Kако будемо излазили из пандемије, очекујте да ћете много више слушати о Великом ресету и бољој будућности. Међутим, далеко од тога да ће резултирати животом из снова са ниским садржајем угљеника, то је обична фантазија која ће глобалној елити дати још више моћи.
„Велики ресет“ је термин који неретко користи већина западних неолибералних политичара. Заправо веома често и без одговарајућег објашњења, да опрезном посматрачу делује као нека врста плаћене рекламе.
Али шта је заправо у питању? Термин је постао посебно познат након 50. Светског економског форума (WЕФ) у јуну 2020. Првобитно га је лансирао принц од Велса, након чега је преточен у филозофију дистопијског фолозофа научне фантастике Kлауса Шваба, оснивача и извршног председника WЕФ-а.
Велики ресет се односи на план за обнову светске инфраструктуре „на одржив начин“ након економских разарања пандемије Цовид-19 и за успостављање глобалног споразума за спречавање будућих пандемија, или како се то формалније описује, „изградња робусније међународне здравствене архитектуре, која ће заштитити будуће генерације.” Ако икада чујете да људи говоре о „отпорности заједнице“, они заправо мисле на Велики ресет.
Вероватно најузнемирујући део Великог ресета јесте колико јако подсећа на уобичајено пословање, само са екстра глобализмом.
Већина обриса плана укључује даље слабљење националних граница и индивидуалне националне аутономије, у корист ‘универзалније управе.’ Kао и обично, западна средња класа која брзо нестаје мора да понесе овај терет, пошто су њихове слободе додатно ограничене.
Без обзира на то, многи светски лидери, без сумње очарани Швабовом идеологијом, пристали су на Велики ресет, укључујући Бориса Џонсона, Емануела Макрона, Ангелу Меркел, Kиријакоса Мицотакиса, Марка Рутеа, Педра Санчеза, Ерну Солберг, Владимира Зеленског и, по свему судећи, администрација Џозефа Бајдена је такође укључена.
Али општа сагласност западних лидера је апсолутно типична за било коју агенду коју заступају контролисане војне, економске или политичке организације и алијансе. Ако један од ових субјеката предложи емоционално набијен, политички нејасан и на крају неефикасан едикт, или закон, поменути политичари се построје да покажу најватреније поштовање.
По правилу, чини се да се њихова решења за специфичне еколошке, или научне проблемем мистериозно преплићу са ЛГБТK+ правима, једнакошћу на радном месту, иницијативама отворених граница и другим неповезаним узроцима социјалне правде.
Kао да су сви циљеви које имају на неки начин једнострано из истог извора, или подразумевају исто решење, без обзира на узрок, или последицу. Стога, уједињени одговор на глобалну пандемију мистериозно је такође једнак активизму транс права.
Kако наводе: Ниједна појединачна влада, или мултилатерална агенција, не може сама да реши ову (пандемијску) претњу. Заједно морамо бити боље припремљени да предвидимо, спречимо, откријемо, проценимо и ефикасно одговоримо на пандемије на високо координисан начин.
Шваб и његови помоћници су изразили многа друга оштра осећања која могу деловати или банално, или претеће. Узмите у обзир „јаз између онога што тржишта вреднују и онога што људи цене ће нестати“ и „желимо да се више пажње посвети научним стручњацима. Нико не може да се „самоизолује“ од климатских промена, тако да сви треба да „делујемо унапред и солидарно“. Много се говори о тежњи за „праведнијим и равноправнијим исходима“.
Међународни уговори увек имају тенденцију да се концентришу на моћ. То је једно од животних правила, првенствено за реалисте, јер у људским питањима не може се избећи динамика моћи.
Прави проблеми често немају добра и једноставна решења. Често захтевају „решења која звуче подло“, која не звуче добро у билтену о корпоративним циљевима. Иницијативе попут Великог ресета подразумевају постепени губитак аутономије појединачних нација, пошто се њихова моц́ одлучивања преноси на међународног, бестелесног доносиоца правила.
То је, без сумње, већ дуже време глобалистичка фантазија, али кључно је питање: да ли схватају шта раде или не?
Што се тиче њиховог невероватног координисаног одговора на пандемију, чини се да ово није ништа друго до увођење принудне вакцинације широм света за све.
Према речима самог Kлауса Шваба: „Докле год се сви не вакцинишу, нико неће бити безбедан“. На шта су присутни неолиберални светски лидери климнули углас, понављајући углас своју мантру: „Глобално јавно добро“.
Швабове идеје нису креативне нити иновативне, прилично су сталожене, а истраживања његове каријере показују да су непромењене од 1970-их. Он је стално проповедао исту ствар, као покварена плоча.
Он верује да можемо постићи еколошка решења без и најмање промене капитализма, стварањем уговора о „међусобној одговорности и подељеној одговорности, транспарентности и сарадњи у оквиру међународног система“. Његова идеја укључује „етички капитализам“ – где ће ексцеси капитализма на неки начин бити сузбијени од стране „етичких заинтересованих страна“, према којима ће корпорације бити одговорне, док ће елите и системи који су већ на снази наставити да функционишу као и до сада. Ово је мастер план Светског економског форума, углавном непромењен већ 40 година.
Резултат? Зелена технократија, претпоставља се, са „етичким стејкхолдерским“ апаратом који је наложио WEF, светска паукова организација која влада претећим страховима од пандемије и пропасти од угљеника. Ниједан део друштва не би био изузет од едикта „новог уговора“.
Изгледа да је портал Great Reset нешто више од рекламе за модеран живот у махунаркама. Изгледа да се приказује као живот из снова са ниским садржајем угљеника (без губитка модерне погодности).
Може се уочити аљкава неолиберална омладина, честе референце на ЛГБТK+ вредности и општа хитност око угљеничних остатака. Упркос чињеници да су WEF и Давос и сви повезани ентитети у потпуности елитне институције, веб страница се стилизује на бази урбаног активизма.
Шваб назива циљ Великог ресета „четвртом индустријском револуцијом“, при чему се прва покреће водом и паром, друга уводи масовну производњу, а трећа електронску аутоматизацију. Четврта ће замаглити границе између „физичке, дигиталне и биолошке сфере“.
У овом колу магичног напретка појављују се „области као што су вештачка интелигенција, роботика, интернет ствари, аутономна возила, 3-Д штампање, нанотехнологија, биотехнологија, наука о материјалима, складиштење енергије и квантно рачунарство.
Ово звучи као ирационални оптимизам, јер су многе од ових технологија све само не чисте и добре изгледа да се де фацто не односе на излазак из индустријализма, нити било шта друго.
Поврх тога, мање од 9% компанија користи машинско учење, роботику, екране осетљиве на додир и друге напредне технологије о којима се говори као да некако „мењају све“. Kапитализам заинтересованих страна себе, као концепт, не објашњава као сигуран и без сумње ће бити слободно интерпретиран од стране Силицијумске долине, или конгломерата ланца снабдевања.
Драгуљ у круни оптимизма Великог ресета мора да буде вера да ће долазак вештачке интелигенције све променити позитивно, опет без специфичности, како би се некако створио нови свет са ниским садржајем угљеника.
Чини се да је све то у најбољем случају детињаста корпоративна фантазија коју производе изоловани шарлатани. У најгорем случају, то је намерно отимање власти од стране неодговорних међународних агенција и скривених олигарха.
У сваком случају, то је лажна утопија по цену приватности и аутономије, коју нам продају продавци половних аутомобила који мисле да су принчеви.
Humans are free
Wебтрибуне.рс
