Ледено доба протутњало Земљом: Отоплило је тек у 19. веку, може ли да се понови

Највећа ледена доба – три најпознатија из прекамбријума, затим девона, као и горњег карбона и перма – била су толико давно да су њихови трагови данас готово невидљиви. Али, да ли сте знали да су пре само неколико стотина и људи били сведоци једног малог леденог доба?

Последње ледено доба, за које научници често нагласе да није било “право” захватило је Земљу у 13. веку – лед је почео да се шири Атлантиком, а неколико деценија касније лета на северу Европе више нису била топла. Такозвано Мало ледено доба почело је неприметно и полако, тек повременим жестоким зимама.

Почетком 16. века лета су постала влажна, а зиме веома дуге. Просечна годишња температура пала је за око 1,5 степени Целзијусових, што је проузроковало нестајање шума у вишим пределима. Лед је средином 16. века почео да се шири, па је захватио неке алпске превоје, а у арктичким крајевима проширила се површина леденог мора. Темза је први пут била залеђена 1607, а последњи пут 1814. године.

Због великих хладноћа напуштени су бројни поседи у Алпима, Норвешкој и на Исланду. Сељаци су променили време сетве и жетве да би се прилагодили увек непоузданим климатским условима. Финска је изгубила трећину становништва због глади и болести.

Чак је и северни део Јадранског мора био залеђен. Најхладније је било око 1550. и од 1700. до 1850. године. Зима 1794/95. била је посебно оштра, тако да је француска војска прелазила преко замрзнутих река у Холандији. Њујоршка лука се заледила 1780, па су људи могли да пешаче од Менхетна до острва Стетен.

Између 1430. и 1850. године због појаве снажних северних ветрова, замрзавања мора и речних токова, дошло је и до промена у биљном и животињском свету. Средином 19. века, просечна годишња температура поново је порасла, па су се ледници опет повукли.

Разлози за појаву Малог леденог доба могли би бити разноврсни и научници немају јединствен став, али неки од могућих су смањено зрачење Сунца, велика вулканска активност, смањење људске популације услед куге која је однела између 100 и 200 милиона живота… Но, ова дешавања, у поређењу са оним ранијим великим леденим добима, нису оставила толико дубоке последице по свет на Земљи.

Почетком 20. века, геолози су били пронашли читав низ доказа да се клима мењала током геолошке историје Земље, и пре овог малог леденог доба о ком постоје записи, али није било исправног објашњења шта је могао бити узрок.

Одговор је дао наш велики научник Милутин Миланковић. Као изузетан познавалац Њутнове небеске механике, Миланковић је узроке потражио изван Земље, у свемиру и закључио је да се средња температура атмосфере мењала због тога што Сунчево зрачење које стиже на Земљу није увек било једнаког интензитета. Ова идеја је и раније постојала, али пре Миланковићевих тачних прорачуна нико није успевао да је докаже и усклади са откривеним траговима глацијације.

Миланковић је стрпљивим рачунањем успео математички да опише чак 600.000 година промена климе на Земљи. Пошто су крајем тридесетих година прошлог века многи геолози већ прихватали његове прорачуне, Миланковић је решио да их све обједини и тако своју теорију представи у једној књизи коју је на 626 страна Српска краљевска академија објавила 1941. године.

“Канон осунчавања” или, у пуном називу “Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба” је и данас актуелно дело, и једно од ретких које је најпре изашло у Србији да би потом поставило темеље једне читаве научне дисциплине, пише Наука кроз приче.

Спутник