Мислили сте да се Ивица Дачић не руководи икаквим идеолошким принципима? Били сте у праву. А као још једну у низу потврда таквог става добили смо вешћу да Социјалистичка партија Србије (СПС) на априлским изборима наступа у коалицији са Заветницима Милице Стаменковски Ђурђевић и Змајевима Бранимира Несторовића, након што није успела да обезбеди заједнички наступ са СНС на јединственој изборној листи.
Врло чудна коалиција социјалиста и два изразито десна покрета, показује да се у Србији коалиције не склапају према идеолошким и програмским сличностима, већ по тренутним потребама политичких организација, односно, њихових лидера.
СПС као наследница Савеза комуниста Србије, бар декларативно, мада је светлосним годима удаљена, баштини традиције антифашизма, социјалне правде и равноправности, антиимперијализма, док њени коалициони партнери промовишу нешто сасвим друго, дијаметрално супротно од тих вредности. Тако да када се сви споје, настаје једна неприродна и непринципијелна коалиција заснована на математици и интересу преласка цензуса.
Показује се да то Дачићу ништа не смета, већ да је циљ задржавање власти по сваку цену, тачније, државних привилегија за њега и узак круг људи који су му слепо послушни, а које награђује фотељама по министарствима и јавним предузећима.
Мада, треба признати и да је Дачић приморан на такав потез очајника, видећи у њему сламку спаса за партију коју је срозао, уништио и претворио је у трговачко друштво. Нема са киме Дачић није трговао за ситносопственичке интересе – са Kоштуницом, са Тадићем, са Николићем и Вучићем, да би књига спала на Мицу Заветницу и доктора који негира коронавирус, плус стандардни Бунга-бунга Палма. Интересантно, са ким је год Дачић трговао њега је и преварио, па није ни чудо што му нико не верује.
Од Вучића је сад добио педалу, али и строго наређење да га мора подржати на председничким изборима, па се теоретичар завере и екстремна десничарка виде као боље решење од непреласка цензуса. Прошириће Дачић и музички репертоар, научиће и трбушни плес, постаће већи католик од папе, само да задржи парченце власти.
Дачић се дуго суочава са незадовољством дела чланства, које се већ годинама осипа, да је уништио идентитет СПС, да га је утопио у безбојну напредњачку масу, што је доводило до оштрих варница на релацији СНС – СПС. С друге стране, напредњаци, очигледно, нису Дачићу заборавили 2008. када је прекршио договор са СРС и ДСС и приклонио се Демократској странци и Борису Тадићу. Зато је Вучић 2016. године, успео да Дачићу преотме дугогодишњег коалиционог партнера ПУПС, династије Kркобабић, чиме је додатно ослабио позиције СПС.
Дебело се прерачунао Дачић у силним трговинама, који је, реално, имао више моћи као потпредседник Цветковићеве Владе, него у доба када је лично био председник Владе. Kакву политику је водио, говори и то да је деградиран од стране Вучића на првог спикера у парламенту, функцију на коју нимало није поносан.
Да ли ће то препознати и бирачко тело СПС, којем је Дачић пљунуо у лице овим потезом, показаће нам избори 3. априла.
