Године 1873. Достојевски пише: Римска црква, у облику у коме се сада налази – не може постојати. Она је то сама јасно рекла, изјавивши да је њено царство од овог света
Велики инквизитор Ф.М. Достојевског, на најбољи начин разобличава католицизам. По свој прилици, Достојевски раскринкавање католицизма започиње још у роману Идиот (1869) речима главног јунака, кнеза Мишкина:
„Католичанство је исто што и нехришћанска вера, – каже он. …Нехришћанска вера, прво! То је прво, а друго, римски католицизам је гори чак и од атеизма. Атеизам проповеда само нулу, а католицизам иде даље: он изобличеног Христа проповеда, оклеветаног и оскрнављеног, Христа супротног! Оно антихриста проповеда, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење, оно ме је много намучило.“
Уз неке допуне Достојевски ову идеју понавља и у роману Зли дуси (1871-1872). Пише:
„… римски католицизам већ није хришћанство; Рим је прогласио Христа који је подлегао трећем ђаволовом искушењу, и објавио целом свету да Христос без царства земаљског не може на земљи опстати; на тај начин је католичанство прогласило антихриста и тако уништило цео западни свет“ (дијалог између Шатова и Ставрогина у првој глави другог дела).
А 1876. Достојевски у Дневнику писца записује:
„Римски католицизам је продао Христа због славе и власти на земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ‚хришћанство на Земљи не може одржати без папинске световне власти‘, он је тако прокламовао и новог Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: ‚Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!‘ О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се не слаже с трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ‚целе тајне‘, обављено управо у оном тренутку када је уједињена Италија већ куцала на врата Рима.
У нас су се тада многи томе смејали: ‚Срдит јесте, али моћан није…‘ Само, мало је вероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувек тако било у католицизму, да се барем све то подразумевало и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета. Да, али увек је постојала тајна: папа је вековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то било само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сенком целу Земљу. И, ево, у тренутку када му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар католицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред целим светом казује сву истину о себи:
‚Ви сте помислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара папске области? Знајте да сам ја себе одувек сматрао господаром целога света, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него правим – ја сам одувек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени припадају на Земљи све судбине људске, времена и дани, и, и ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости‘.[1]
Узгред, ове речи Достојевски је написао вођен „свежим трагом“ Првог Ватиканског сабора, који је 1870. прогласио догмат о непогрешивости папе.
Први ватикански концил
А у Дневнику писца за 1877. годину (новембар), писац предвиђа да ће католицизам довести Европу до крви и масовних убистава:
„Они су одбацили једину могућу формулу свога спасења проистеклу од Бога и која је кроз откровење најављена: Љуби ближњег свога као самога себе и заменили практичним закључком као што је Chacun pour soi et Dieu pour tous, или научном аксиомом која се зове ‚борба за опстанак‘. Лишени инстинкта којим животиње уређују свој живот савршено, људи су се охоло понадали на науку, заборављајући да је што се тиче изградње савршеног друштва и сама наука немоћна, она је још увек у повоју. Људи су се препуштали маштању. Та будућа кула Вавилонска је постала с једне стране идеал, с друге, пак, стране страх за читаво човечанство. Али, на смену овим сањарима, убрзо су се појавила и друга учења, проста и свима разумљива, као што су она која су говорила: ‚треба отети богатима, крвљу треба залити свет а после ће се све некако само од себе уредити‘.
Најзад, пошло се и даље од оваквих учитеља, појавило се учење о анархији са којом би, ако би се она једном реализовала, вероватно започео нови период антропофагије, људи би тада били принуђени да почну све изнова као и пре десет хиљада година. Католицизам све ово одлично схвата и он тиме саблажњава вође оног подземног рата. Он ће њима рећи: ‚код вас нема центра, нема система у вођењу послова, ви сте сила која је расута по свету, а сада, након пада Француске, ви сте још и притиснути. Ја ћу бити она сила која вас уједињује и привући ћу на вашу страну и оне који још увек у мене верују‘. Било како било али овакво јединство ће се остварити. Католицизам не жели да умре а социјална револуције и период нових социјалних промена у Европи су такође нешто несумњиво: ове две силе ће се, нема сумње, сложити, те две тенденције ће се слити у једно. Разуме се, католицизам ће чак искористити клање, крв, отимачину, па чак и антропофагију. Ту се католицизам нада да ће опет упецати на удици у мутној води своју рибу, он осећа да ће му човечанство измучено хаосом и неправдом похрлити у загрљај, осећа да ће поново бити једини и јединствени земаљски кнез и владар света овога и да ће на тај начин коначно остварити свој циљ‘.“[2]
У роману Браћа Карамазови Велики инквизитор у име католицизма, готово речима Карла Маркса, говори да, наводно, биће одређује свест.[3] Да, тобоже, прво треба променити „социјално-економске услове“ живота људи, а после тога захтевати од њих морално понашање:
„… ‚Нахрани, па онда и тражи oд њих врлину!‘ ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула.“ Обратимо пажњу на ове речи Великог инквизитора: „Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка.“
Појаснимо шта је то било „пре равно oсам векова“. Велики инквизитор има у виду да је Света столица донела одлуку да установи своју апсолутну власт у Европи, уздижући се изнад кнезова и краљева. Отпочела је „конверзија“ духовне власти Свете столице у пoлитичку. Она се остваривала под застaвом обнове Римске империје, која је коначно пала под ударима варвара у V веку нове ере. Година 800. римски папа Лав III, благословио је франачког краља Карла да постане император Запада. Краљ је тада добио титулу „Великог“. Овенчавши 25. децембра 800. године Карла Великог императорском круном, папа Лав III је раскинуо везе са Константинопољем и створио нову Западну империју. Самим тим, политичко тумачење Цркве као продужетка древне Империје, добило је конкретан израз. Света столица је рачунала да ће Карло Велику успети да обједини разорену Европу, и учини је „јединственом“, и да ће на челу уједињене Европе бити римски папа. Касније, године 962. римски папа је благословио немачког краља Отона I да оствари сличан задатак. Пројекат уједињења Европе назван – „Света римска империја“, живео је до почетка XIX века када су га окончали Наполеонови ратови. Као што видимо, отпадање западне гране Цркве (римског престола) од Јединствене Цркве почело је пре Велике шизме (1054). Последње представља само формално фиксирање тог отпадништва.
Ватикан (Фото: Пиксабеј)
Занимљиво, много раније од Достојевског, у пародијама о Католичкој цркви које су писали католички монаси у XIII веку, изречена је мисао о римском папи који би, када би Христос поново дошао, издао наредбу: „баците Га у таму најкрајњу“.[4]
Немачки философ и католички богослова италијанског порекла Романо Гвардини (1885-1968), у својој књизи Der Mensch und der Glaube (Човек и вера), пише:
„Благодатна суштина хришћанства замењује се техником покоравања душе, а иза се крије нешто још страшније, управо демонска воља да се стави рука на Самог Бога. Израз овога је католичка Црква која је супротна религији слободе, духа, љубави и живе хришћанске пуноће срца“.[5]
Године 1873. у свом Дневнику писца Достојевски пише: „Римска црква, у облику у коме се сада налази – не може постојати. Она је то сама јасно рекла, изјавивши да је њено царство од овог света и да Христос‚ без царства земнога не може у свету да се одржи‘.“ У роману Браћа Карамазови Аљоша каже Ивану: „Ми знамо језуите… Они су једноставно римска армија будућег светског царства земаљског, са императором – римским првосвештеником на челу“.
Фото: Википедија
Немам намеру да описујем читаву политичку историју Европе после почетка остваривања пројекта „Свете Римске империје“. Означићу само њене најважније тачке. Света столица почела је да губи свој водећи положај у односу на световну власт кнезова и краљева. А онда је дошло време – и монарси су почели да губе свој утицај и тронове. Заменили су их „господари новца“ (раније су их звали – „зеленаши“), који су већ престали да спомињу Христа и почели да се клањају мамону. Ово је нагло убрзало процес претварања људског друштва у стадо. Ојачале су тоталитарне тенденције у власти. Људи, негде под великом принудом, а негде добровољно (у замену за удобност и мир) почели су да се одричу своје слободе претварајући се човекоподобна бића типа Homo economicus.
Интересантан коментар ове приче, речима Достојевског, преноси нам писац и публициста В.Ф. Пуцикович:
„Достојевски не само да ми је дао нека појашњења везана за Легенду, већ и директно поручио да нешто о њој напишем… Што се тиче самог садржаја Легенде објаснио ми је да је она против католицизма и папства, управо против најужаснијег периода католицизма, то јест инквизиционог периода, који је имао тако ужасан утицај на хришћанство и цело човечанство. Отворено је рекао да у периоду инквизиционог католицизма нису деловали ни Христос, ни папа, већ „просто злодух, ђаво“.[6]
Можда се најпотпунији преглед и анализа односа Достојевског и његових хероја према католицизму налази у књизи Философија и религија Достојевског, из пера преподобног Јустина (Поповића), српског светитеља.[7]
Ево цитата из поменуте књиге:
„Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свима његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти… Римокатолицизам се усредсредио на једну жељи – да сазда светску државу по сваку цену.“
Узгред, не тврдим да је цео патос Достојевског усмерен искључиво против католицизма. Сумње и искушења које је Велики инквизитор осетио током свог дугог живота, захватају у једнаком степену и протестанте, и агностике, чак и православне. Сасвим тачно запажа Н. Берђајев говорећи о Великом инквизитору:
„Католичка поставка и форма поеме нису суштинске. И могу се потпуно одвојити од полемике са католичанством.“[8]
Познато је из писма Н.А. Љубимову (публицисти, коредактору М.Н. Каткова у Руском веснику) од 11. јуна 1879. да су први на удару критике Достојевског у Легенди били социјалисти; син Љубимова пише:
„… присећам се… прво се, у рукопису Достојевског, све оно што говори Велики инквизитор о чуду, тајни, ауторитету могло односити уопштено на хришћанство, но Катков га је убедио да преради неколико фраза и, између осталог, убаци фразу: ‚Ми смо узели од њега Рим и мач царски‘; на тај начин није било сумње да је реч искључиво о католицизму. У размени мишљења Достојевски је бранио исправност основне идеје Великог инквизитора, која се односи подједнако на све хришћанске вероисповести, а везана је за неопходност прилагођавања, из практичних разлога, највиших истина Јеванђеља разумевању и духовним потребама обичних људи“.[9]
И Николај О. Лоски скреће пажњу да Иванова критика католичке цркве додирује и Православну:
„Иван Карамазов говори своју ‚поему‘ као критику католичке Цркве или, тачније, не целе католичке Цркве, већ изопачености које чине неке њене слуге. Он не примећује да се његов напад односи на све Цркве, и католичку и Православну“.[10]
Валентин Катасонов, Достојевски о науци, капитализму и последњим временима, (одломак из књиге стр. 188-192 ), Кислород, Москва, 2020.
Са руског посрбио: Александар Мирковић
Опрема: Стање ствари
(Сродство по избору, 5. 10. 2021)
Напомене
[1] Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1876., стр. 103-104, ИРО Партизанска књига, Београд, 1981. (прим. прев.)
[2] Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877-1881, стр. 377-378, ИРО Партизанска књига, Београд, 1981. (прим. прев.)
[3] „Не одређује свест људи њихово биће, већ обратно, њихово друштвено биће одређује њихову свест.“ К. Маркс, Капитал, (прим. прев.)
[4] См. статью проф. И. И. Лапшина «Как сложилась легенда о Великом инквизиторе», в сборнике «О Достоевском», т. I, под ред. А. Бема, 1929, Прага.
[5] Цит. по: Лосский Н. О. Достоевский и его христианское миропонимание (http://www.odinblago.ru/dostoevskiy/7#3).
[6] Пуцыкович В. Ф. О Ф. М. Достоевском. Из воспоминаний о нем // Новое время, 1902, № 9292.
[7] Преподобный Иустин (Попович). Философия и религия Ф. М. Достоевского. – Минск: Издательство Дмитрия Харченко, 2014.
[8] Бердяев Н. А. Откровение о человеке в творчестве Достоевского // О Достоевском. – М., 1990, с. 230.
[9] См. Любимов Д. H. Из воспоминаний (Речь Ф. М. Достоевского на Пушкинских торжествах в Москве в 1880 году) // Ф. М. Достоевский в воспоминаниях современников: В 2-х тт. – М., 1964. Т. II, с. 371.
[10] Лосский Н. О. Достоевский и его христианское миропонимание (http://www. odinblago.ru/dostoevskiy/7#3).
