Реформа пореског система и смањење пореских обавеза – две су ставке с којима ће пред Владу Србије до краја године изаћи Удружење „Заштитник предузетника и привредника Србије”. Циљ њиховог настојања је увођење веће правне сигурности и омогућавање већег учешћа привреде у креирању закона, због чега увелико и раде анализу о могућем смањењу пореза која ће бити завршена до краја 2021. Да би се умањењем пореских стопа смањила и сива економија и повећали приходи у буџету, привредници ће тражити да се оптимизује јавна управа и повећа контрола на граници да би се избегао шверц.
Драгољуб Рајић, из Мреже за пословну подршку, такође сматра да порези нису прилагођени реалним могућностима привреде, посебно када се зна да се о реформи пореског система говори више од 20 година.
– У Србији не постоји прогресивни систем опорезивања зарада који иначе постоји свуда у Европи, с изузетком неких источних земаља. Код нас је проблематично то што држава, то јест локалне самоуправе, систем јавне управе и државни фондови, имају проблем са својим приходима, а то се види кроз стално повећавање броја парафискалних намета и подизања пореских облика. Прави пример је скок пореза на имовину, ту највише видимо да држава има проблем са приходима – наглашава он, додајући да би за привреду било корисније да се уведе прогресивно опорезивање зарада и редукује број парафискалних намета.
– Много би боље било да је систем као, рецимо, у Мађарској, где је стопа ПДВ-а 27 одсто. Тамо је ипак број парафискалних намета мањи него у Србији. Висока стопа ПДВ-а је мали удар за потрошњу у почетку, али ако растеретите фирме са друге стране, оне ће лакше плаћати тај ПДВ, а услови пословања биће једноставнији – објашњава Рајић.
Код нас је број парафискалних дажбина огроман, па нико ни не може да их попише, а уз то имамо и 13 стандардних пореских облика: порез на зараде, на имовину, ПДВ, порез на добит…
Које би онда порезе требало најпре смањити?
– Пре свега порез на имовину, јер рецимо велике компаније обрачунавају порез на имовину по фер, тржишној вредности, а малим и средњим предузећима је то укинуто, и то на онолико колико им утврде локалне самоуправе. Зато тај порез плаћају по квадрату имовине, вишеструко више и по 20 пута више него што то плаћају велике компаније. За последњих осам година, порез на имовину је „скакао” од 80 до 1.200 процената. У просеку 600 до 700 одсто, а за толико процената никоме није порасло пословање у наведеном периоду – подсећа Рајић.
Проблем Србије је и то што држава нема студију реалног оптерећења привреде.
– Када држава одређује порезе она мора да их разграничи по делатностима и да има тачан увид у којим областима људи остварују веће приходе, па онда да њих опорезује већим стопама, а тамо где се остварују мањи приходи, то да не ради у толикој мери, јер у противном они неће имати рачуницу да обављају посао легално – наводи Рајић, додајући да када би студија постојала, према њој би се могли и доносити порески закони.
– Крајњи циљ је наплата пореза, да држава има стабилно финансирање, да порези буду једноставни за наплату, да их не буде превише, да се зна када се тачно, у ком периоду плаћају и да се зна како су израчунати, по којим критеријумима. Једноставност и транспарентност, и најважније – да постоји платибилност, а то је да једна фирма све то може да плати како јој не би опстанак био угрожен. Јер, ако се то догоди, ако јој пословање буде угрожено, онда ће људи одмах гледати да преживе, да лажу државу, повуку се негде у сиву зону пословања, а то није никакво решење проблема – закључује Рајић.
Марија Бракочевић, Политика.рс
