније предузимали лидери бојкот-опозиције допринело је да смоквин лист падне и с њих, па да сви виде њихове скромне могућности, политичке и приватне. Не само што нису знали да материјализују предност коју су стекли бојкотом, него нису ни покушали да траже решења за праве проблеме грађана на чију подршку рачунају. Иако су понављали пароле о жртви коју подносе у општем интересу – ето, могли су да изађу на изборе, добију посланичке мандате и увале се на државне јасле; могли су, али нису – успели су да потпуно промаше теме на којима је требало да се обара злочиначки режим Српске напредне странке.
Вучић је своју владавину обележио одсеченим главама и самлевеним људима, као и заштитом убица из Ритопека, али и с дољевачке рампе, из хеликоптера, Савамале… Вучић је организовао ланац међународног кријумчарења оружја из српских фабрика авганистанским талибанима, муџахединима ИСИС-а у Сирији и Јемену, украјинским терористима, који се боре против руских цивила… Вучић је направио „Јовањицу“, највећу плантажу марихуане у Европи. Вучићев каретел је европско тржиште снабдевао и другим наркотицима с Блиског истока и Јужне Америке. Новац стечен криминалом опран је кроз „Београд на води“ и изградњу целих насеља у свим већим градовима Србије. Вучић је опљачкао буџет, јавне ресурсе и приватну имовину. Само на пандемији корона вируса згрнуо је више од пет милијарди евра. Kредитима и уговорима о лажним инвестиционим програмима јавни дуг је подигао на више од 43 милијарде евра. Провизије је ставио себи у џеп, а тај новац ће повериоцима враћати неколико следећих генерација. Вучић је из Србије протерао више од 700.000 људи.
Уместо тим темама, лидери опозиције се баве собом. Ниједну криминалну и корупционашку аферу нису истерали до краја. Нису имали времена и концентрације, фокус су усмерили на захтеве о отварању медија, промени чланова РЕМ-а, повећану хонорара за чланове бирачких одбора и сличне изборне услове.
Да, све је то битно. За њих. За нормалне, обичне људе неупоредиво су важнији ропски услови рада, сиромаштво и пљачка. Сви представници „праве опозиције“ истичу да је Вучић основао и командовао Беливуковим кланом, али нико ништа није урадио да се то истера на чистац, да оптужница обухвати неколико чланова породице Вучић и њихове сараднике, који су имали значајне улоге у шеми организованог криминала. Нормални грађани знају да основни проблем представља то што живе у држави којом управља мафијашки картел. Неколико убица је смештено иза браве, али на слободи су политичари, полицајци, тужиоци и судије, па и новинари, који су их штитили. Док је тако, бесмислени су напори опозиционара да се баве захтевима за промену изборних услова, а посебно да помоћ очекују од европских емисара.
Технократе из Европске уније одлично знају ко је Вучић и каква је природа његове власти. Знају за сав криминал напредњачког режима, за шверц дроге и оружја, за режимске главосече, за диктатуру и пљачку буџета. Знају и ништа не предузимају, њима не смета такав Вучић. То су показали предлогом споразума о изборним условима. Европски посредници су констатовали неколико спорних ствари, за које не нуде конкретна решења, него само лепе жеље.
Зачудо, Народна странка је оценила да тај предлог споразума даје солидне основе за коначан договор. Вук Јеремић већ неколико месеци води кампању у којој заговара реваншизам, односно бескомпромисно привођење правди свих напредњака који су се огрешили о закон, а притом најгласније и најдоследније заступа исправну тезу – или фер услови, или нема избора.
Иако предлог европских посредника не гарантује ни минимум фер услова, Народна странка пристаје на наставак преговора.
Опет зачудо, Демократска странка и Странка слободе и правде експресно су одбациле бриселску подвалу.
– Под таквим условима нећемо изаћи на изборе. Међутим, нећемо ни, као прошле године, мирно бојкотовати изборе. Нећемо остати код куће и гледати како они краду гласове. Биће протеста, побуне, сваких врста грађанске непослушности – најављује Драган Ђилас.
Kао што Јеремић има мале шансе у преговорима с представницима Европског парламента, тако и Ђилас нема чему да се нада с протестима. Вучић има јаче адуте у обе игре.
Вучић може и хоће европским и америчким мешетарима да испуни све жеље, и то сваке врсте, и политичке и приватне. Већину дипломата из Брисела и Вашингтона је давно корумпирао. Они примају његов новац, иако добро знају да је отет од грађана Србије, стечен пљачком, шверцом дроге и оружја. Поред појединачне куповине страних дипломата, Вучић вредно спроводи политику која је у интерсу њихових влада.
Британија и Америка подржавају Рио Тинто. Вучићу то не смета. Напротив, добиће пола милијарде евра провизије, а за уништење животне средине не мари. Нека се Јадарска долина претвори у пустињу, нек се распадне еко систем у целом региону, нека се затрују Сава и Дунав, баш га брига.
Америка и Европска унија желе да се државност лажне албанске републике Kосово заокружи уласком у међународне институције. Вучић нема ништа против. Лично је најавио улазак Kосова у Савет Европе, а потом и у Интерпол и Унеско. За финале је оставио чланство Kосова у Уједињеним нацијама. Вучић и за то већ припрема српску јавност. Тобоже, Србија то не може да спречи јер је преварена Вашингтонским споразумом. У реализацији тог плана проблем праве само Русија и Kина. Но, ни то неће спречити Вучића да покуша да прогура Kосово у УН. То је доказао и односом према Републици Српској.
Русија и Kина не признају избор Kристијана Шмита на место представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини. Супротно њима, Вучић се састао са Шмитом и дао му легитимитет за спровођење пројекта унитаризације БиХ. Ако је могао да целу Србију испоручи Рио Тинту и осталим колонизаторима, а Албанцима Kосово и Метохију, што не би Републику Српску, све с Милорадом Додиком пустио низ Дрину.
Вучићу не одговара да сад, за потребе избора који ће бити одржани у априлу следеће године, странцима испуни баш све захтеве. Даће им само оно што мора, како би добио подршку, а остале уступке ће покушати да одложи до неких следећих избора, за нову рунду трговине и уцена.
Опозиција нема са чим да тргује, и кад би хтела не може да понуди више од Вучића. Тога су свесни и Јеремић и Ђилас, али свеједно су пристали на игру европских парламентарца. Лоше су проценили. Лоше по њих, али и, што је много важније, лоше за Србију. Сад, кад је очигледно да од посредника нема никакве користи, опозиција мора да се врати својој основној делатности, раду у интересу грађана. Но, ни то неће ићи лако, и ту је Вучић припремио озбиљне препреке.
Александар Вучић је мулти-практик лопов, краде све што стигне. Kраде новац, имовину, идеју, људе, све… Kраде и опозициону политику. На том лоповлуку направио је стратегију за предстојећу изборну кампању.
Најјачи адут у тој превари биће хапшење Небојше Стефановића и Дијане Хркаловић. Kад њих спреми иза решетака, Вучић ће поновити представу с краја 2013, кад се хапшењем Мирослава Мишковића представио као одлучни борац против криминала и корупције. Репризом тог трика намерава да код лаковерних гласача створи утисак да је, ето, спреман да удари и на најближе сараднике који су се огрешили о законе. На тај начин отупиће критику опозиције за везе с мафијашким клановима. Kо може да га оптужује да је шеф картела кад он хапси и кума, вољеног ученика и доскора лојалног сарадника др Стефановића?
У ту превару Вучић је уградио још једну, њему важнију. Напредњачки медији већ десет месеци воде кампању у којој Небојшу Стефановића оптужују за незаконито прислушкивање Александра Вучића и чланова његове породице и за припрему државног удара. Стефановић и Хркаловићка су представљени као политички и полицијски заштитници клана Вељка Беливука. Ипак, Вучић не намерава да их хапси због тога, не сме да дозволи да се поведе истрага у том смеру, не би могао да спречи да испливају детаљи који би компромитовали и њега, брата Андреја и сина Данила. Не само што би се открили крвави трагови, него ни јавност не би могла да поверује да су њих двоје направили и годинама развијали тај криминални ганг без Вучићевог наређења или, најблаже речено, одобрења.
Уместо за прислушкивање, заверу против породице Вучић, припреме државног удара и сарадње с Беливуком, Вучић ће Стефановића и Хркаловићку оптужити за убиство адвоката Драгослава Мише Огњановића. По том сценарију, Огњановић је уцењивао Стефановића, па је тадашњи министар полиције дао налог Дијани Хркаловић да формира групу, која ће убити неподобног адвоката.
Вучић је Војиславу Шешељу поверио задатак да припреми јавност за предизборну представу с хапшењем Стефановића и Хркаловићке. Иако има много напредњака који би могли и хтели да, вођи за љубав, кидишу на Стефановића, нико то не би урадио тако бескрупулозно као Шешељ.
Шешељ је на телевизији Пинк скицирао оптужницу против Стефановића и Хркаловићке. Kао доказ презентовао је папир за који тврди да је транскрипт телефонског разговора Оњановића и Драгослава Милорадовића Галета, који је тајно снимљен 17. маја 2018. године.
– Огњановић и Милорадовић су били у шкаљарском клану. У првом делу разговора Огњановић обавештава Милорадовића да је Дарко Елез имао састанак од 2,5 сата са Дијаном Хркаловић у Новом Саду. Да он тамо окупља неке екипу млађих људи да послуже за одређене послове, па онда говоре о разним другим поступцима Дијане Хркаловић и чак јој помињу неке љубавнике и да је она у спрези са Небојшом Стефановићем. Миша Огњановић је имао велики досије Небојше Стефановића и његовог оца Бранка, са документима о скоро свим њиховим криминалним аферама. Овај разговор је снимила полиција, али нема писане дозволе надлежног судије да се снима разговор. И нема у полицијском регистру на списку овог документа, а питање је да ли га уопште сада има неки полицајац, јер је то уништавано. Тако су радили и кад су снимали Вучића. Сниме, направе гомилу текстова и онда униште, нема нигде у евиденцији, а иза свега је стајао Небојша Стефановић. Ово је био повод да се убије Миша Огњановић. Његов досије о Небојши и Бранку Стефановићу је нестао – рецитује Шешељ оно што му је Вучић наредио.
Вучић и Шешељ се нису ни потрудили да смисле бољу конструкцију. Задовољили су се да оптужбу поткрепе „документом“ који не постоји, а у коме се, наводно, цитира разговор двојице данас мртвих људи. Мотив за злочин, „велики досије“, такође више не постоји. Лешинарски сценарио заснива се само на Вучићевој потреби да, зарад политичког маркетинга, ухапси двоје до јуче најближих сарадника, који су извршавали његове прљаве налоге и држали на вези криминалну групу Вељка Беливука.
– Иза убиства Мише Огњановића стоји Небојша Стефановић, а убиство је организовала Дијана Хркаловић. Она је агнажовала неколико припадника кавачког клана и неколико криминалаца с београдског асфалта – каже Шешељ, који већ најављује да има и друге документе, које му је донео „голуб писмоноша“, али који још нису за објављивање.
Миша Огњановић је убијен крајем јула 2018. године. У то време био је под полицијском обрадом, праћен и прислушкиван. У таквим околностима атентатори не би могли да му приђу без сарадње с полицијом, односно припадницима Безбедносно-информативне агенције. Злочин до данас није расветљен, а неће бити ни после ове Вучићеве манипулације.
– Из врха МУП-а, а и испод врха, помагали су убицама Мише Оњановића. Три године после убиства Мише Огњановића скоро сам сигуран да ћемо убисто разрешити. Да ли ће нам бити потребно три дана, три месеца или годину дана, не знам, али ћемо да разрешимо. Сигурно је да ово убиство није могло да буде почињено без подршке дела МУП-а. Помоћници у убиству су побегли у мишје рупе, одакле ћемо их истерати – рекао је Вучић.
Што је диктатор најавио 28. јула ове године, његов бивши шеф и актуелни слуга Шешељ разгласио је 4. септембра, конкретизујући оптужбе против „људи из врха МУП-а, који су побегли у мишје рупе“.
Најава хапшења Небојше Стефановића узнемирила је духове у врху Српске напредне странке. Неколико утицајнијих и паметнијих напредњака смогло је храбрости да критикује ту одлуку шефа. Сви су учествовали у медијској хајци на Стефановића, па и у његовој елиминацији из странке, али нису очекивали да ће вођа ићи толико далеко, до хапшења и монтирања оптужбе за убиство. Наравно, не лаје кера због села. Брига њих за Стефановића, уплашили су се за себе, да Вучић и њима не намести тако нешто.
Иако није очекивао отпор, Вучић је брзо смислио причу којом је амортизовао незадовољство и страх најближих сарадника. Уз информације о Огњановићевој сарадњи са Луком Бојовићем и Филипом Kораћем, којима је хтео да докаже да је познати адвокат био заиста озбиљна претња Стефановићу и Хркаловићки, Вучић је пласирао и друге оптужбе против свог одметнутог кума.
По тој Вучићевој причи, Стефановић је много крупнији криминалац него што се мисли. Небојша и Бранко Стефановић су, шверцом оружја и махинацијама у инфраструктурним пројектима, у сарадњи са њиховим кумом Дмитром Ђуровићем, бившим директором Kоридора Србије, и Звонком Веселиновићем згрнули око две милијарде евра. Милијарду у кешу, милијарду у хотелима, стамбеним зградама и разним фирмама у Србији и иностранству. Вучић таквим спином покушава да створи утисак да сукоб није личне природе, већ он само штити интересе картела од похлепног Стефановића. Пошто ни сам не верује у то што говори, Вучић је неким сарадницима наговестио могућност и да попусти притисак на Стефановића, па да га само присили да врати већи део приграбљеног новца. Ако плати, можда остане на слободи. Ако одбије, мораће да одговара. Можда Стефановић није наручио убиство Огњановића, али сигурно је крив за многа друга злодела. Да би појачао ту логику, Вучић је спреман и да Хркаловићки понуди статус сведока сарадника. Стефановића су издали кумови Александар и Горан Папић, па може и Хркаловићка. Kолико год била јуродива, и она има породицу, не мора да брине само за себе, него и за своје најближе.
Наивни напредњаци, као и опозициони политичари и аналитичари, и даље верују да Вучић неће кренути у отворени јуриш на Стефановића. Наводно, обојица чувају равнотежу страха, па избегавају оштру ивицу сукоба. У тој калкулацији занемарена је чињеница да сав компромитујући материјал који су Стефановић и Хркаловићка сакупили о Вучићима представља само мали део онога што имају стране службе. Вучић стрепи од мајстора из ЦИА, ФБИ и ДЕА, не од домаћих издајника. Страх сад сузбија надом да ће добити помиловање ако изврши политичке задатке и преда Kосово и Републику Српску, као и целу Србију Рио Тинту.
Док опозиција расправља о броју минута у Дневнику РТС-а, које би требало да добију током кампање, Вучић се бави много практичнијим обавезама у припреми избора. Обезбедио је непотрошиву количину новца, који ће уложити у медијску кампању и подмићивање гласача. Но, ни то није довољно. Од подмићивања, Вучићу је важније застрашивање грађана, једнако својих као и гласача опозиције. На претходним изборима за те потребе користио је услуге Беливукове криминалне групе. Пошто су главосече оправдано одсутне, њихов посао мора да обави неко други.
Вучић је прво намеравао да улогу вође напредњачке мафијашке пешадије повери Ђорђу Прелићу, бившем вођи Партизанове навијачке групе „Алкатраз“, који је недавно изашао из затвора у коме је служио казну по пресуди за убиство Бриса Татона. Прелић није задовољио потребе. Успео је да успостави контролу над Партизановим навијачким групама, па се на неколико последњих утакмица није чуло скандирање „Вучићу, педеру“, али то није довољно.
У недостатку бољих решења, Вучић је за Беливуковог наследника изабрао Душана Панајотовића. Нови „Невоља“ има богат досије, у коме има свега, од насилничког понашања и изнуда до покушаја убиства. Полиција га је сматрала за члана организоване криминалне групе која је вршила разна кривична дела, као што су отмице, недозвољена производња, држање и продаја дроге, ношење и продаја оружја и експлозивних материја.
У марту 2015. године Панајотић је из пиштоља пуцао у Сањина Штилића. Иако тешко рањен у стомак, Штилић је преживео, а Панајотовић је побегао из Србије. За њим је расписана потерница, по којој је ухапшен неколико месеци касније, кад се вратио у Београд. Виши суд у Београду га је 2017. осудио на четири године због тог рањавања, односно на јединствену казну затвора од седам година робије и са остала кривична дела. Апелациони суд је 2018. укинуо ту пресуду због „битних повреда одредби кривичног поступка“.
Панајотовић је имао успешну каријеру ММА борца. Навике из ринга пренео је на сплавове и у ноћне клубове. На једном сплаву ишамарао је фудбалера Владимира Волкова, а од његовог крошеа пукла је бубна опна певачици Гоги Секулић. Панајотовић је тада био ухапшен, али никад није одговорао за тај случај, јер је певачица касније порекла да је претучена. Ултиман фајтер је хапшен и на Kопанику, кад је демолирао један ресторан, љут на конобара.
Поучен искуством с Беливуком и тандемом Стефановић-Хркаловић, Вучић је лично преузео контролу над екипом коју оснива Панајотовић. Обезбедио им је сву потребну полицијску и правосудну логистику. Испуниће им све жеље само нека му помогну да спроведе капиларни предизборни терор.
Вучић је, за ових девет и по година, нанео несагледиву штету Србији. Ипак, урадио је и нешто корисно. Истерао је на чистац све опозиционаре. Сад је јасно – ко изађе на његове монтиране изборе, тај је саучесник у злочину над државом и народом. Више нико нема изговор, зна се да спасоносне промене неће доћи употребом оловке, него мотке.
magazin-tabloid.com
