Није одликовање Милорада Вучелића које му је доделила Српска православна црква – орден Светог Саве другог реда “за вишегодишњу успешну сарадњу, новинарски професионализам и афирмацију хришћанских вредности и врлина” једини разлог овом тексту – то је само повод. Тим чином нам СПЦ шаље јасну поруку да у овој, никад јаснијој подели друштва – ваљало би рећи и њене пастве такође, она се опредељује и стаје на страну владајућег режима и његових следбеника, како оних на власти, тако и оних од те исте власти изманипулисаних, злоупотребљених и зашто не рећи – купљених.
А ако је то и главни разлог, онда ово последње одликовање те врсте одлази у праве руке. Милорад Вучелић је дугогодишњи скутоноша таквих режима, још од времена Милошевића, па се тиме “вишегодишња успешна сарадња и новинарски професионализам” у служби владајућем режиму њега и цркве довољно објашњавају.
Милорад Вучелић се политички јасно опредељује током бурних деведесетих година прошлог века као истакнути функционер СПС-а, а професионално на функцијама радија и телевизије – 1991-1992 као генерални директор РТВ-а, а од 1992-1995. године као генерални директор РТС-а. Ако се има у виду да су у то време то били медији од најширег информативног домета онда се може схватити и њихов значај за циљно информисање становништва у том периоду, а тиме и улога Милорада Вучелића коју је тадашња власт препознала, а чини се и црква. Једино се тако може објаснити његово, како многи истичу, од тада настало пријатељство са епископом Бачким, Иринејом Буловићем, главним идеологом Српске православне цркве, на промовисању и афирмацији “хришћанских вредности и врлина” – идеологији режима Слободана Милошевића у периоду деведесетих година прошлог века.
Јасно је и зашто ово одликовање баш сада. СПС се налази на излазним вратима владајућег СНС-а и ваља се благовремено побринути за политичку будућност те странке ненавикле на деловање из опозиције по цену највећих идеолошко-политичких заокрета – изворно партизанска странка данас у служби изворно четничке власти, а пре тога у коаалиционој сарадњи и са Демократском странком, једном од кључних странака које су срушиле режим Слободана Милошевића.
А што се тиче цркве ту, нажалост, већ дуже времена влада ћифтинска политика – ко да више. Звучи грубо, али како другачије објаснити освештавање манастира задужбине Томислава Николића, захвалнице Драгану Ј. Вучићевићу, власнику и главном уреднику Информера – незваничном гласилу актуелног режиима, Маријану Ристичевићу, за кога би се све могло рећи сем да је завреднео пријем код претходног патријарха Иринеја, те многих других локалних, пословних и других заслужника ове наше стварности, чини се на бази поменутог критеријума као главног, опште прихваћеног и до најнижих богослужећих црквених делатника за рођења, сахране и многа друга славља и преславља укорењена у народу, тако да не чуде и многи вицеви на ту тему типа – Оче колико сам дужан, неизбежно питање и уобичајени одговор – Сви дају по 100 евра, а ти колико хоћеш.
А шта ћемо ми који се са таквом црквеном политиком не слажемо, јер мислимо да би црква са традицијом дубоко усађеном у народу и значаја који из тога проистиче, требала да буде фактор богослужења у аврху превазилажења свеприсутне подељености у друштву, а не да својим јасним сврставањем у тој подели буде фактор даљег разједињавања. Kојој цркви ми да се молимо. За новоизабраног патријарха Порфирија знамо.
*У мом селу има један опанчар.
Што он прави добре опанке !
Обујеш их, попењеш се на солитер
и скочиш са десетог спрата,
ти се разбијеш ко….., а опанцима ништа!
аутор: Драгиша Чолић
Корени.рс
Сам избор ми није јасан. Гласање је било око 14 часова. Вест датирана у 08 55 да је изабран Порфирије са тачним бројем гласова за и против. Ово је исти дан. Имам година и нисам знао како да то сачувам. Суутрадан је остао само наслов и време 08 55 а вести нема нигде. Нека се јави још неко ко је имао прилику да прочита или сачува ово о чему ја пишем.
E moj narode. Majka me je do desete godine vodila u crkvu. Poslednji put kad je htela da me vodi rekao sam joj da mene crkva uopšte ne interesuje i da nemogu više da idem tamo. Od tada je sama odlazila.
Sa deset sam video nebulozu a kasnije i da je religija opasno dobar posao. Bole njih uvo za narod. A narod nece da se opameti.