Освета пакосних медиокритета

Мали је број тако сређених и напредних земаља које себи могу да приуште луксуз ниподаштавања и одбацивања својих висококвалификованих изданака, укључујући оне који су у свету изузетно цењени као проф. Мила Алечковић. По мишљењу „ресорног одбора за образовање“ Демократске странке (ваљда неке умишљене владе у сенци ове некада респектабилне политичке формације) Србија јесте једна од таквих изузетних земаља. По том трусту мозгова, Србија комотно може да багателише угледне и остварене људе домаћег порекла који су се вратили са жељом да из своје струке допринесу уздизању Србије из пепела, па чак и да им административним интервенцијама ускрати могућност пружања образовања и ширења хоризоната младим људима који би желели да стекну корисна знања из разних академских области.

То се види из недавног демарша поменуте странке упућеног извесном Бранку Ружићу, министру образовања и још којекаквих ствари (да их све не набрајамо) у Влади Србије. У свом обраћању наведеном Ружићу, Демократска странка од њега тражи да у својству ресорног министра образовања онемогући проф. др. Мили Алечковић да буде постављена на катедри психологије Приштинског универзитета. Образложење странке за овакав захтев је да проф. Алечковић (1) „у јавности тврди да ношење маске изазива пнеумонију, да су ПЦР тестови лажни и опасни, а да је циљ вакцинације редукција популације“, и (2) да је „прошле године поменути факултет расписао конкурс за избор у звање редовног професора за ужу научну област Психологија, на који се пријавила само Мила Алечковић.“ Дакле да је, по њима, избор извршен нетранспарентно, на начин који је уобичајен у Србији, где се већина „јавних“ тендера и под ранијом влашћу Демократске странке као и сада под влашћу њених сукцесора баш тако намешта.

Прво и најочигледније питање које се у вези са овом бургијом мора поставити је какве ингеренције министар Ружић може да има да се меша у образовне процесе на Косову? Све установе српске државе одатле су одавно повучене, акцијом предаје ове српске покрајине НАТО пакту и његовим локалним сарадницима која се доследно и у континуитету спроводи од мандата преговарача Демократске странке и њене владајуће коалиције, Борка Стефановића, па преко Бриселских и затим Вашингтонских споразума које је затим, следећи исту политику, садашњи режим потписао. Шеф садашњег режима јасно је рекао да Србија на Косову нема шта да тражи. („Бар један метар од онога што су све изгубили да добијемо, то је добитак, јер данас немамо ништа.“) Шта би онда његов министар Ружић могао да тражи тамо и на основу  каквих надлежности он може да смењује професоре постављене на тамошњим универзитетима, на страну бесмислена мотивација ове пропале странке за подношење таквог захтева?

Друга ствар која се овде истиче је раскорак у квалификацијама између проф. Алечковић и њених пакосних опадача. Проф. Алечковић је докторирала на Сорбони. Од тада па до данас она се бави научним радом из своје струке, психологије, и предаје на бројним водећим универзитетима у Европи и Сједињеним Државама. О њеним професионалним достигнућима сведочи захвалница француских колега и именовање Миле Алечковић 2015. године за председницу „Интернационалног конгреса за психопатологију експресије и арт терапије“. За то време, партијски апаратчици који траже њену смену, укључујући   министра Ружића, од кога очекују ту услугу, паразитирали су на јавним функцијама и већина их је до данас без дана професионалног радног стажа.

Да је проф. Алечковић дипломирала и „докторирала“ на гласовитом Мегатренд универзитету, уместо на минорној Сорбони, став ових фактора према њеној подобности несумњиво би био друкчији. Тада би могла да се кандидује за министарку, а да је дипломирала на неком опскурном колеџу у држави Мичиган, сигурно би била виђена и за следећу председницу владе.

Најзад, овде пада у очи и игнорантски и безобразан наслов ове клеветничке операције: „Теоретичарка завере постала ванредни професор.“ Незналице су необавештене о стварима које су међу стручњацима и у светској јавности, изван граница српског тамног вилајета, познате и прихваћене. Прича о маскама као ефикасном заштитном средству у свету је дискредитована, о чему сведоче резултати истраживања Станфордског универзитета у САД, само што услед гвоздене цензуре та чињеница још није допрела до сазнања „европске Србије.“ Што се тиче ПЦР тестова, о чему је проф. Алечковић у својим  јавним наступима такође говорила, њихова безвредност је научно утврђена чињеница, коју је била принуђена да потврди чак и Светска здравствена организација. Са овим је сагласан и Нобеловац Кери Мјулис (Kary Mullis), научник који је изумео ПЦР тест. А што се тиче депопулације као једног од могућих циљева наметања препарата непознатог садржаја милионима људи широм света,  после  24,526 смртних исхода и 2,317,495 тешких повреда које су „вакцине“ до сада проузроковале у Европској Унији, и  5,165 смртних исхода и  25,359 тешких повреда у САД (званична статистика закључно са јуном 2021.), то је питање које се може поставити сасвим рационално и не упућује ни на какву теорију завере. Поготово ако се разматра у склопу јавних наступа Била Гејтса, једног од главних промотера масовне „вакцинације“ и финансијера наметаних фармаколошких средстава, који је недвосмислено и без околишења у више наврата потврдио да   драстично снижење светског становништва представља његов најважнији циљ. Упозорење да је таква могућност посве реална стигла је и од др. Мајкла Једона (Michael Yeadon), донедавног заменика директора и главног истраживача фармаколошког предузећа Фајзер, које би већини до сада требало да буде врло познато.

Да ствари о којима водећи светски стручњаци као проф. Лик Монтање говоре, а што проф. Мила Алечковић под условима бруталне цензуре преноси српској јавности, нису теорије него сурове чињенице сведочи и поразно искуство Израела, једне од најмасовније вакцинисаних земаља на свету, о чему несрећне жртве овог програма, како год желите да га назовете, говоре овде.

Да ли је, према томе, проф. Мила Алечковић експонент „теорија завере,“ или су њени опадачи бедни игноранти са коњским наочњацима које им је натакао шарлатански „кризни штаб“?

Уместо простачког ниподаштавања, ова храбра и срчана жена, која се несебично и свим расположивим средствима ставила у службу истинитог обавештавања јавности о стварима од највишег друштвеног значаја, о којима купљени политичари, корумпирана медицинска струка и контролисани медији ћуте, заслужује највећу похвалу и најдубље поштовање. То, чиме се она без икакве користи за себе бави, је јавна служба, часна функција у сваком просвећеном друштву за коју морални и интелектуални кепеци постављени да својим малигним будалаштинама и простаклуком диктирају тон јавног живота у Србији никада нису чули, нити су способни да тако нешто разумеју.

Благо студентима Приштинског универзитета у Косовској Митровици. Од ове сјајне научне раднице и изнад свега моралне особе имаће много тога да науче, не само из области психологије него и о профилу правог научника и професионалца какав је Србији насушно потребан.